Politika i nauka po meri iščašene pameti
Autor: Glas javnosti
Pogled u srpsko-makedonsko-grčke jezičke, i druge, odnose
„Novi Makedonci“, jednako kao i Srbi, osuđeni su na nestajanje u skladu s odredbama Hjustonskog i Harvardskog projekta da se satre 300 miliona „slovenske stoke“, najpre pravoslavne, a potom i katoličke.
U prvom krugu predsedničkih izbora u RSM Gordana Siljanovska-Davkova uspela je da dvostruko nadskoči svoga protivkandidata, a da nijednom ne pomene ime države za čijeg se predvodnika zaletela: ona veli da makedonska istorija počinje na Ilindan 1944. kad je to Broz potpisao u Prohoru Pčinjskom i naredio da tamo gde on odlučuje srpske srednjovekovne nemanjićke države nije bilo. I tome dodao i još pokoju mericu svoje državotvorne pameti pa među njima i onu da se proglašavaju nevažećim četrdesetak godina stariji turski popisi [Egejske] Makedonije – iz kojih se „čita“ da tamo ima 85% Srba (oni su ostali Turci – pristigli tamo početkom 15. veka, Jevreji –priključili im se iz Španije na kraju istog veka i sitan procenat Grka – raspoređenih uglavnom u Solunu i u još pokojoj egejskoj varošici), ali se tome dodaju i svi oni prethodni vekovi u kojima se tamo znalo jedino za srpsko ime. I da su tu Makedoniju, posle Prvoga balkanskog rata, Grci anektirali, istrebili tamo (uz pomoć Bugara) prvi milion Srba u HH veku i na njihovo mesto naselili 640.000 grčkih prognanika iz Turske (posle Grčko-turskog rata 1919–1922).
I toj Makedoniji Grci povukli granicu od Ohrida do Demir Kapije, za „kumstvo“ nad severnijim prostorima oglasili se „nenadležnim“ i te poslove prepustili komunistima i drugim kumovima. A oni uspeli da brozovskim prohor-pčinjskim dekretom „pomakedonče“ središte srpske nemanjićke države i da zatru sve tragove njenoga srpskog pamćenja, pa i to da je prvi pomen slave kao srpskog narodnog običaja sačuvan u zapisu grčkog istoričara Skilice (njemu se dalo da se 1018. godine nađe za slavskom trpezom „srpskog vojvode Ivca, na Ohridskom jezeru“). I uspelo je novim „makedonskim kumovima“ da se zaboravi da su se u toj Makedoniji, uz Sv. Savu, slavili i „sveti srpski kraljevi“ (Sv. Simeun Mirotočivi – 13. febr.; Sv. Stefan Dečanski – 11. nov., po st. kalendaru. I dodajmo ovde i jedno „pitanje bez glave“: kako se dogodilo da se slovensko ime prvi put pojavi tek na počecima ranog srednjeg veka i je li sasvim izvesno da njime nije označavan onaj etnos čije je najznačajnije obeležje bila upravo – slava?)
„Novim Makedoncima“, međutim, dogodilo se i to da zaborave i mnoge druge, i dalekosežno značajnije, činjenice iz balkanske istorije, a ovde neka od njih tek pokoja bude pomenuta.
Sav je Balkan zasut slovenskom (čitaj: srpskom) toponimijom, nju Grčka već 200 godina zatire i prevodi na „starogrčke obrasce“ i valja se pitati koliko je hiljada toponima za to vreme „skrajnuto“ i koji razlozi jednu državu uprežu u takve falsifikatorske marifetluke. Odgovor na prvo pitanje ne treba očekivati, a na ono drugo on je već po sebi izvestan: Grčka je zločinačka država i zatiranje srpske toponimije bio je tek uvod u zatiranje naroda koji je tu toponimiju posejao. Nemački dinasti na grčkom kraljevskom prestolu propisali su da („iz političkih razloga“) u Grčkoj ne može biti drugih naroda osim Grka i, u skladu s tim „državnim razlogom“, pomenuli smo to napred, posle Prvoga balkanskog rata tamo je istrebljen prvi milion Srba u HH veku (po istom onom obrascu po kome je zagrebački Katolički kongres 1900. odredio da će se to ubrzo dešavati i sa Srbima u Hrvatskoj). Razlozi za takva „preimenovanja“ moraju se označiti makar kao misteriozni: Nemci se nisu dosetili da preimenuju Berlin i Drezden, Englezi Temzu i Vardar, Francuzi Tuluz i Vandeju, Talijani Veneciju i Siciliju, a Grci skloniše svu svoju makrotoponimiju. I time potpisaše priznanje da su na svojim sadašnjim prostorima jednako neutemeljeni kao i Bugari, Mađari ili Arnauti, s tim što im valja priznati da su na Balkan stigli deset-petnaest vekova pre ovih drugih došljaka, ali će se i to pokatkad relativizovati činjenicom da su sve „grčke hronologije“ jednako nepouzdane makar do „olimpijskih vremena“ (neke čak i do petog veka pre Hrista) i na tome će se zasnovati sumnja u to da se Grčka može naći u temeljima evropske civilizacije. Ili – da budemo određeniji: ona se tamo može naći samo po osnovi svojih falsifikatorskih dostignuća, a jedina civilizacija na kojoj je Evropa utemeljena jeste ona koju Harman određuje kao „Podunavsku“ pokušavajući zabašuriti Lepenski Vir i Vinču i predstaviti je kao „evropsku tekovinu“.
Nije jasno kako će se to postići s obzirom na činjenicu da protiv Harmanovih shvatanja vojuju i neke druge čudne pojedinosti, a među njima najteže će se objašnjavati one jezičke, tj. kako se dogodilo da se toliko mnogo slovenskih reči tako lepo „ugnezdi“ u sve stare evropske jezike i da se za njihovo razjašnjavanje uspostavi jedna cela lingvistička (pod)disciplina označena kao indoevropeistika? Pomenimo od njih tek dve reči: sunce i sneg. Prva u slovenskim jezicima ima glasove [s-l-n] i oni se najčešće svi čuvaju (tek u pokojem od tih jezika mesto [l] može se pojaviti „nešto drugo“) dok se u evropskim jezicima, redovno, gubi ili [l] ili [n]. Pogledajmo kako se reč sunce „čuje“ u tim jezicima: dan.-šved.-norv.-portug – sol, isl. – sól, lat. – solis, ital. – sole, fr. – soleil, grč. – ἥλιος, leton.-litv. – saule, rum. – soare, nem. – Sonne, eng. – sun, hol. – zon, luksemb. – Sonn (a ne znam kako se u irskom i škotskom pojavilo ghrian). S druge strane, ono što Srbi imenuju kao sneg u nekim evropskim jezicima takođe ima zanimljive paralele: dan. – sne, norv. – snø; šved. – snö; isl. – snjór; leton. – sniegś; litv. – sniego; ir. – sneachta; škot. – sneachda; ital.-portug. – neve; šp. – nieve; lat. – nix; fr. – neige; hol. – sneeuw; nem. – Schnee; friz. – snie; luksemb. – Schnéi; eng. – snow.
Tim rečima možemo dodati i još pokoju i neka jedna od njih bude i palanka. Pa će borci protiv „srpskog palanačkog duha“ pritvrditi da je ona preuzeta iz turskog jezika, da se u italijanskom odomaćila kao palanca (iz lat. phalanx, preko grč. φάλαγξ, otud i falanga), da je u engleskom preuzeta iz srpskog kao the palanka, a u francuskom se preobličila u la palanque. Tako će to predstaviti neki površnije upućeni poznavaoci problematike o kojoj govorimo, a onima koji o tome znaju još manje ostaje jedino da pitaju one koji znaju sve šta je, recimo, Levek imao na umu kad je, na počecima utemeljivanja indoevropeistike, zapisao da su grčki, latinski i nemački jezik nastali iz srpskog? Znatno je šire po Evropi rasuta srpska reč gunj, gunja ‘haljina, žensko odelo’: ima je u slovenskim jezicima (slovenački gúnj, slovački huňa, češ. houně, polj. gunia, bug. guna, gunя, rus. gunя), ali i u grč. γούνα, lat. gunna, ital. gonna, špan. i provansal. gona, fr. gonne, gonnelle, eng. gunny, bask. gona.
Zaustavićemo se ovde – uz jednu opštu opasku.
„Slovenski jezik“ po Evropi širio se sa Balkana, na zapadu stigao do Atlantika, na severu do Islanda, na istoku do Urala i otud do Irana, Indije, južne Arabije i Etiopije. I sve se to dešavalo makar koji milenijum pre nego što su Grci pristigli na Balkan, a „Makedonci“ u tim procesima mogli učestvovati jedino kao elemenat slovenskog, tj. srpskog korpusa. Pri čemu valja reći da je taj korpus ostao neokrnjen do početka prošlog veka kad se nekim „novim Makedoncima“ učinilo da će biti bogatiji ako se odreknu svoje istorije i prihvate neku – tuđu.
I stigli do toga da budu, jednako kao i Srbi, osuđeni na nestajanje u skladu s odredbama Hjustonskog i Harvardskog projekta da se satre 300 miliona „slovenske stoke“, najpre pravoslavne, a potom i katoličke.
I da će se to činiti, između ostaloga, i po pravilima overavanim nad Srbima od 24. marta do 10. juna 1999.
AUTOR: prof dr Dragoljub Petrović
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
