Kako je ubijen KARAĐORĐE: Mesto gde je bilo klanje, Srbi zovu RADOVANJE (63. deo)

Đorđe Petrović rodonačelnik je i osnivač prve srpske dinastije u novovekovnoj srpskoj državnosti. Iako nesigurni, istoričari su postavili kao najzasnovaniju pretpostavku da je rođen 14. novembra 1762. godine u Viševcu.

Đorđe Petrović (14.11.1762. – 13/25.07. 1817.

„...

Srpskog vođu Karađorđa

Ubio je drugi vođa.

Mesto gde je bilo klanje

Srbi zovu Radovanje.

Ubijenom i ubici

Dignuti su spomenici.

Sad se svaki Srbin bije

Sa dve svoje istorije.

(Petar Pajić)

Ime, koje mu je dato po izuzetno prihvaćenom svecu u Srbiji - Sv. Đorđu, nagoveštavalo je njegov težak i mučenički hod kroz život.

O njegovom detinjstvu kao i ranoj mladosti, osim epskih kazivanja, realnih saznanja nema. Kad je izrastao u momčića, priča iz tog vremena pominje da je bio u najamu kod nekog Turčina Fazli-baše, da mu čuva košnice i konje.

Kao veliki kesedžija - lopov, Fazli-baša mu je pokazao sve vrste snalaženja u dovijanju u teškim vremenima. Ovo će biti njegov početak da bi se kasnije na veliko i ozbiljnije bavio trgovinom stoke.

Što se tiče  njegovog života neposredno pred sam ustanak, podaci su krajnje šturi. Sve do ustanka je - ili legenda, ili je još uvek obavijeno tamom i neznanjem. Roditelji, Petar i Marica (mama od Živkovića iz Masloševa). Brojna porodica Petrović nije bila imućna, često se selila od mesta do mesta, ne bi li se otrgla od nesigurnosti i egzistencijalne ugroženosti.

Konačno, nešto duže skrasila se u mestu Zagorici. U Topoli se nastanila posle brojnih opasnosti koje su mogle da proizađu zbog učešć}a porodice u Kočinoj Krajini (poslednji austrijsko-turski rat 1788-1791).

Tokom jeseni 1785. (po nekom istoričarima), ili u proleće (po drugim) 1786. godine, Đorđe se oženio Jelenom iz Masloševa.

Zbog mnogih uplitanja u događaje koje je izabrao da im presuđuje, Đorđe je sebe i svoju porodicu dovodio često u bezizlaznu situaciju i bio primoravan da prebegne kod svojih sunarodnika - prečana u Srem.

U Sremu Đorđe radi kao šumar u manastiru Krušedol. Nije dugo vremena trebalo Đorđu da, nemirom svoga duha i uzavrele krvi, ode u Sombor i priključi se austro-ugarskoj vojsci. Nakon incidenta sa austrijskim oficirom, beži u Ledince gde se skrivao i od jednih i od drugih (Austrijanaca i Turaka). Videvši da sve to ne vodi dobrom, a stvar sa pričom o ubistvu Turčina (* Dete, Đorđe, sa 13 gdina, ubio je čoveka. Turčina! Da bi sačuvao svog maloletnog sina – ubicu, Petar Petrović iz sela Viševca, podno planine Golubice, morao je da krene u izbeglištvo. Njegov sin, tada sa samo 13 godina, sačekao je ispod sela nekog Turčina, iskoristio je nesmotrenost kad je Turčin sjahao s konja, prišao da se napije vode, i ubio ga. Otac, Petar se zgranuo, kako meštanima da objasni da je njegov sin ubio čoveka... I Petar je preuzeo sinovljev greh na svoju dušu,  kao da je on, a ne njegov Đorđe ubio čoveka i dao se u bekstvo...) u Srbiji pala u zaborav, vratio se u Srbiju. Odmah po prebacivanju, vešto je pronašao neke svoje stare drugare (njih šestoricu) i s njima počeo hajdukovati.

"Jednom ga tako okupi potera, a on se skloni kraj nekog izvora, kad eto ti babe sa sudovima na vodu.Đorđe upita kakva je to gungula u selu, a baba mu kaže da to traže da uhvate nekog crnog Đorđa. Sam Đorđe je kasnije pričao da je tad prvi put čuo da ga neko naziva Crni Đorđe, a otad samo tako. A za Turke je bio Karađorđe."

Šta da kažemo na ovo?

Mi preuzesmo nadimak od Turaka, dadosmo ga najvećm Srbinu i prenesmo porugu tursku na celu dinastiju do danas!

Zar i to ne govori o nama?

Njegov boravak u Sremu trajao je do poslednjeg Austro-turskog rata. Bekstvo u Austriju, koje mu se desilo 1813. godine, ni po čemu nije bilo lakše od njegovog bežanja 1786. godine.

Po priči koja je očuvana u istorijskim izvorima, najteže mu je pala bežanija 1786. godine, a posebno je to bekstvo nosio kao težak balast koji se sručio na celu njegovu porodicu.

 

Đorđe postaje buljubaša

 

Morao je u Sremu, dakle izvan ondašnje Srbije, da ostane dve godine. U ovo vreme, uključuje se u rat protiv Turske (1788-1791). Prijavljen kao dobrovoljac u Mihaljevićevom frajkoru, pod komandom Radiča Petrovića, Đorđe pokazuje ogromnu snalažljivosti i hrabrosti da ga Austrija odlikuje medaljom za hrabrost - dodelivši mu ćin buljubaše. Svoju prirodnu obdarenost za snalaženje na ratnom polju i iskustvo koje je stekao kroz ove godine ratovanja, kasnije će samo koristiti da veoma trezveno unapredi svoju ratnu veštinu.

Period između događaja, poznatih u našoj istoriji kao - Kočina Krajina i Prvi ustanak, bio je ispunjen mnogim opasnostima kroz koje je prolazio Đorđe. Shvatajući ih ozbiljno, da bi izbegao nepotrebna iskušenja, Đorđe se odmetao u hajduke i, umesto da bude lak plen hadži Mustafi-paši ili dahijama, on je stekao slavu kao zaštitnik nejakog srpskog naroda u čiju je odbranu stao.

Kao odmetnik, bio je u četama najčuvenijih harambaša Laze Dobrića i Stanoja Glavaša, a nije mu trebalo mnogo vremena da i on sam postane harambaša, okupivši veoma probrane hajduke oko sebe i to nešto više od stotinu.

Kako je hadži Mustafa-paša uspostavio dobru organizaciju turske vlasti i kontrolisanu upravu bez divljanja turskih gospodara, Đorđe se primirio u Topoli i pozabavio uređivanjem svog imanja, iako je povremeno učestvovao u sukobima protiv Pazvan-Oglua koji je bio odmetnik od Porte i sprovodio teror nad srpskim stanovništvom (1796. i 1798). U ovom periodu stekao je solidan imetak.

Sa dahijama u Srbiji počinje novi talas turske strahovlade (1801-1804).

 

Đorđe se ponovo odmeće

 Njegovi ratarski i trgovački poslovi ostaju po strani. Kako su diktirali događaji, a posebno posle smrti Laze Dobrića (1803), on postaje, uz Stanoja Glavaša, najuticajniji harambaša.

Snalažljiv, vešt strateg, samoinicijativan i dosledan, on ne zloupotrebljava svoj narod jer za svoje, ali i potrebe svoje družine, nalazi načina da prigrabi od neprijatelja i da ionako pregladneo narod ne opterećuje dodatnim obavezama prema njegovim hajducima, a da pritom taj isti njegov narod, uz svu zahvalnost, oseća njegovu ozbiljno postavljenu odbranu i zaštitu.

Dahije su uporno radile da se učvrste i u ovoj oblasti. Uspostavile su kontrolu nad selom, postavile u njemu han i smestile svoje subaše s handžijama koji su se ponašali van svakog okvira koji je trebao da predstavlja pravo i pravdu.

Turski zulum prešao je sve granice izdržljivosti srpskog naroda. Nikada stanje za Srbe nije bilo teže nego za vreme dahija. Po izveštajima koji govore o ovom periodu, strahote su prevazilazile i najgora zverstva koja su se dešavala u ona vremena u odnosu na vremena kada je stara Srbija gubila svoju samostalnost pod naletom turskih silnika u XIV veku.

U zverstvima, ponižavanjima i širenju straha i nesigurnosti prednjačili su janičari. Zbog sukoba sa nekim Turčinom, Đorđe je dopao zatvora 1803. godine, jer je u žaru da zaštiti svoje ubio nasilnika. Bio je izvučen iz tamnice plaćenim otkupom u vreme između Cveti i Uskrsa.

Shvativši koliko mu je život ugrožen, on je retko u ovom periodu ostajao da noći kod svoje porodice, nego se krio po skloništima svojih jataka, ali i po manastirima. Često je noćio pod vedrim nebom u nekim zabitima šuma i jarugama.

Strah i zulum s kojim su Srbi morali da žive dolazilo je kraju. Kada je desetak odsto stanovni{tva već prešlo u hajduke, sazrelo je vreme da se organizuje ustanak. Na ovom polju organizovanja otpora i podizanja opšteg oružanog suprotstavljanja turskim silnicima, Đorđe se ozbiljno isticao.

Treba imati na umu da su dahije mnoge knezove pogubili na početku svoje strahovlade osujetivši mogućnost da bi se Srbi mogli dići sa oružjem protiv njih.

Tada su stradali: Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin, Petar Đurović, Stevan Palalija, Marko Čarapić, Hadži Rumim..., a njihove odsečene glave donete su u Beograd.

Đorđe ne samo da je izbegao masakr, nego je „pretekao“ i postao okosnica mnogih događanja. Ipak, nije bio još ni dovoljno poznat u Beogradskom pašaluku, ni prvi kome bi ostale preživele harambaše prepustile vođstvo mogućeg ustanka 1804. godine.

Jedino po čemu je bio poznat u šumadijskom kraju, bilo je da se lako suprotstavljao onim Turcima koji su hteli da nanesu nekom Srbinu zlo. Đorđe je je to rešavao po kratkom postupku.

Pre Ustanka je već bilo poznato nekoliko slučajeva gde je sabljom presudio nasilnim Turcima.

 

Stvaranje legende

Narod ga je prihvatio i verovao u njegovu hrabrost i sposobnost. Već su tada krenule prve legende o njemu.

Sredi{te u kome je pripremana i organizovana buna (ustanak), bilo je u {umadijskom i kolubarskom kraju. Spahije su ih tako|e iz potaje podr`avale, jer su se dahije toliko osilile da su im i spahijska imanja bila meta napada i otimačine. O nastavku zavere se brzo čulo i stiglo je ušiju do dahija u Beogradskom pašaluku. Dahije su odgovorile još većim terorom.

Đorđe je shvatio trenutak. Munjevito je delovao u odbrani svog naroda sa, oko sebe, sakupljenim saborcima i hajducima i uskoro proširio pobunu po celom Beogradskom pašaluku.

Sastanak u Orašcu je bio odlučujući za teško stanje u kome se srpstvo našlo.

Kako su Stanoje Glavaš i Teodosije Marićević odbili ulogu vožda, Đorđe je bio onaj izbor koji će se Srbiji posrećiti, a Evropa u svom romantičarskom stilu pevati i hvaliti sve krvave događaje koji se ređaju jedan za drugim na Balkanu i gledali sve to sa divljenjem prema Srbima, ali istovremeno se bavili samo sobom.

 

A Rusija je morala da se povuče sa Balkana...

Sve je, oko ustanka, išlo dobro dok se Rusija nije morala  da povuče sa Balkana zbog svojih novih i otežanih međunarodnih odnosa i zbog kojih će i prepustiti Srbe nemilosti turskom jataganu.

Đorđe na mah shvata svoju bezizlaznost, ali i tešku situaciju u koju zalazi nemoć ustanka protiv Turaka.

Bolešljiv, razočaran i nedovoljno jak da se dalje suprotstavi nadirućim Turcima iz tri pravca, vožd početkom oktobra 1813. beži u Austriju. Kao vožd, prošao je "kuku i motiku" u svojoj okupiranoj zemlji. Svako iskušenje kojem je objektivno dorastao, razrešio je uspešno i sve je to hrabrilo odavno usnuo srpski narod u ropstvu i nesnalaženju sa grubim i dugovečnim gubitkom samostalnosti, slobode i sopstvene samouverenosti.

Srbija tog vremena bila je Srbija raje i ustanak je, postepeno, potčinjene ljude na prostorima izgubljene srednjovekovne države pretvarao u nove ljude - poletne Srbe željne slobode i sa izrazitim državotvornim ambicijama. Kada je Đorđe prešao na austrijsku stranu, ulazi u ralje austrijske vojne administracije i biva interniran prvo u Petrovaradin, a onda u Grac.

Zauzimanjem Rusa, sa mnogim svojim ustanicima koji su se takođe domogli Austrije, bivaju prebačeni u Besarabiju.

Sa porodicom Đorđe Petrović je nastavio da živi u Hotinu. Rusi su mu slali skromnu pomoć. Đorđe nije lako odustajao od daljih svojih ustaničkih planova i nastavka borbe protiv Turaka, ali sada sa žarkom željom da se sukobi prošire na sve narode Balkana koji će takođe hteti da se reše turskog jarma.

Tokom 1816. godine pokušao je da ubedi Aleksandra I, a samim tim i Rusiju, da zarati sa Turskom, ali od toga svega, brzo je shvatio, nije mogao da očekuje ništa.

 

Ugašen vulkan vraća se na Balkan

Uzrujan, daleko od Srbije, sa mnoštvom dilema i odbačenošću koja ga je opterećivala, postao je na brz način zavrbovan član grčkih heterista. Ne znajući tačno stanje u Srbiji, još manje na Balkanu, kao "ugušeni vulkan" brzopleto, sa mnogo više želja nego mogućnosti, odlučio se za povratak u Srbiju.

Od velike želje da ponovo zapali Balkan i narode koji grcaju pod zulumima silnika uvede u novi rat protiv Turske, i ne sanja da lukavi Miloš, koji celu situaciju ima na dlanu, već izdaje naređenje da se Karađorđe „smakne“.

Usaglašeno Miloševo naređenje za Đorđevim smaknućem sa vezirom, samo ukazuje da ni lokalna turska vlast nije po svaku cenu priželjkivala taj novi balkanski rat.

Dakle, pregovori o novom pravcu razrešavanja pitanja Srbije, nisu bili turska dobra volja, već izmenjena srpska svest koja je svakako posledica Prvog ustanka, ali i podrška ondašnjih velikih sila koje su bazirajući se na potpisanim ugovorima turskih vlasti pritiskale Portu da potpisano sprovode u delo.

Oružje je trebalo povući, a diplomatiju istaći i dati joj razrešene ruke da se razmaće gde su Turci još više počeli da gube pozicije nakon dahijske strahovlade i počinjenih zločina - zuluma. Miloš je bio svesniji ove situacije, ali takođe kao čovek shvatao je da se, uz Đorđa Petrovića, ovim novim pravcem ne bi moglo poći.

Ubistvom Đorđa Petrovića, vožda Prvog ustanka 25. jula 1817. godine, jedan je Srbin, koji je po svaku cenu hteo da postane knjaz Srbije sa naslednim pravom, do ispunjenja svog sna došao atentatom kojeg je u noći između 12. i 13. jula 1817. godine sproveo kum Vujica Vulićević.

Svoju sigurnost naslednog kneza stekao je na krvi onog koji je oslobođen turskog straha uverio svoje sunarodnike da mogu da izbore slobodu.

 

A od kuma - atentat?!

U, slobodom osnaženoj Srbiji, ovaj Srbin - vožd Đorđe od Srbina i kuma gubi svoj život i njegovom glavom ponovo se plaćaju ustupci dati celom narodu.

Sudbina Đorđa Petrovića je ovim činom samo bila zapečaćena. Ali, čini se,  početak svega krije se negde u voždovoj "kadrovskoj politici" i izboru najbližih saradnika koji su, kao uticajne osobe, i sprovodili njegove odluke u svojevrsnom izolovanju sebe od realno najuticajnijih ljudi...Ljudi, koji su, osim što su mu mogli biti važni u  pribavljanju međunarodne podrške, ali i onaj balans za Đorđevu temperamentnu prirodu.

Izgubivši, pod uticajem Mladena Milovanovića i hadži Prodana Gligorijevića, saradnike poput Jakova Nenadovića, Milenka Stojkovića i Petra Dobrinjca, Đorđe je izgubio baš one ljude koji su svojim autoritetom, značajem i trezvenošću mogli da zaustave svačiju ruku od ustaničkih vođa koja bi, eventualno, nasrnula na vožda.

Čudno je da, u svoje zrelo doba, Đorđe, inače prek, pravedan, sklon životu i osetljiv na velike opasnosti ostaje krajnje neobazriv prema površnim ljudima, koji zarad svoje karijere, svoje dobiti, svoje sujete, svog samopozvanja za dela za koja nisu dorasli, zaluta, i krene na put koji je jasno u suprotnosti sa novonastalom situacijom na Balkanu.

Neznanje ne opravdava učinjeno, ali postupci iz neznanja sigurno vode putem koji ne nudi nove šanse za sve one koji se tim pravcem upute.

Koliko li se puta samo tokom XIX i XX veka ovo sreće u našoj istoriji i koliko li ćemo još to morati da vidimo u predstojećem XXI veku?

 

U mreži masona?

 Shvativši da carska Rusija nema nameru da pomogne njegov povratak u Srbiju, Karađorđe se okrenuo tamošnjim Grcima okupljenim oko organizacije Filiki eteria (Društvo prijatelja), nastaloj 1814. godine u Odesi.

Društvo je u svojoj unutrašnjoj organizacji delovalo u velikoj meri slično masonskim ložama, prilagodivši masonska pravila potrebama grčkog nacionalnog pokreta. Društvo je imalo četiri kategorije članova:

- pobratim,

- kandidat,

- jerej ,

- pastir.

Obrazovaniji svet ulazio je u red jereja i pastira.

Kasnije je uvedeno i zvanje arhipastira koje su imali samo vođe organizacije.

Filiki eterija je imala i poseban ritual prijema svojih članova, prilikom davanja "velike zakletve", uz skromne sveće i pomalo mističnu atmosferu.

Filiki eteria je vrbovala svoje članove na vešt i dobro uhodan način, preko poverljivih grčkih veza, uglavnom iza leđa zvaničnih ruskih vlasti. Istovremeno je organizovala svoje ispostave u Atini 1813. i u Beču 1815. godine.

Ruski konzulat u Jašiju, u Moldaviji, postao je u periodu april-juni 1817. godine praktično glavni štab ove organizacije, jer je zbog odlaska konzula A. Pinia u Bukurešt konzulatom rukovodio dragoman Georgios Levendis, poreklom sa Peloponeza.

U tom periodu, najverovatnije, Kara|orđe je postao član Filiki eterie, jer je organizacija dobro znala da boravi u Besarabiji i da nije odustao od svojih velikih nacionalnih planova.

Posrednik u povezivanju Levendisa i Karađorđa bio je Jorgos Olimpios, ranije učesnik srpskog ustanka na čelu grčkih dobrovoljaca, inače pobratim Hajduk-Veljka.

Maja 1817. godine Levendis se u ime Ipsilantija sastao sa Karađorđem u blizini Jašija.

Dogovoren je sledeći plan:

- da Karađorđe krene za Srbiju, i da posle preuzimanja vlasti u zemlji nastavi da održava stalnu vezu sa Filiki eteria s ciljem zajedničkog dizanja Srba i Grka protiv Osmanskog carstva.

Zajedno sa heteristima Jorgosom Olimpiosom i Mihailosom Leonardosom, dobivši od dragomana Levendisa novac i pasoš (Karađorđe je pod tuđim imenom upisan u Leonardosov pasoš kao njegov sluga), srpski vožd je napustio Moldaviju. Bez velikih smetnji prešao je austrijsku teritoriju i konačno opet stigao u Srbiju.

* Njegova odrubljena glava u srcu Šumadije, nakon nekoliko dana, poslata je u Stambol, kao svedoćanstvo odanosti i lojalnosti.

Glas javnosti - Vladan Dinić