Vladimir Beba Popović: O atentatu na dr Zorana Đinđića (129. deo)

Mislio sam, sviknut na sve, da više ništa ne može da me iznenadi!

Prevario sam se. Sledio! Šokirao. I, užasnuo! Verovao sam, očito pogrešno, da posle "krvave serije bez kraja", s kraja 20. i početkom 21. veka i traagične smrti predsednika Vlade Srbije, dr Zorana Đinđića, koju zdrava pamet, jednostavno, ne može ni da zamisli, još manje da prihvati, da se to na ovim, novokomponovanog naziva "Zapadni Balkan" neće ponavljati...Nikad! Ali, nikad ne reci nikad...

 Pratio sam, i pratim, naravno šta se događa na ovim prostorima, čitam o pohapšenoj kriminalnoj grupaciji oko Velimira Belivuka - Velje Nevolje, najavama daljih hapšenja kriminalaca i "njihovih naslednika" u iskrenom iščekivanjom da će predsednik Srbije Aleksandar Vučić, Vlada Srbije Ane Brnabić, ministar policije Aleksandar Vulin, policija, tužilaštvo i sud, ovog puta, konačno i zauvek učiniti sve što je u njihovoj moći da se organizovani kriminal saseče, iako kriminal ne može i da se iskoreni, i da će žitelji Srbije - mirnije i bezbednije spavati...

Taj, "Đinđićev put", za mnoge, svikle na "lako ćemo" i "nas niko ne može toliko malo da plati, koliko mi možemo malo da radimo", ili na "leba bez motike", nije bio lak, ali je, čini se, bio jedini put izlaska iz mraka i tunela u sutrašnjicu...

Većina nas, navikla je da neko drugi za nas misli, neko drugi za nas radi, neko drugi...Ali, Điki je uspeo, ma kako nekima to šokantno bilo, da nas potrese iz temelja, natera da učimo, natera da radimo, natera da mislimo šta ćemo sami sa sobom, šta ćemo mi sami za sebe, pa onda i za Srbiju, da uradimo...

 Intervju trajao do svanuća...

 Sećam se poslednjeg razgovora, intervjua koji je "SVEDOK" objavio u  tri nastavka, da smo ga započeli posle ponoći, a završili pred svitanje.

Telefonom!

Dogovorili smo se dan ranije, da razgovaramo u podne, a razgovor za novine otpočeli smo posle ponoći u 0,45 sati...

Mojom greškom, zapisao sam pogrešan broj?!  Zoranov "tajni broj", vrteo ceo dan, ali... Negde pred ponoć, kad je u redakciji nastala frka, planirane stranice za intervju su bile prazne, okrenuo sam Zorana Živkovića, bliskog saradnika Zorana Đinđića, i tada, valjda, šefa Savezne policije...

-Žiks (nadimak Živkovića) jel si još policajac?

-Kaži, šta hoćeš...

-Pronađi mi Đikija, kako znaš i umeš, da mi se javi...

I, kroz pet minuta javio mi se Điki koji je u tom času bio sa suprugom Ružicom u kafani...

-Dinjo, zovi me u 15 do 1, evo ti broj i odmah ga zaboravi...

I, u 0,45 sati Điki se odazvao na poziv...

Završili smo oko "trojke", ili može biti oko pola četiri.

I dok je sav normalan svet spavao, predsednik Vlade Srbije, dr Zoran Đinđić Điki je, eto, davao intervju!

I, kad smo završili, obalio me s nogu:

"Majstore, ako imaš još neko pitanje, postavljaj. Imam vremena, ne obaziri se na mene i na vreme. Teraj dalje, da objasnimo sve što možemo."

O Đikiju, i sad, kad ga nema, teško je govoriti u prošlom vremenu, mnogo lepše bih govorio i pisao o budućem. Jednostavno, neki od nas su bili prošlost, neki sadašnjost, a Điki čovek iz nekog budućeg vremena...

Bar za nas, učmale Srbe.

Zbog tog intervjua u tri nsatavka imao sam, odmah po objavljivanju prvog dela, žešću raspravu sa Vladimirom Bebom Popovićem, tada, kako su neki tvrdili "glavnim urednikom svih medija u Srbiji", što na primeru "Svedoka" ne mogu da tvrdim!

Čovek se nikada nije mešao u to šta će "Svedok" da objavi, ili šta bi trebalo da objavi. Sa mnogim potezima Bebe Popovića se tada, nisam slagao, ali pošteno - nikad nije pritiskao - ni mene, ni "Svedok" kakav bi sadržaj trebalo da bude.

Toliko mu dugujem, iz vremena kad je bio šef Biroa za informacije u Vladi Srbije... Istina, imali smo i sudske sporove, jednom smo se, kad je on mene tužio - nagodili objavio sam ispravku, on povukao tužbu...Drugi put kad sam ja  njega tužio - proces je, ne mojom krivicom- "zastareo". Posle "Sablje", kad je 3. juna zabranjen broj 358 "Svedoka" zbog objavljenog intervjua sa Miloradom Ulemekom Legijom, druga je priča...

...Sedeo sam u "Srpskoj kafani". S prijateljima, bio je tu pored mene i nekadašnji načelnik GŠVJ general pukovnik Nebojša Pavković, moj stari drugar, kad mi je javljeno mobilnim:

Atentat na Đinđića!!!

"Zašto blediš, upitao me Nebojša."

- Atentat!

"Na koga?"

- Na Đikija!

 

General Pavković: Odoh u Hag!

 "Nije moguće, to nije moguće...Odoh u Hag?!, prozborio je Nebojša Pavković, lični prijatelj Zorana Đinđića i - skamenio se.

Danas je Nebojša Pavković, posle suđenja u Hagu, u zatvoru u Finskoj...Nikad ga nisam pitao, šta mu je značilo ono: "Odoh u Hag", ali ispostavilo se da je baš - tako bilo!

Teško je o Đikiju govoriti u prošlom vremenu...

Ni danas, marta 2021, a od fatalne srede 12. marta 2003. proteklo je mnogo dana i noći, i mnoga čudesa su se izdešavala, razum jednostavno ne može da shvati (ili da prihvati?!) zašto je, zapravo, dr Zoran Đinđić - ubijen?

Šta je to što je zločince nagnalo da iz zasede, snajperom, kukavički gađaju Đikija u srce? Kakvi su to zapravo ljudi, koji iz zasede, kroz snajperski nišan čoveku presude? Da čoveku, uzornom ocu dvoje dece, Luke i ćerke Jovane, ne daju šansu da poživi onoliko koliko to Bog dozvoli?

I tad i sad, mislim da je moglo da bude i bolje i drugačije: da se posle ubistva predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića, posle akcije "Sablja" išlo do kraja, da nije bilo "nedodirljivih"...Nadam se, kažem, da bih voleo da sad borba protiv kriminala ne zaobiđe neke, da sprega vlasti i mafije ostane neotkrivena, do - nekog sledećeg zla. Ne daj Bože...

Jedan od ljudi, koji je mnogo i često govorio i političkoj pozadini ubistva predsednika Vlade Srbije dr Zorana Đinđića, 12. marta 2003. godine bio je njegov nekadašnji bliski saradnik Vladimir Beba Popović, nekadašnji šef Biroa Vlade Srbije za komunikaciju i medije...Za feljton Glasa javnosti - "Borba protiv mafije" u nekoliko nastavaka objavićemo šta je Beba Popović, jasno i glasno govorio, slagali se ili ne s njegovim kazivanjima...  

 

INTERVJU: Beba Popović, januara 2005.

 Ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića nije do kraja rasvetljeno. Zbog pokušaja mnogih da zataškaju bitne događaje koji su do toga doveli, da javnosti bude prikazano da je ubijen zato što je bio kriminalac, ekipa Insajdera je u prethodnih nekoliko emisija istraživala šta se zapravo i kada događalo. Učesnici i svedoci dešavanja koja su obeležila period pre i posle ubistva pričali su svoju verziju događaja u serijalu "Rukopisi ne gore". Jedan od najvažnijih ljudi i svedok tog perioda bio je Vladimir Beba Popović, koji je posle nekoliko meseci odbijanja ipak pristao na razgovor za Insajder. 

U ovoj emisiji čućete mnoge do sada nepoznate i šokantne detalje koji su prethodili ubistvu premijera Srbije, a koji su sve do danas bili strogo čuvana tajna. 

B92: Šta ste vi ustvari bili, najbliži saradnik Zorana Đinđića, njegov prijatelj, čovek za specijalne operacije ili vladar iz senke? 

Popović: Ja sam bio Zoranov prijatelj poslednjih petnaestak godina, jedan od njemu najbližih. Sve ostalo što se dešavalo i uključenje moje u dešavanja prethodnih 10 godina, naročito ova koja su javnosti zanimljiva, to su petooktobarska i postpetooktobarska dešavanja, bile su posledica prijateljstva mog i Zorana Đinđića. 

B92: Pripadnici Zemunsko-surčinskog klana jesu učestvovali u tim promenama, pomogli? 
Popović: Pa, to niko od nas ne zna... 

B92: Zna bivši ministar policije Dušan Mihajlović. 

Popović: Pa, ne znam kako Dušan Mihajlović to zna. Ono što od tih ljudi mi jedino znamo, to je da se dan posle 5. oktobra pojavio s Dragoljubom Markovićem, da li u DOS-u ili u Skupštini grada više se ne sećam, Ljubiša Buha Čume.

 Prvi put sam video Čumeta...

B92: Od kada njega znate? 

Popović: Ja sam ga video tada prvi put i najveći broj ljudi ga je tada video prvi put. Zoran Đinđić ga je video nekoliko puta ranije. 

B92: Pre 5. oktobra? 

Popović: Da, da, video ga je u periodu možda 1999. i 2000. tri ili četiri puta, jer je, kao što je mislim svima dobro poznato, Ljubiša Buha školski drug Dragoljuba Markovića, iz istog su sela ili varoši, šta god da je Surčin, zajedno su išli u školu i u mestu u kome ima nekoliko stotina stanovnika prirodno je da se dva neka školska druga druže celog života. I Zoran je u tim odlascima kod Dragoljuba, s kojim se privatno družio, imao priliku da upozna jednu kontroverznu ličnost neznajući tačno šta je njegova funkcija i šta on sve to radi, on je bio nekad službenik JAT-a, onda je kasnije prestao da se bavi time i postao je biznismen. Znam da mi je nekoliko puta rekao da Dragoljub ima nekog prijatelja koji se druži s Markom ili s nekim Markovim ljudima, povezan je i verovatno je tu nešto, policija, veze i da je s vremena na vreme se Zoran s njim viđao kad mu je bilo važno da dobije kvalitetne podatke o tome šta radi policija, da li ga prati, da li ga ne prati, da li mu se sprema atentat i tako dalje. Znate da je on živeo... 

B92: Kako Čume, Ljubiša Buha zna da li policija...?

Popović: Tako što je tvrdio i imao je kontakte s ljudima iz policije i pretpostavljam da je nekoliko puta verovatno Zoranu dao neke podatke koji su bili tačni i onda je na osnovu toga shvatio da ta osoba ima podatke koji su tačni i koji dolaze iz krugova policije. 

 

Legija nudio Bracanovića...

B92: Tek danas, pet godina kasnije ispostavilo se da je Legija odmah posle rušenja Miloševićevog režima postavio svoje prve uslove liderima DOS-a 6. oktobra. Da li je tačno da je Legija tražio od Zorana Đinđića da njegov čovek dođe na čelo Državne bezbednosti? 

Popović: Ja ne znam da li je to bilo 6. ili 7. ne mogu da se setim, ali je bilo jednog od ta dva dana i bilo je u Skupštini grada. Bio sam prisutan ja i bio je prisutan Zoranov šef obezbeđenja, u jednoj maloj sobici u Skupštini grada u prizemlju bio je Legija i s njim je bio Bracanović, nisam znao tad ko je on, ali sam to kasnije shvatio. Legija je prvo pitao da li je Jovica prihvatio da bude šef Državne bezbednosti Zorana, Zoran je na to rekao - nemam pojma, nemam ja nikakvog kontakta s njim, što, jel' on kao otprilike hoće da bude ili treba da bude, o čemu se radi. Onda je on rekao - pa, ne, ne znam, ako on prihvati to je u redu, ali ako on ne bude imamo kandidata. On je predložio Zoranu da čovek, načelnik Državne bezbednosti, bude Bracanović. Karakteristično je i ostao nam je upamćen po tome što je to bio jedan veliki, onako debeo čovek sa ogromnom bradom, koji je jeo cigarete, jako nervozan i koji se strašno znojio. Onda je on njega predstavio kao najvećeg stručnjaka iz oblasti bezbednosti u našoj zemlji. Onda smo mi pitali - dobro, jel' ima veze, jel' se bavi ovim, onda je on rekao - kako ne, on je bio načelnik bezbednosti "crvenih beretki". Onda smo mi rekli - hej, čoveče, kako može taj čovek da bude, pa "crvene beretke" su crvena marama za sve građane Srbije i za ceo svet, simbol neke torture i zločina u poslednjih 10 godina i da sad njihov načelnik bude šef DB-a. Pa, ne, ne, on je dobar. Pa može da bude i Crvenkapa, ali ne dolazi u obzir da on bude to. On je rekao, dobro, dobro, ako ne on imam ja čoveka, on je Andrija Savić. Ko je taj, kao neki profesor tamo, on je super, on je stručnjak i tako dalje. Jedino nije uspeo tu gde mu je bilo najvažnije da postavi svog čoveka, ali je bio, da tako kažem, vrlo zaslužan za postavljenje Gurija. Isključivo on je odgovoran za postavljenje Boška Buhe i za verovatno neka mnoga druga mesta za koje mi i ne znamo, jer ovo su mesta za koja smo se pitali. Kad kažem - mi, mislim na Vladu, mislim na Zorana, mislim na DOS.

 

Da li je Vlada Srbije štitila Legiju?

B92: Dobro, da li je Milorada Ulemeka Legiju štitila Vlada Srbije, bio je takav utisak u javnosti? I Srpski pokret obnove vas stalno optužuje. 

Popović: Pa, mogu da kažem i da i ne. Znači, on formalno nije imao nikakvu vrstu zaštite ili dozvole, ono što je postojalo za vreme Slobodana Miloševića, da ima ili prećutnu ili direktnu dozvolu za obavljanje kriminala. Nažalost, tu je zloupotrebljavao i tu Zoranovu brzopletost u javnom nastupu i zaštitu koju je Zoran davao Legiji, ne njemu lično nego njemu i jedinici kad je rekao - to su časni momci, oni su ovo ili ono, a oni koji su odgovarali za zločine, jer je on nekoliko puta razgovarao s Legijom, ja sam bio prisutan na nekim od tih sastanaka, kada ga je pitao i tražio - ej, jel' ima nešto da ste vi tu radili. Ima, hajde da se dogovorimo da ne ispadne da sam vas izdao posle ili bilo šta, bežite, idite negde, ratujte po svetu, sklanjajte se, nemate veze - ne, mi, nikako, mi, ma kakvi mi i tako dalje. I Zoran je u to verovao, a pri tom nije imao nikakve dokaze. I onda je par puta tako izašao u javnost brzopletije nego što je trebao i rekao, jer je odmah krenuo napad, oni će ići u Hag, Zoran će ih sve spakovati u Hag. On je rekao - ne, neću i tako dalje i tako dalje. Tu vrstu zaštite koju su oni imali manipulacijama i određenim izjavama političara dobili, oni jesu imali, ali ta zaštita nije značila - ej, možete da se bavite kriminalom, trgujte drogom, otimajte, ubijajte i biće to prećutno... Ali nažalost, tako se izgleda i dešavalo. Ne izgleda, nego danas znamo da jeste. 
Mi smo s njim imali kontakt u jednom periodu kad je on bio službenik Vlade, ako to mogu tako da kažem, jer je bio službenik jednog dela kojim je upravljala Vlada. 

B92: Kad to više nije bio, bio je penzionisan, zašto je imao državno obezbeđenje? Zašto mu je država dala obezbeđenje? 
Popović: To je odgovor koji ni sad pokojni Zoran Đinđić nije uspeo da sazna i to je odgovor koji treba da da ministar Dušan Mihajlović, jer je on bio taj koji je to obezbeđenje njemu dao. Odnosno, formalno obezbeđenje Miloradu Lukoviću je dao Sreten Lukić, a ja mislim da je Sreten Lukić to dao uz dogovor, sigurno nije dao bez dogovora s Dušanom Mihajlovićem. Kad kažem da taj odgovor nije dobio ni Zoran Đinđić, mislim na to da je u periodu jesen 2002, u vreme dok je Milorad Luković divljao Beogradom i dok je Zoran svakodnevno dobijao informacije da je to strašno u šta se Beograd pretvorio. Kolona njegovih džipova i džipova Dušana Spasojevića, odlasci u noćne klubove i lokale, maltretiranje da se ljube majice s Karadžićevim likom, postrojavanje upravnika i šefova sale, pevanje srpskih pesama i tako dalje i tako dalje. A da sve to radi, pa kad se pita Milan Obradović kao načelnik beogradske policije - što ti, načelniče, ne sprovodiš red i mir u Beogradu nego dozvoljavaš da se to radi, onda on kaže - zato što kad interventna brigada, ta njegova jedinica, kako se zove, pokuša da ih zaustavi negde u Beogradu, izađu ljudi s puškama i s legitimacijama JSO-a. Zato što kad mi Milana Jurišića Juru uhapsimo ili ga jurimo po Zemunu i pucamo u njega i ranimo ga, mene zove Bracanović na sastanak Milan Obradović, to sad priča Milan Obradović, zove na sastanak u BIA-u, da se kao nešto vidimo operativno oko rada na Makinoj grupi. A onda dok sedimo iz druge kancelarije, pošto ima dvoja vrata, ulazi Legija, koji je tada u to vreme penzioner, i onda Legija kaže Milanu Obradoviću - ej, rođače, nismo se tako dogovorili da ti pucaš u moje ljude. Kakve tvoje ljude, to je kriminalac. Ne, ne, ne, to je naš čovek. A onda Zoran poludi, pa sazove Savet za državnu bezbednost, pa na Savetu za državnu bezbednost pred 15 ljudi pita Mihajlovića - zašto on ima policijsko obezbeđenje. Mihajlović piše i gleda glavom u papir. Zoran mu kaže - ej, ja sam predsednik Vlade, pitam te, reci mi zašto ima Milorad Luković policijsko obezbeđenje. Dušan Mihajlović kaže - obrati mi se pismeno. Zoran mu kaže - smatraj da sam ti se obratio pismeno, ovaj nabije glavu i ćuti, i onda Zoran kao eto, vidi. Dvadeset ljudi je bilo prisutno, ali je zato u javnosti bila priča da obezbeđenje Legiji daje Zoran Đinđić jer mu je on prijatelj, da on to noću po Beogradu što radi, divlja, otima, maltretira radi uz njegovu ili Čedinu saglasnost. 

 

Pretpostavljam da su nekakvi dogovori Legije i Dušama Mihajlovića...

B92: Pa, dobro, ali Dušan Mihajlović je bio član Vlade tada, verovatno zbog toga. Mislim, kako je neko znao da li je Dušan Mihajlović ili je Vlada Zorana Đinđića. 

Popović: Ja sam vam evo sad rekao. Ali sam vam rekao da ne znam zašto je imao obezbeđenje, jer ne zna ni Zoran Đinđić, nikad na to Dušan Mihajlović nije dao odgovor. Pretpostavljam da su to neki dogovori koji su napravljeni između Legije i Dušana, ne znam, pre nego što je otišao da se penzioniše. Pa, Jovica Stanišić je imao obezbeđenje do hapšenja, obezbeđenje Državne bezbednosti. 

B92: Dobro, za to ste sigurno znali. 

Popović: Pa, znali smo, kako nismo. 

B92: I ništa niste mogli da uradite? 

Popović: Pa, ne da nismo, nego to je, uletite u neki rašomon zakona, nije, jeste, pravilo, bivši načelnik Službe, pa ono, osetljiva je tema, pa jure ga muslimani, pa ga jure Hrvati, pa to nije zgodno, pa šta ako ga neko ubije, pa to je bruka za državu. Otkud znam već kakvi su izgovori, kakve su priče.

Razgovori s Jovicom Stanišićem

B92: Zoran Đinđić se prvi put video s bivšim načelnikom DB-a Jovicom Stanišićem tri dana posle petooktobarskih promena 2000.

Popović: Zoran je otišao kod Jovice Stanišića, jer je Jovica Stanišić slao poruke, ne mogu da kažem insistirao, ali preko ogromnog broja ljudi, da bi bilo jako važno i bitno i dobro da se Zoran i Jovica vide. Ja sam bio sa Zoranom kad se taj sastanak desio. Te su poruke dolazile preko raznoraznih ljudi i sad, imate jednu rovitu situaciju u Beogradu, pobedili ste, ali nemate pojma šta se dešava, Milošević je tu, jeste, priznao je poraz, ali vam svakog trenutka dolaze informacije da u policiji ne dozvoljavaju da se to desi, da se sprema vojska. Svakog trenutka vam dolaze podaci biće krvoprolića, neće biti krvoprolića. Zoran kao odgovoran političar koji je praktično bio nosilac 5. oktobra i svih tih rušenja Miloševića, svakako nije bio Koštunica nego je bio Zoran, imao je obavezu da se sa svakim ko mu je tad, da tako kažem, tražio da se vidi ili nudio neki podatak, vidi. Otišao je i mi smo se videli kod Jovice Stanišića. Niti je on dao neki važan podatak, niti je bilo šta epohalno rekao, to su bili razgovori otprilike - čestitam, evo da ti kažem na koje ljude možeš da računaš, pa je te večeri predlagao Rodića, mislim da se tako zove taj, on je bio predsednik poslaničke grupe JUL-a u Saveznoj skupštini, i on ga je predlagao Zoranu, direktor "Srbijašuma", i on ga je predlagao Zoranu da ga uzme kao super čoveka, pouzdanog, ozbiljnog, ali Zoranovog obožavaoca i tako dalje. Tražio je za direktora "Grmeča" da ostane direkor "Grmeča", na tom mestu. Zoran ga u jednom trenutku pitao - otkud ta priča, Legija me pitao jesi ti tu nešto, on je rekao - ne, ne, nemam ja veze, kakvi, ja sam bolestan čovek, mene to ne interesuje, ali ako vas interesuje svakako ću vam pomoći oko kadrova i oko postavljenja i tako dalje i tako dalje. 

B92: Za to vreme načelnik DB-a ostaje Radomir Marković. To je bio čak tri meseca posle promena 5. oktobra 2000. Lideri DOS-a tvrdili su i tvrde da je za to odgovoran samo tadašnji predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica. 

           

Ključni događaj tajni sastanak Koštunice, Ivanova, Miloševića, Pavkovića...

Popović: Ključna događanja oko 5. oktobra su tajni sastanak za sve lidere DOS-a, sastanak Koštunice, Ivanova, Miloševića, Pavkovića, danas čujemo da je tu bio i Aca Tomić i jedan novinar Bete. I ono što je važno i što će verovatno potpuno jasnije objasniti građanima šta se dešavalo i zašto se dešavalo sve posle 5. oktobra, ne znam kad će se to desiti, je kada će biti objavljen razgovor tog sastanka kod Miloševića održanog 6. oktobra, jer je Nebojša Pavković, tajno, da ne zna Milošević, organizovao snimanje tog sastanka i taj sastanak je snimao, ne znam tačno da li pukovnik Svilar ili pukovnik Ivanović, jedan od njih dvojice, ali o snimanju tog sastanka su upoznati bili Milan Đaković i Aca Vasiljević. I postoje ljudi koji su čitali čak stenogram sa tog sastanka. 

B92: Jeste vi čitali? 

Popović: Ne, nisam ja to video. Dobiješ zbog čega se to krije. To je bila svađa Koštunice i Slobodana Miloševića. Milošević je njega napadao da je on njemu formirao stranku i da mu je pomagao, Koštunica je to negirao, ali mu je ovaj tvrdio da ga je puštao, da mu je davao medijsku promociju, da je dozvoljavao njegovim ljudima koji su ga finansirali da se bave određenim poslovima i da on to nije hteo nikad, on ne bi taj novac dobio koji je dobijao od tih sponzora, da ga je puštao da postane popularan time što je imao na državnoj televiziji mogućnost da svaki put kad da neko saopštenje izjavu vidi. Koštunica to u jednom trenutku priznaje, a Ivanov onda na neki način insistira kod Koštunice da je ipak njegov dužnik. Sva ta događanja oko 5. oktobra i šta se tu tačno dešavalo i kakva je uloga Rusije i šta je to što je napravljeno, zbog čega je Koštunica otišao tajno na taj sastanak, zbog čega nije obavestio lidere DOS-a... 
Mislim da je nepravedno da se u zaštiti političara posle dešavanja 5. oktobra pominje ime samo Radomira Markovića. Možda je on bio simbol i verovatno jeste simbol najrepresivnijeg oblika vladavine Slobodana Miloševića, ali nije Koštunica i grupa političara oko njega zaštitila samo Markovića. Ako hoćemo već da govorimo istinito, onda treba da kažemo da je posle 5. oktobra Koštunica zaštitio Miloševićev državni aparat kompletno, znači vojsku, Miloševićeve medije, Miloševićeve institucije, Miloševićeve članove porodice i sve ostalo. Sve je njih zaštitio Koštunica. 

Boris Tadić štito Krgu...

B92: A DOS, lideri DOS-a? 

Popović: Kasnije, nažalost, ne samo Koštunica nego i neki drugi političari, takozvani demokratski. 

B92: Koji su to političari? 

Popović: Pa, kao Boris Tadić, on je zaštitio Krgu i štitio ga je do dan-danas, i štiti ga i dan-danas. Ja vam kažem, između Krge i Pavkovića ne postoji razlika. 

B92: Iako su lideri DOS-a tvrdili da je jedino Koštunica odgovoran za zaštitu mnogih, posle formiranja Vlade Srbije situacija je bila ista. DOS je imao vlast na republičkom nivou, a mnogi ljudi iz Miloševićevog perioda ostali su na istim funkcijama. 

Popović: Vi ste u policiji imali smenjenog ministra, imali ste smenjenog načelnika javne, ili ne znam već kako se to zvalo, a sve ostalo su bili ljudi koji su radili za vreme Miloševića. 

B92: Dobro, ali nije vas Koštunica sprečavao da menjate ljude u MUP-u. 
Popović: Jeste. 

B92: Pa, kako jeste? 

Popović: Ja sam bio prisutan, s Dušanom Mihajlovićem, kod Koštunice u kabinetu kad smo došli da se dogovorimo za postavljenje načelnika Državne i načelnika Javne bezbednosti, iako on tvrdi da on s tim nema veze i da to nisu njegove ingerencije i tako dalje i tako dalje, podrazumevalo se. Lideri DOS-a moraju da se dogovore, kadrovska komisija DOS-a, stotine tih nekih raznih oblika vladavine je trebalo da kaže - može, a onda na kraju, znalo se to treba ipak da bude dogovor Zorana i Voje i ako to Voja prihvati Zoranu, onda to može. Zoran je dogovorio na jednoj od sednica DOS-a da se formira jedna grupa lidera DOS-a koja će da pripremi u periodu od 15 dana ko će biti ljudi koje će DOS predložiti na ključna mesta. I onda kad se taj sastanak završio Zoran je, nas je nekoliko tu bilo, rekao - ovo je strašno, ovo je katastrofa, ovo je blam, ja treba da budem za nedelju dana predsednik Vlade. Prva stvar koju je on kao predsednik Vlade rekao da će uraditi, prvi akt, prvi čin, bila je smena Markovića i onda je od mene tražio, bio je tu još, ne znam ko je tu bio, da pod hitno kako znamo i umemo nađemo neke ljude koje on mora da postavi jer, ili mora da ostavi Radeta, što je strašno ili da ga smeni na toj sednici, ali da nema novog načelnika, da bude Državna bezbednost bez načelnika. I onda sam se ja našao u toj situaciji da sam u tom periodu od tih ne znam koliko je dana bilo preostalo, 5-6 dana, i s Mihajlovićem i s nekim drugim ljudima počeo da se interesujem za nešto što dotad nikad u životu nisam znao, ko su ljudi koji mogu da budu na tim mestima, da se raspitujem, da proveravam. Da tako kažem, moj zadatak je bio mnogo više da proverim predloge jer je rešenja bilo nebrojano. Da proverim da li su to ljudi koji mogu da budu na tim mestima, ti kriterijumi po kojima smo tražili su bili jednostavni, da li su to ljudi koji imaju novca, znači da li je to čovek koji ima kuću na Dedinju koja vredi 5 miliona, da li je to neko ko je učestvovao u ratnim zločinima Bosna, Hrvatska, ne znam već šta, Kosovo i tako dalje i da li je neko ko je učestvovao u Miloševićevim ubistvima koja su se dešavala po Beogradu. 

B92: Na vaš predlog Goran Petrović je imenovan. 

Popović: Ne, nije on imenovan na moj predlog, nego se on ispostavio kao jedina moguća zamena za postavljenje na mesto načelnika DB-a za tako kratak period. I ja sam o tome obavestio Zorana i rekli smo - imamo njega kao jedini predlog koji može i sad ti treba da ideš s Dušanom Mihajlovićem kod Koštunice da se oko toga dogovorite. I on je imao to veče, bili su tu u Beogradu jer je to već bio period kad su počeli da dolaze stranci i tako dalje, on je imao neki sastanak u Demokratskoj stranci i procenio je, rekao je, ma važnije mi je da se vidim s tim strancima nego da idem kod Voje, mogao je on taj sastanak s Vojom da pomeri za nešto kasnije, ali je rekao, ne mogu ja da idem, idi ti, molim te, umesto mene i okrenuo je i rekao neću doći ja nego će doći Beba i vi se dogovorite. I tako sam se ja tu našao i otišao s Dušanom Mihajlovićem, seli, rekli Goran Petrović, on je rekao da, Goran Petrović. Tako sam se ja u toj priči našao i nažalost, sebi stavio omču oko vrata kod Koštunice i njegovog kabineta, ne samo njegovog kabineta nego i mnogih drugih, članova Demokratske stranke, jer je dan posle toga se saznalo ko je načelnik DB-a i saznalo se da sam ja bio s Dušanom Mihajlovićem u kabinetu Vojislava Koštunice da se dogovaramo oko postavljenja, ali vam kažem to je bilo pitanje tehnike, ne pitanje neke moje potrebe da se tim stvarima bavim, ali je to u kabinetu Vojislava Koštunice bio signal da sam ja znači neki Zoranov čovek tu za neku bezbednost, nešto policija i tako dalje, i tako dalje. I to je i bio jedan od razloga zbog čega je taj kabinet po formiranju Vlade i po mom ulasku u Vladu se opsesivno bavio mnome... 

(Glas javnosti - Vladan Dinić)