Ubistvo inspektora Dragana Radišića (1962-1. februar 1996.) : Privedeno i saslušano oko 3.000 ljudi, uhapsili jednog - pogrešnog! (99. deo)

Kriminalc i dvostruki ubica, Zoran Đorđević Zoća odigrao je "životnu ulogu", kada je u Čačku, prilikom hapšenja, prikupio oko sebe veliki broj svedoka i odmah podigao ruke uvis, ne dozvolivši policiji da puca

Dok nadležni državni organi Srbije sve žešće ulaze u bespoštednu protiv mafije, koju je lično najavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić hapšenjem kriminalne grupe okupljene oko Veljka Belivuka - "Velje Nevolje", a u javnosti se sve češće stanje u zemlji poredi sa neslavnim devedesetim godinama prošlog veka, pomalo je "nejasno" kako je moguće da se to krvavo doba ponovo  uselilo na našim prostorima?!

Mediji danas, čini se, ponovo "divljaju": vode istrage, sude i presuđuju, ma da je jasno da će konačnu istinu o Veljku Belivuku - "Velji Nevolji" i njegovoj grupi morati da presudi - sud i niko više?!

Pojedinim medijima - očito je i jasno, da neko iz policije, tužilaštva, suda ili advokata dotura podatke iz istrage koje bi, poštijući prezumciju nevinosti, svakog čoveka, da bar u ovoj fazi istražnih radnji budu - službena tajna...

Ili, čak, i to je moguće - da se takvim informacijama i  tekstovima - nekim dosad neulovljenim ljudima šalju poruke da što pre "zapale" ili da na vreme prikriju eventualne kompromitujuće stvari...

Neshvatljivo je takođe da, recimo, direktor policije Vladimir Rebić dopušta sebi da preko medija poručuje da će mnogi od pohapšenih dobiti "najmanje" 30 - 40 godina zatvora?!

Moguće je da gospodin Rebić zaista zna nešto što javnost ne zna, ali i takve izjave ne doprinose normalnom radu nadležnih organa i već sad jesu - svojevrstan pritisak na sud, ako optužnice budu podignute i ako dođe do suđenja...

Svako ko malo duže pamti, seća se svojevremenih izjava čelnika policije i države da će "prekopati i nebo i zemlju", da se nađu ubice od kojih su i danas, posle nekoliko decenija i dalje u fasciklama sa NN izvršiocem...

Zato, verujem, da je potrebno da svako radio svoj posao, da se argumenti za eventualna zlodela svakog osumnjičenoh obezbede čvrstim dokazima i da kriminalci, kao u mnogim ranijim slučajevima, nažalost ne iskoriste traljave istrage i izvuku se od mača pravde...I, da policijski i državni službenici, možda i nenamerno vrše pritisak na sud!

          Mafija šalje poruku

 Sećam se, recimo, kad je poznati inspektor Odeljenja za krvne i seksualne delikte SUP Beograd Dragan Radišić (34), u haustoru  zgrade u Ulici Marijane Gregoran 49 na Karaburmi, gde je živeo sa porodicom - ubijen u četvrtak, 1. februara 1996. godine u trenutku kad je polazio na posao...

Iz automatskog oružja sa prigušivačem, verovatno "škorpiona", ubica je u glavu inspektora Radišića ispalio 18  kuršuma - što po manirima sicilijanske mafije znači vrlo jasno upozorenje - poruku, "mi se ne šalimo, to je izvršenje zaslužene smrtne kazne". Uz sve ovo, u praksi etablirane mafije sa jasno utvrđenim kanonima, ubistvo policijskog inspektora je onaj poslednji, krajnji čin za kojim mafija poseže. Jer, pravilo podzemlja jasno nalaže - onaj ko ubije policijskog inspektora mora da bude spreman da će ga policija terati do istrebljenja... Ali u Srbiji,  pored Dragana Radišića ubijeno je još mnogo policajaca...

Radovan Avramovski  (12. novembra 1991.) kada je na njega N.N. napadač bacio bombu kroz prozor kafića "Bananas". U kafiću "Bakardi" ubijen je Branislav Perović (3.februara 1992.) izrešetan je iz automatskog oružja prilikom rutinske kontrole i legitimisanja gostiju... Te godine ubijeni su Ostoja Jelić, Cvetko Otašević i Zoran Mašić.

U Ulici majke Jevrosime 6. maja 1994, ispred svog stana ubijen Miroslav Todorović. Ubio ga je provalnik koga je zatekao na delu...

U Pionirskom parku 13. marta 1995. Rodoljuba Lukovića ubio je Predrag Janjić, a iste godine u Ulici Svetozara Markovića ubijen je Goran Radulović...Ni 1998 nije bila laka za policajce: prvo je - 15. maja u Cetinskoj ulici ubijen je Milić Vukašinović, dok je pokušavao da zaustavi pljačkaša zlatare. a 10. oktobra 1998.  ubijen je Prvoslav Obradović u Železniku, dok je sa kolegama pokušao da uhapsi Josipa Golomejića za kojim je bila raspisana poternica...Početko 1999. , 4. januara u Mirijevu ubijeni su policajci Slavoljub Božović i Zoran Pavićević...Njih je ubio tinejdžer Aleksandar Matić (20).

          Ma koliko to čudno bilo, likvidacija Radovana Stojičića "Badže" (11. april1997.) pred desetinama svedoka, sinom i prijateljem, za stolom u kafani "Mama mia", na 150 koraka od MUP, ili ubistvo u "sačekuši" Milorada Vlahovića - Vlaje (11.marta 1999.) ispred SC "Košutnjak", kad je, kao i obično dolazio na mali fudbal i rekreaciju - tada, čini se nikog nije preterano uzbudlila i iznenadila...Ubica je Vlahovića usmrtio ispalivši hitac iz snajperske puške.

          Potom, 8. jula 1999, ubijen je i policijski pukovnik Dragan Simić. I njega je napadač čekao u zasedi i usmrtio hicima ispaljenim iz automatskog oružja. Vlahovića i Simića povezuje jedna važna okolnost - obojica su radila na istrazi ubistva Radovana Stojičića Badže. Kako nikakvih drugih bar vidljivih motiva nije bilo za ubistvo Radišića, to su navodile kao navodno logičan trag kojim bi trebalo krenuti?!

          Radili su direktno na razjašnjavanju Badžinog ubistva. Vlahović se zakleo (Badža je bio njegov kum) da će učiniti sve da otkrije ubicu. Pričalo se da su Vlahović i Simić verovatno ušli u mogući motiv ubistva ili su začeprkali gde nije trebalo...

Inspektori Beogradskog SUP u zvaničnim izjavama govorili su da je ubistvo inspektora Radišića pred organe reda i javne bezbednosti postavilo otvoreno pitanje - ko će biti gospodar beogradskog asfalta: policija ili mafija?

                   Makina grupa

          Ubistva policajaca nisu završena ni na kraju XX veka, ni posle političkih promena 2000. godine. Boško Buha, zamenik načelnik Resora javne bezbednosti ubijen je u noći između 9. i 10. juna 2002. dok je ulazio u svoje vozilo kod hotela „Jugoslavija“.

          Ubica je iz neposredne blizine ispalio u njega više hitaca iz automatskog oružja. Četiri meseca kasnije za ubistvo je osumnjičen i uhapšen Nikola Maljković, kao i još nekolicina njegovih saradnika, a navodno su svi bili članovi grupe Željka Maksimovića Make, koji se nalazi u bekstvu.   Spektakularno suđenje ovoj grupi nije donelo nikakav rasplet, ali je imalo svoju predistoriju. Pripadnici druge kriminalne grupe hapsili su, tukli, prebijali i pokušavali u ime policije da iznude priznanje, opširnije o tome u nekom sledećem nastavku.

          Svi uhapšeni su oslobođeni 18. novembra 2004. zbog nedostatka dokaza.  Vrhovni sud je 28. oktobra 2005. poništio oslobađajuću presudu i naložio da se suđenje ponovi, ali ono nije organizovano.

          Boško Buha nije imao dlaka na jeziku, pa se nije ustezao da opiše pravo stanje u državi posle političkih promena, tvrdeći da je auto-mafija sasečena, ali da je zato trgovina drogom u velikom zamahu, te da je BGD kriminalnim grupama oduzeto oko 5,5 miliona maraka, od čega dva miliona naftnoj i duvanskoj mafiji. Ali oni nisu mirovali:

          „Nuđeni su mi kontakti s ljudima iz podzemlja, a mafija je pokušala da se dodvori i nekim političarima DOS nudeći im razne usluge, novac, čak i dosijea kojima bi kompromitovali svoje političke protivnike."

Nadamo se da ovih dana, četvrt veka posle, žestoko najavljena borba protiv kriminala i kriminalaca, neće na kraju da završi istim pitanjem: ko je jači?!

U višemesečnoj istrazi oko  ubistva inspektora Radišića, svojevremeno, bile su angažovane sve raspoložive snage, pozvani u pomoć inspektori iz Srbije i Crne Gore, u kojoj je saslušano više od tri hiljade ljudi, mogućih svedoka, doušnika iz podzemlja, Radišićevih prijatelja, poznanika i onih lica sa kojima se on sretao poslednjih nekoliko godina.

          Neke informacije, ispostavilo se, netačne ukazivale su da se Radišić u jednoj od istraga koje je vodio navodno zamerio opasnom kriminalcu, ali se dalje od toga nije otišlo. Da bi potom plasirana uobičajeno podmetanje - "da nije sasvim izvesno da li je Radišić likvidiran zbog posla kojim se bavio ili zbog njegovoh "navodnog učešća" u poslovima mimo zakona?! Iako u njegovoj radnoj biografiji nije postojao baš nijedan detalj koji bi ukazao na tako nešto.

                    Spektakularna saslušanja

I, rezultat svega, bio je porazan: naime, polovinom februara 1996., iz beogradske policije saopštena je vest da su njihovi eksperti napravili foto-robot Radišićevog ubice, da je tipovano šest imena, ali da je krug oko ubice zatvoren.

Odmah potom uhapšen je Zoran Ðorđević Zoća (20) iz Beograda, momak koji je optužen za dva ubistva, u to vreme u bekstvu iz kazneno-popravnog doma, pa je za njim bila raspisana poternica...

Radišićeve kolege su bile "ubeđene" da je jedino on mogao da izvrši ubistvo, pošto je inspektor Radišić baš radio na njegovom slučaju i dokazao da je Zoća ubio Aleksandra Stevića iz Beograda, 14. avgusta 1993. na benzinskoj pumpi.

Ovo ubistvo je opisano u dnevnoj štampi kao svađa u kojoj je grupa mladića počela da tuče Stevića, i kad je ovaj već ležao na asfaltu, jedan od mladića izvadio je pištolj i ubio ga.

Tri meseca kasnije, tačnije 19. novembra 1993. u sportskom centru “Pionir” za bilijarskim stolom ubijen je Zoran Radosavljević Bulka (19). Samo dva meseca posle ovog drugog ubistva, inspektor Radišić je složio sve potrebne kockice da na optuženičku klupu izvede Zorana Ðorđevića Zoću.

Pošto je ubica bio maloletan, dobio je sedam godina zatvora i bio smešten u KP Dom Valjevo. Posle tri godine Zoran Ðorđević, jula 1995, sa Goranom Topalovićem beži iz KP Doma Valjevo, i kako su dobro obavešteni krugovi tvrdili, preko jedne obrenovačke veze beži u Grčku.

Policijski doušnici iz podzemlja tvrdili su da su ga videli u Beogradu neposredno pre Radišićevog ubistva. Na osnovu izjava svedoka sačinjen je foto-robot, koji se slagao sa facom Zorana Ðorđevića. Policija je posegla za ovim rešenjem tim pre što se Zoća zarekao da će se osvetiti Radišiću čim mu se pruži prilika.

U SUP Beograd stigla je i informacija da se Ðorđević krije kod jataka u Čačku... Usledila je akcija u kojoj je "Zoća" odigrao životnu rolu: potrudio se da ga policija ne nađe samog. Čim su se inspektori pojavili, "Zoća" je digao obe ruke uvis i predao se, da bi izbegao pucnjavu u kojoj bi sigurno poginuo i bio proglašen za ubicu inspektora Radišića.

Usledila je, međutim, vrlo velika neprijatnost za policiju. U prvim saslušanjima Ðorđevića i svedoka na koje se pozvao, ispostavilo se da "Zoća" ima neoboriv alibi. Te problematične noći između 31. januara i 1. februara bio je na žurki u Čačku koja je trajala do jutra, pa ni teoretski nije mogao da se nađe u Beogradu u vreme kad je ubijen Radišić!!

"Zoća" je imao tridesetak svedoka!

Vraćen je u KP Dom u Valjevo, a istražni organi Beogradskog SUP morali su da progutaju gorku pilulu. Istraga o ubistvu Dragana Radišića je nastavljena.

Opet je napravljen novi krug saslušavanja mogućih svedoka. Proveravani su ljudi koji imaju dosijea o kriminalnim delatnostima u inostranstvu, a koji su proveli izvesno vreme na ratištu u Bosni. Ponovljene su analize svih slučajeva teških ubistava u Beogradu na kojima je inspektor Radišić radio poslednjih godina. Beogradskim naseljem Karaburma krstarile su jake policijske snage, ali bez rezultata...

Iz policije, od brojne ekipe koja je radila na rasvetljavanju ubistva Dragana Radišića nije bilo moguće dobiti nijednu zvaničnu reč. Jedino što je procurilo, bila je informacija da je patrola milicije na mesto zločina došla sa jednim satom zakašnjenja, pošto je pored tela inspektora Radišića prošlo više ljudi, pa se ukazuje na mogućnost da su neki tragovi slučajno ili namerno uklonjeni. Inspektor Radišić je važio za vrlo sposobnog policajca, izuzetno hrabrog, ali kažu i izuzetno nemilosrdnog prema kriminalcima. Policija se, međutim, suočila sa elementarnim problemom: nije mogla da dokuči motiv ubistva. Istraga koja je bazirana na sumnji da je ubistvo inspektora Radišića motivisano osvetom zbog ranijih uspeha inspektora Radišića nije dovela ni do čega značajnog.

Po svemu sudeći ni drugi motiv da je Radišić bio na tragu nekakvog značajnijeg otkrića u nizu nerazjašnjenih zločina u Beogradu nije doneo rezultat.

Jer, Radišić je uvek radio sa ekipom koja je bila upoznata sa tokom istrage na nekoliko slučajeva koji su bili aktuelni.

                   *********

Da bih Vam poštovani čitaoci bar malo dočarao - kako je "prekopavanje neba i zemlje" i traženje ubice inspektora Radišića izgledalo na ulicama Beograda izgledalo - poslužiću se malom uličnom ilustracijom...

          ...Pošto mi je redakcija "Svedoka" u centru Beogradu, a stanovao sam u Mirijevu, kad god sam se kretao u jednom ili dugom pravcu, nekoliko dana, na svakoj raskrsnici čekala me je  saobraćajna patrola plus policajci na ulici - pride.

          "MolimVas vozačku dozvolu i ličnu kartu na uvid, ljubazno su policajci sačekivali vozače na svakoj raskrsnici". Jednom, drugi put, peti put...Dosadilo mi je već, ali - vlast je vlast... "Zalepio sam vozačku i ličnu" na šoferšajbu, ali nije pomoglo...

          I negde pred veče, na Bogosloviji, na ulazu na Partizanski put isto...  Pitaju me policajci, a po naglasku shvatio sam da nisu iz Beograda, pre bi se rekli da su moji, sa juga, iz Niša ili možda iz Vranja...

          Izvinite, da Vas pitam, obratio sam se policajcima, odakle ste, rekao bih da ste iz mog krajua?!

          - Ja sam iz Leskovca, a kolega iz Prokuplja, a što pitaš, uzvrati policajac.

          - Po naglasku! A, viđam vas ovde već nekoliko dana, gde spavate, pitam?

          - Burazeru, ne pitaj, nemamo pojma, dođe kombi, strpaju nas i odvezu na noćenje, reče mi Leskovčanin...

          E, ti pošteni ljudi, dovedeni da "jure ubicu inspektora Radišića, nisu znali ni gde su, ni gde spavaju, a od njih se očekivalo da po BGD zavrzlavama pronađu prevejane BGD kriminalce...Pa se tako desilo, da su tokom potere privodili preko 3.000 ljudi, a onda uhapsil - pogrešnog!

 Glas javnosti - Vladan Dinić

SKINI APLIKACIJU