Kome je i zašto stalno smetao Goran Vuković? Kriminalci nikad ne idu u penziju (86.deo)

Životni put Gorana Vukovića je bio netipičan za čoveka koji je završio kao "ugledni član beogradskog podzemlja". Rođen je u Sarajevskoj ulici u Beogradu, vaspitavan pod budnim nadzorom oca oficira Kontraobaveštajne službe JNA.

U osnovnoj školi bio je solidan učenik, po završetku otac ga upisuje u podoficirsku školu "Maršal Tito" u Sarajevu. "Da nije bilo jedne tužbe ja bih dospeo do generalskog čina", pričao je docnije. U Sarajevu ga je napala grupa od šest muslimana. U tuči Goran je nožem ubio jednog muslimana i zbog "prekoračenja nužne samoodbrane" osuđen je na sedam meseci zatvora... Lov na Gorana Vukovića počeo je 1991. godine, kad se vratio u Beograd posle petogodišnje robije zbog ubistva Ljube Zemunca, a završio se 12. decembra 1994. godine nedaleko od zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Goran Vuković Majmun, bez sumnje jedno od poslednjih "velikih imena" beogradskog podzemlja, u trenutku kad je ispaljivao hice u grudi Ljubomira Magaša - Ljube Zemunca, ispred Zemaljskog suda u Frankfurtu 10. novembra 1986. iz svog "kolta 38", nije ni slutio da je tim činom podvukao crtu ispod svog života i da mu je to zapravo jedini pravi i veliki učinak i delo po kojem će ga se sećati.

- Možda stvarno imam dirljivu biografiju: Nisam ništa veliko uradio, osim što sam ubio Ljubu Zemunca. Potpuno neverovatno - pričao mi je za novine Goran Vuković, ne dugo pre svoje pogibije.

Najprogonjeniji

Po dolasku u Beograd 1991, posle petogodišnjeg zatvora u Nemačkoj, gde je robijao zbog najčuvenijeg ubistva u beogradskom podzemlju, Goran Vuković je postao najprogonjeniji čovek u istoriji beogradske sive zone.

"Imam osećaj da bi im svima bilo lakše da sam mrtav. I policiji, da skinu sa sebe vruć krompir zvani Goran Vuković. Iako sam prilično bogat čovek, ni na pamet mi ne pada da pobegnem iz zemlje. Nikada nisam shvatao one koji beže. Ovo je moja zemlja, moj grad gde sam odrastao. Zašto neko hoće da mi skine glavu? Šta sam zgrešio? Evo, ako sam se o nekoga ogrešio prvi ću da se obesim na sred Terazija.

Vidite, ja sam poslovan čovek i nemam razloga da Beogradom ne hodam uzdignute glave. Gde god da odem bio bih stranac. Nikom ovde ne cvetaju ruže, meni često i koprive, ali ja sa tim računam i izlazim na kraj," pričao mi je Goran Vuković samo dva meseca pre smrti.

Zbog čega je Goran Vuković gonjen kao zver, zbog čega su u tom progonu udružili snage beogradskog podzemlja i država?

Na ovo pitanje teško je dati precizan odgovor, jer od šest neuspelih atentata na Gorana Vukovića i sam čin ubistva, sve su izvršila nepoznata lica, izuzev pokušaja ubistva ispred Vukovićeve diskoteke "Luv", u šta su bili umešani pripadnici Saveznog SUP.

Dok je boravio u Frankfurtu, u tom periodu deset godina nije dolazio u Beograd, Vuković je bio samo jedan od mnogih "jugosa" koji su se bavili kriminalnim radnjama u Nemačkoj. Istina, u svom frankfurtskom vremenu, viđan je u društvu odabranih, sa Giškom, Borisom Petkovim, Ćentom, kojeg nije cenio preterano, i sa Ljubom Zemuncem sa kojim se brzo razišao.

Međutim, po dolasku u Beograd 1991. Goran Vuković se, svojom "reputacijom" nametnuo kao "broj 1" u beogradskom podzemlju. Davao je intervjue novinama, po medijskoj pažnji nije se razlikovao od estradnih zvezda, viđao se često u društvu novinara i novih biznismena.

Elaborirajući ovu temu jedan ugledni član beogradskog podzemlja, koji je naravno želeo da bude anoniman, kaže:

"Ljuba je bio car, strah i trepet. Svi smo ga poštovali, ali smo ga se i bojali. Sve nas je maltretirao i delio pare, ne po zaslugama, nego je štitio svoje šlihtare. Bio je nepredvidive i surove naravi, nije imao preterano razuma, tako da je mnogima laknulo kad je ubijen. Ljuba nije imao inteligenciju Giškinu, niti veštinu Arkanovu. Jer da je Zemunac imao u životu toliko delikatnih situacija kao Arkan, on bi skončao mnogo pre nego što je skončao".

U brojnim kontaktima sa novinarima Vuković, namerno ili ne, nije imao dlaku na jeziku. O ljudima iz podzemlja, ili o onima koji su sa podzemljem imali nekakve veze, često nije birao reči, na šta su momci sa asfalta izuzetno osetljivi. Jedino je o Giški govorio kao o pravom princu beogradskog podzemlja.

Arkan

"Sa Arkanom sam isuviše dobar prijatelj i ne mogu ništa drugo da kažem, osim da je i kao kriminalac imao veliku reputaciju, kao i sada kao vojni komandant. On je od naših najviše banki opljačkao: ulazio je u njih kao u samousluge. To ne može niko da mu ospori. Banke su mu bile specijalnost, kao i spektakularna bekstva iz zatvora", govorio je Vuković za novine.

Životni put Gorana Vukovića je bio netipičan za čoveka koji je završio kao "ugledni član beogradskog podzemlja". Rođen je u Sarajevskoj ulici u Beogradu, vaspitavan pod budnim nadzorom oca oficira Kontraobaveštajne službe JNA. U osnovnoj školi bio je solidan učenik, a po završetku otac ga upisuje u podoficirsku školu "Maršal Tito" u Sarajevu.

"Da nije bilo jedne tuče ja bih dospeo do generalskog čina", pričao je docnije. U Sarajevu ga je napala grupa od šest muslimana. U tuči Goran je nožem ubio jednog muslimana i zbog "prekoračenja nužne samoodbrane" osuđen je na sedam meseci zatvora i, naravno, izbačen iz škole.

Kad se vratio u Beograd zaposlio se kod privatnika kao moler. Posle izvesnog vremena, iako mu je bio oduzet pasoš, otišao je preko granice - putem kojim su otišli mnogi članovi beogradskog podzemlja. Pre tog odlaska Goran je zbog nekakvog veselja i dva metka ispaljena u vazduh bio osuđen na godinu i po zatvora.

Bilo je to 1983. godine.

"Otišao sam u Nemačku gde sam se zbilja dobro snašao. Sve je bilo OK, zaradio sam velike pare, sve dok se nije zakuvalo između mene i Ljube."

Po Vukovićevim rečima, netrpeljivost između njega i Ljube Zemunca izbila je na površinu odmah posle njegovog dolaska u Frankfurt. Me|utim, pošto su razgraničili teritoriju i poslove do otvorenog sukoba nije došlo - odmah.

Ali, Zemunac nije trpeo neposlušne.

"Boris Petkov i ja bili smo uhapšeni u jesen 1984. u Frankfurtu zbog toga što je Zoran Robija, kad smo pošli na stoni tenis, iz čista mira udario šrafcigerom u neka kola i razbio staklo. Stigla je policija i Robija pokaže prstom na nas. Uhvate mene i Borisa. Pošto mi nismo bili krivi, niti smo namestili Robiju, puste nas iz pritvora posle 14 dana. Odmah sam video da nešto nije u redu i tako odmah saznam da su ovi Ljubini zvali i pretili mojoj supruzi da će da je izvedu na "redaljku", a da će meni da jebu mater.

Uopšte nisam znao zbog čega, ni zašto. Pozovem Momu (jedan od Ljubinih ljudi - pr.a.) i kažem:

- Daj mi Ljubu.

Pauza, valjda ga pita hoće li da se javi.

Čujem: "Nisam tu".

Ovaj ponavlja - Ljuba nije tu.

Kažem: Što lažeš da nije tu?

On kaže: "Nije Ljuba, samo je Cane tu".

Daj mi Caneta.

Kažem: Pičko debela, što ste mi pretili, jebaću ti majku. Sad ću da vam dođem... Oni spustiše slušalicu.

Ponovo okrenem njihov broj, kao Cane izašao, hoće Sreta Ražnatović da razgovara sa mnom:

"Nemoj molim te da dolaziš, evo ja ću da dođem kod tebe".

A Boris mi lepo kaže:

"Brate nemoj da ih čekamo, hajde da idemo pravo dole".

Kažem: Neka brate, neka oni dođu.

Čekam Sretu i ne slušam Borisove savete: "To je njihov čovek, ja ih malo bolje znam od tebe pošto smo ja i Giška imali više konflikata s njima. Hajde da mu gurnemo pištolj u usta da nam prizna gde su Ljuba i ostali".

Ja ne pristajem: Jesi li lud pobratime, dolazi mi Čovek u kuću pa da mu pištolj stavljam u usta.

I stvarno, došao Sreta:

"Ðe si, šta radiš. Ðe ti je Dobrila, voleo bih da je vidim. Hajdemo kod nje".

Boris mi daje znak da ne idemo na ulicu. Kažem mu, brate ako se bojiš nemoj da ideš, iako znam da se Boris ne boji, pravim od sebe budalu i tako mu govorim. Kad sam izašao iz kuće na ulicu, Sreta ide s jedne strane, dvojica sa druge strane. Ja sam zaista bio mnogo dobar sa tim Sretom, ni na kraj pameti mi nije bilo da mi namešta da me ubiju. Bio sam ga zagrlio.

Cane i Ljuba

Kad čujem "stoj". Okrenem se malo, i kako sam se okrenuo tako me nešto pogodi u leđa. Vidim izdaleka Ljubu i Caneta. Cane je pucao, nije Ljuba. Sretu gurnem u stranu i počnem da bežim. Oni pucaju za mnom, pita me Boris:

"Šta ti je brate?"

Kažem: Pogođen sam.

Boris se bacio na jedna kola i ubacio me unutra da se odvezemo u bolnicu. Probili su mi jetru, bubreg, debelo crevo. Do dana današnjeg nisam saznao zašto su pucali u mene i šta sam im se zamerio da su hteli da me ubiju.

Došla je odmah policija, neki Oto Leder. Uhapšeni su Vlada Bačar, Cane, Ljuba je devet meseci bio pod istragom. Svi su posle pušteni", pričao je Goran pošto je stigao u Beograd 1991.

Fahrudin Jusufi

Osumnjičeni Ljuba Magaš za pokušaj ubistva pušten je iz pritvora pošto mu je Fahrudin Jusufi, tadašnji trener kluba Vaterštaj, dao alibi da je Magaš tog dana bio na kondicionom treningu sa njegovim klubom.

Od tada, po njegovom kazivanju, Goran Vuković se nije sreo sa Ljubinom grupom sve do kobnog dana 10. novembra 1986...Za Ljubu Zemunca.

Zemunac, po pričanju ljudi iz njegove grupe, taj dan izuzetno nije nosio pancir.

Bilo je to 10. novembra 1986. ispred zgrade Zemaljskog suda u Frankfurtu.

- Parkirao sam automobil na uglu i sa suprugom Dobrilom i Markom Kovačevićem i pošao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam Magaševu grupu ispred nas, bilo ih je 12-13. Nešto su se domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao mu:

Šta je, šta hoćeš? Planuo je, šta je, hoćeš da se svetiš. Nisam ga se nimalo bojao. Misliš da neću da se svetim. Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio bacio se na mene kao životinja. I drugi metak ga je pogodio.

"Kako je kome odgovaralo, pričali su da sam radio za SDB ili za BKA. Bio bih ponosan da sam mogao da radim za SDB, tada jednu od, uz BKA, najjačih obaveštajnih službi u Evropi. Da li me je neko pokušao vrbovati da radim za SDB? Ne sećam se, davno je to bilo, nisam bio deset godina u Jugoslaviji. Možda se to nekad i dešavalo", pričao je Vuković pošto se SFRJ raspala.

Razgovori sa SDB

U drugim razgovorima Vuković je kategorički negirao bilo kakvu svoju vezu sa SDB. U drugom razgovoru sa novinarima priznao je da je išao na razgovor sa jednim od čelnih ljudi sa SDB na prvu godišnjicu devetomartovskih demonstracija. Tad je tvrdio da mu je jedan njegov prijatelj rekao da je uoči 9. marta 1992. navodno na Saveznoj vladi bilo rasprave o Goranu Vukoviću.

"Sastao sam se sa tim uticajnim čovekom 8. marta u 'Interkontinentalu".

Rekao mi je: "Gorane, posedujem informaciju da si uneo 200 bombi i neke kalašnjikove u hram Svetog Save. Javili su nam naši pouzdani izvori da ste ti i tvoji drugovi spremni da napravite haos u Beogradu". Ni ja ni moji drugovi nismo nameravali da idemo na demonstracije. Ipak, sutradan okupili smo se u "Hajatu" pošto smo se plašili da će doći do nereda u kojima će neko pokušati da me likvidira. Čekali smo i ništa se nije desilo. Razgovor sa čovekom iz SDB shvatio sam kao dobronamerno upozorenje, prijateljski smo se rastali, čak smo se nekoliko puta kasnije i sreli."

Da li je Vuković radio za SDB ili ne, čak s obzirom na njegov progon neviđen u jugoslovenskom podzemlju, u koji je bila evidentno umešana i savezna policija, ne može se do kraja ustanoviti. Vukovićevo gonjenje u koje je bila umešana država ukazuje na tu mogućnost, jer SDB je uvek, na kraju krajeva, ispostavljala slične račune, posebno za one koji su mnogo znali, a hteli su da izađu iz šeme, ili su ipak odslužili svoju šihtu i zapravo predstavljali balast koji iz dana u dan postaje sve opasniji. Uglavnom, sasvim je sigurno da se susret ispred Zemaljskog suda u Frankfurtu ni u kom slučaju ne može smatrati slučajnim.

Vuković ubistvom Ljube Zemunca sigurno nije imao nameru da preuzme primat u frankfurtskom podzemlju. Ali, Ljuba je smetao i nemačkim vlastima i članovima jugoslovenskog klana u frankfurtskom podzemlju.

Međutim, ostaje nejasno zbog čega se Vuković nije sreo sa Zemuncem skoro pune dve godine, i zbog čega je Vuković toliko čekao da se osveti, ako je jasno da se 10. novembra 1986. nisu slučajno sreli.

Ćenta

"Posle smrti Ljube Zemunca osilio se Ćenta, dotle zvanični Ljubin zamenik. Oni su godinama tamo, od 1971. Dvadesetak godina su se kretali Frankfurtom gde ih svako zna, jer je teško bilo prosperirati pored njih. Šta znači da je Ljubin zamenik bio Ćenta? Pre mislim da on treba najviše da slavi što Ljube nema, jer da je još tamo ostao on ne bi mogao tamo da napravi pare koje sada pravi, da se po bilo čemu nametne. Ipak, Ljuba je bio Ljuba, a Ćenta - Ćenta.                                      

Od Ljubine pogibije najmanje sam ja izvukao koristi. Jedino što sam poslat na robijiu. Najveću korist je, dakle, prigrabio Ćenta kao i njegovi, navodno Ljubini, drugovi jer nije imao ko da ih maltretira..."

Ćenta svakako nije jedini profitirao pogibijom Ljube Zemunca. Njegovom smrću, nema sumnje, profitirao je i sam Goran Vuković. Kad je došao u Beograd sa reputacijom ubice najčuvenijeg gangstera beogradskog podzemlja sa skoro desetogodišnjom reputacijom uspešnog ratnika evropskog podzemlja, nema sumnje nametnuo se kao prvi čovek beogradskog asfalta.

Vuković je, po tvrdnji pozvanih, kontrolisao izvesne poslove u Beogradu, ali se nikad do kraja nije saznalo o kojim poslovima je reč. Govorio je da je on vrlo bogat ćovek i da želi da se bavi biznisom. Nije propuštao da istakne da ga politika ne zanima izuzev u jednoj prilici.

Lov na Gorana Vukovića počeo je 1991. godine, kad se vratio u Beograd posle petogodišnje robije zbog ubistva Ljube Zemunca, a završio se 12. decembra 1994. godine nedaleko od zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Ubijen je u 36. godini života od nepoznatih ubica koji su bili snabdeveni škorpionom sa prigušivačem. U ovom vremenu od njegovog povratka u Beograd, pa sve do smrti Gorana Vukovića, je važio za čoveka sa devet života.

Spisak smrti

Preživeo je šest atentata, miniranje automobila, pogodak zoljom, zasedu koju su mu postavili pripadnici specijalne brigade savezne policije, koji su takođe imali škorpion sa prigušivačem, te da je na njega pucano iz puške SAR od koje je poginuo i Giška.

Sam Vuković je pričao da postoji spisak od deset ljudi u Beogradu za likvidaciju, ali taj spisak nije pravljen u podzemlju. Uz sve pokušaje likvidacije, Goran Vuković se jednako vajkao:

"Nemam pojma zbog čega bi neko želeo moju smrt. Mene su te lude godine prošle."

Čak ni zaseda, u kojoj su učestvovali policajci iz Saveznog SUP Zorić i Dožić, nije mogla da ga uveri da je njegova šansa da preživi minimalna.

Njegovi prijatelji pričaju da se u poslednje vreme nije ni čuvao, izgubio je volju za opreznošću. Kad je ubijen nije na sebi imao pancir niti je bio naoružan.

Posle smrti Gorana Vukovića ostala je priča da su momci koji su nosili kovčeg sa njegovim telom nosili u rukama bele peškire, zavet sicilijanske mafije da će biti osvećen.

Voždovačka grupa ostala je bez glave, a iza njega je osta enigma - ko to ubija po Srbiji?

Kome je smetao?

U svim analizama i pokušajima da se odgovori na zadato pitanje - kome je u tolikoj meri smetao Goran Vuković - ispostavila su se dva moguća odgovora:

Prvi da se vratio u "voždovački klan", najjaču grupu beogradskog podzemlja, što je kod policije izazivalo podozrenje ili pretnju da bi Vuković mogao postati pravi veliki kum beogradskog podzemlja.

U podzemlju je uživao veliki ugled i poštovanje, a na Voždovcu je oko sebe okupio izuzetno jaku ekipu veštih i hrabrih momaka.

Druga pretpostavka, koja je manje verovatna, je da su ga progonili drugovi Ljube Zemunca i da su mu na kraju oni došli glave.

Zemunac

Ubistvo Ljube Zemunca, prvo veliko, možda i najveće ubistvo u beogradskom podzemlju, nije posledica sukoba sa vođstvom jugoslovenskog klana u podzemlju Frankfurta, a verovatno taj susret ispred zgrade Zemaljskog suda i nije bio tako slučajan kao što je to objašnjavao Vuković.

Dok su ljudi Ljube Zemunca nastojali da dokažu da je Vuković izvršio ubistvo po nalogu nemačke federalne policije, jer nisu mogli da izađu na kraj sa moćnim Zemuncem, nemačka štampa je pisala da je ubistvo naručeno od SDB SFRJ!?

Međed

Posle ubistva Radeta Međeda, sa kojim je "voždovačka grupa" uspešno sarađivala, Gorana sa njegovim najbližim saradnicima Mijom i Žućom, kao i dvojicom golobradih momaka, Kontom i Kačavendom, priveli su u CZ uz optužbu da nisu imali dozvole za pištolje.

Brzo su ih pustili, ali je policija prebila Kontu i Kačavendu.

Neposredno posle toga Vuković je rekao:

"Oni nas izazivaju, to nije demokratija, a mi se za njih borimo kao što je bilo i prvog 9. marta, ne da se borimo politički, već da se bijemo sa policijom, kako je to pre tri godine radio Giška."

(Glas javnosti)