Šta je general Momčilo Perišić rekao o "aferi Perišić-Nejbor": Nisam ničiji špijun (43.deo)

Tek što su se završili vanredni parlamentarni izbori i proslavila Nova godina, oglasio se vrhovni vojni tužilac, pukovnik Nikola Petković, izjavom da će sudski postupak protiv penzionisanog generala Momčila Perišića, predsednika PDS, optuženog za odavanje vojne tajne, biti nastavljen čim Perišić izgubi imunitet saveznog poslanika, što bi trebalo da se desi kad novoizabrana Skupština Srbije odredi novi poslanički sastav u parlamentu DZ SCG.

Petković je takođe najavio da će suđenje generalu Perišiću obuhvatiti i postupak protiv potpukovnika Miodraga Sekulića i penzionisanog pukovnika Vladimira Vlajkovića, kao njegovih pomagača.

Bivšeg načelnika Generalštaba VJ optužnica tereti da je, 14. marta 2002, u motelu "Šarič", na Ibarskoj magistrali, predavao poverljiva vojna dokumenta američkom diplomati Džonu Dejvidu Nejboru. U javnosti su se čak pojavile spekulacije da je Perišić dostavio i podatke koji su stigli do nemačkog ministra Šarpinga, o navodnom planu "Potkovica" koji se odnosio na proterivanje kosovskih Albanaca. Posle akcije vojne bezbednosti i njegovog hapšenja, Perišić se pozvao na imunitet poslanika i time privremeno zaustavio dalje vođenje sudskog postupka.

Iako o "špijunskoj aferi" ne želi detaljno da priča, Perišić je skrenuo pa`nju na sebe izjavom da nije želeo da učestvuje na izborima, "jer još nije rasvetljena pozadina ubistva premijera Đinđića", te da su građani, ne znajući pravo stanje, glasali za političare koji su bili saučesnici organizatora atentata?!

Konkretna imena Perišić nije želeo da spominje, ostavljajući javnosti da nagađa ko bi to mogao biti. 

- Nisam smatrao da je pravo vreme da o svemu tome govorim u predizbornoj kampanji, jer bi neke aktuelne političare morao da "udarim" direktno u glavu. Ima vremena kada ću detaljnije govoriti o umešanosti generala Ace Tomića, Vojislava Koštunice i drugih ljudi koji su pokušali sve to da mi "napakuju". Sudskog postupka se uopšte ne plašim i baš me zanima koji će me to sud osuditi, ali prepustimo to mojim advokatima. I još nešto. Nije istina da sam bilo šta predao Nejboru, što se može videti i iz zapisnika šta mi je sve oduzeto posle mog hapšenja. Šta je Nejbor imao u torbi, ne znam. Njega sam upoznao kao potpredsednik vlade i sa njim sam često razgovarao o vojnoj saradnji i ulasku naše zemlje u "Partnertsvo za mir". Nije tačno da smo bili na večeri, nego sam u motel "Šarić" svratio na piće posle trčanja. A, čak i da sam dao nešto Nejboru, a nisam, to nije ništa u odnosu na ono što je sadašnja vlast predala Hagu - rekao je novinaru "Svedoka", sad počivšem, Dobrici Gajiću general Perišić, pokazavši mu i zapisnik o stvarima koje su u trenutku hapšenja pronađene kod njega, gde se zaista ne navodi nikakav kompromitujući dokument, ali prepustimo to sudskom postupku i argumentima vojnog tužilaštva, čije dokaze nismo videli.

Svedok: PDS nije učestvovao na izborima. Šta ćete sad raditi?

Momčilo Perišić: U politiku sam ušao ne zbog karijerizma, ne zbog ostvarenja neostvarenih ambicija, ne u borbi za vlast, nego u borbi za spas naroda i države, jer sam dovoljno dugo bio sa njim da sam mogao da spoznam Miloševića i zaključim: da je on ostao na vlasti, mi bismo odavno bili u ratu i sa Crnom Gorom. Ipak, 2000. godine su pobedile demokratske snage, i poraženi režim se nikada neće vratiti, što je najvažnije.

S: U svoje vreme, od Vas su neki krugovi očekivali državni udar?

M.P: Od formiranja PDS do 2000, stotinu puta bio sam pitan, misleći na vojni udar: "Dobro, generale, što ste sad ušli u politiku. Što niste rešavali stvari dok ste mogli, kao načelnik Generaštaba?" Odgovarao sam da treba imati u vidu da su se Srbi uvek delili i da nas tera neka vrsta anateme. Setite se da su srpske dinastije, od Nemanjića, preko Obrenovića, Karađorđevića, non-stop imale kroz istoriju užasne posledice i po sebe i po narod. Onda smo se podelili na četnike i partizane.

Da smo na silu, oružjem, rušili sistem Slobodana Miloševića, sigurno bi došlo do građanskog rata. Kao civilizovan ćovek, načelnik Generalštaba, imao sam zadatak da sprečim da rat sa prostora drugih republika ne dođe ovde, a ne da ga izazovem ovde. Tim pre što je tada ogromna polarizacija bila u korist Miloševića i što je međunarodna zajednica još na njega računala kao na faktor stabilnosti i faktor mira, najznačajniju pregovaračku lićnost na Balkanu itd. Posle njegovog skidanja, mnogi su me pitali:

"Hoćete li svedočiti u Hagu?" Ja sam govorio: "Protiv njega ne, iz više razloga".

Suštinski razlog jeste da kad je bio na vrhuncu moći, ja sam se protiv njega borio tako što sam govorio da on nije vrhovni komandant, jer to ne piše u Ustavu. Broj dva, da on nije heroj, kako ga je Pavković inače predstavljao...

(Mala digresija - lično sećanje: Odem ja kod Momčila kući...Razgovaramo o svemu i svačemu, bolje rečeno, časkamo, naravno i o "aferi Šarić"...Kad, general: "Dinjo, znam ja dobro da si ti pajtos s Nebojšom (misli na Pavkovića, primedba V.D) ali znaš, a i ja i ti se dugo o dobro znamo, On i nije baš takav junak i čovek kakvim ga presstavljaš! On je... Momo, stani! Ućuta general i ja nastavih:"...Upravo sam bio kod njega i upravo mi je Nebojša pokušao da kaže isto to za tebe, što ti pričaš o njemu! Zašto bre to sami ne raspravite, nego se dopisujete preko novina?!)  General Momćilo je odmah shvatio i nastavio, o Miloševiću...

- Sloba nije, jer nikada nije obišao borce na frontu, nikada nije primao porodice poginulih, nikada nije obišao ranjenike u bolnicama itd. Nego je, nažalost, u vreme dok su drugi sinovi na bojnom polju ginuli, braneći njega na vlasti, on govorio da oni brane državu, a posle odbrane te države on ih je povlačio bez borbe, kao što je iz Krajine, kao što je iz zapadnog dela Bosne, kao što je i sa KiM. A svog sinčića je krio i za to vreme se on enormno obogatio.

S: Da li takav stav imate i danas kada je Milošević u Hagu?

M.P: E, sada se menja situacija. Znači, rekao sam da neću svedočiti, a sada već razmišljam šta raditi, obzirom da on postaje opasnost. Kad je otišao u Hag on više nije bio opasnost po srpski narod, ali sada već postaje određeni stepen opasnosti, što nam govori da je naš narod strašno kratkog pamćenja. Zaboravio je golgotu u smislu pogibije, gubitka ognjišta, egzodusa i pomeranja dva-tri milona ljudi. Zaboravljeno je to da je on kriv za smrt nekoliko desetina ljudi iz neposrednog okruženja. Zaboravljen je nestanak Stambolića, zaboravljen je nestanak Badže, čelnog policajca, i zaboravljen je nestanak Pavla Bulatovića, jer je Slobodan Milošević ponovo promovisan za nosioca liste za parlamentarne izbore.

Iz tog razloga, ako Hag prema meni bude pokazao interesovanje, normalno je da ću težiti, pre svega, da budem svedok ni protiv koga, nego da budem svedok za dokazivanje pravih događanja, kako bi se pravi vinovnik za negativna događanja na ovim prostorima primereno kaznio. Najveća zlodela Milošević je naneo sopstvenom narodu, i on i svi drugi slični njemu trebalo je da odgovaraju ovde, kod ovog naroda. Po pobedi DOS, ja sam se na nekoliko sastanaka obraćao i pitao:

"Vojo" - Koštunicu sam tako zvao - "je li ti kao doktor ustavnog prava smatraš da Miloševića možemo da osudimo ovde".

Kaže: "Ne možemo".

Pitao sam Batića, doktora prava:

"Batiću, možemo li da sudimo Miloševiću ovde?".

Kaže: "Ne možemo".

"E, ako ne možemo da sudimo ovde, onda je neophodno da ga damo međunarodnoj zajednici, pa neka mu međunarodna zajednica sudi".

S: Sada su i domaći sudovi poćeli sa suđenjima za ratne zločine?

M.P: Srećan sam što je naše sudstvo smoglo snage i već počelo da sudi ratnim zločincima. Verujem da će i ostalima suditi i biti nepristrasno, ali za Hag je neophodno da ljudi od autoriteta, ljudi aktivni sudionici, ljudi koji nemaju nikakve griže savesti, daju dovoljno relevantnih podataka da se pravi zločinci i žigošu i kazne, a da se nevini oslobode.

 

Da se Milošević nije predao zauzeli bismo vilu “Mir”

 - Čim se završio rat, 9. avgusta '99, formirao sam PDS, sa ciljem da pomognem drugim demokratskim snagama da skinemo diktatora i uvedemo demokratiju. Zahvaljujući drugim demokratskim snagama i učešću PDS, mi smo uspeli da pobedimo na izborima i u oktobru 2000. izvedemo briljantnu operaciju. Najznačajniju operaciju u mom životu, a verujem i u novijoj istoriji naše zemlje. Uspeli smo organizovano, u više kolona, da dovedemo u Beograd preko milion građana nezadovoljnih izbornom kra|om i da damo zadatak ko će šta da radi.

Premijer Đinđić, ja i još neki ljudi smo planirali da uzmemo devet objekata, i uzimanjem tih devet objekata, prethodna vlast je garantovano morala da padne...Prvi objekat je bila Savezna skupština, drugi Televizija, treći MUP. MUP-u smo uzeli samo jednu stanicu, ne dalje, jer se Milošević predao. Zadnji objekat je bila njegova vila "Mir", gde se on nalazio. Da se nije predao, to bi bilo urađeno. Međutim, posle zaizimanja ta tri objekta, on je izašao na televiziju i priznao da je poražen, da se povlači, da će da gaji unuka i time je moja misija bila završena, kaže general Perišić o 5. oktobru 2000.

 

Tribunal odbio hrvatski predlog

 - Nije me razumeo Pavković. Nije me razumeo Ojdanić. I evo ga, vidite gde je. Jedva su čekali da me skinu. Nije me razumeo, nažalost, i Lazarević, i evo kakva je situacija. Ja sam jedini general u žii događanja od 1991. do 2003. koji je prvi proglašavan za ratnog zločinca, i dali su mi 20 godina Hrvati, a u stvari nisam ratni zločinac. Oni su poslali predlog Hagu, Hag nije prihvatio. Vidite da još nisam od Haga optužen (kasnije jeste, pa je prvo osuđen na 27 godina, a potom oslobođen, primedba V.Dinić), a pri tom sam svugde spasao ljudske živote, čast i dostojanstvo. Naši građani, naš državni vrh bi trebalo da stavi ruku na prsa i kaže, kamo sreće da takvih ljudi ima više. Odbranio čast, dostojanstvo, živote, a pri tom nije pravio nikakve zloćine, nije se ogrešio o međunarodno ratno pravo, pričao je Perišić.

 

Političko suđenje ruši Hag, Perišića ruši afera „Neibor“

 U Holandiji se desilo nešto što je mnogima, naizgled, delovalo nezamislivo: pred Haškim tribunalom oslobođen je jedan Srbin!

I to, ni manje ni više nego – general, bivši načelnik Vojske Jugoslavije, nekadašnji predsednik Pokreta za demokratsku Srbiju (jedna od članica DOS), potpredsednik Vlade Srbije, bivši predsednik Odbora za bezbednost parlamenta SRJ, Momčilo Perišić.

Nakon izricanja prvostepene presude u kojoj je Perišić proglašen krivim za ratne zločine u BiH i Hrvatskoj i osuđen na 27 godina zatvora zatvora zbog zločina koji su se desili u periodu od 1993. do 1995, Žalbeno veće Tribunala donelo je osloba|ajuću presudu?!

Dan nakon to je ova vest saopštena, u petak 29. februara 2013, oko 13 časova, avionom Vlade Srbije koji je specijalno za njega poslat, u Beograd je doputovao Momčilo Perišić kao – slobodan ćovek!

Haški tribunal je protiv Perišića podigao optužnicu 24. februara 2005., a kada se sedmog marta predao Tribunalu, optužnica je i obelodanjena.

U optužnici se Perišić po komandnoj odgovornosti teretio za zločine u BiH i Hrvatskoj, a koje su počinile snage Vojske RS.

Perišić je, rekli smo, septembra 2011. prvostepeno osuđen na 27 godina zatvora.

Kada je doputovao u Beograd, dočekan od novinara i prijatelja i rodbine (nije bilo pompeznog dočeka i prisustva ministara i državnog vrha kao, recimo, za Gotovinu i Markača u Hrvatskoj, ali ni slavlja koje je uz muziku priredio po povratku general Ojdanić, primedba V.Dinića) Perišić se obratio rečima:

„Branio sam čast naroda i živote svojih saboraca, posle toga sam se demokratskim snagama borio protiv totalitarnog režima, a u Hagu sam branio svoju čast”.

Kakve su posledice i poruke osloba|anja Perišića?

Kako je primetio njegov advokat, Novak Lukić, “oslobađajuća presuda koju je Haški tribunal izrekao generalu Momčilu Perišiću razbija predrasude o krivičnoj odgovornosti vođstva SR Jugoslavije za zločine u Hrvatskoj i BiH, 1993-95”.

Lukić je novinarima rekao da je presuda i "iznenađenje", "s obzirom na sve što se događalo u Tribunalu svih ovih godina".

Možda su u ove dve rečenice branioca Lukuća sadržane dve najvažnije poruke svega:

Prvo, da nije utvrđeno da je Vojska Jugoslavije bila deo nekakvog zločinačkog poduhvata, što spašava njene vojnike i državu odgovornosti i čuva njihovu čast.

Druga bitna poruka jeste da je i ovakva presuda još jednom potrvdila nebrojano puta istaknutu kontroverznost Haškog tribunala. I do toga se dolazi upravo ako se postavi pitanje koje mnogi postavljaju ovih dana: Kakav je to sud koji u jednom trenutku čoveka osudi na 27 godina, a u slede}em ga potpuno oslobodi?!

Laički gledano, razumno je da se skine ili poveća presuda za nekoliko godina. Pravno gledano, teško je objašnjivo koje su to nove pravne činjenice otkrivene, a koje ranije nisu bile predložene, pa tako drastično menjaju ishod sudskog procesa?

Ono za šta se sudilo Perišiću nije se desilo juče, niti pre nekoliko meseci, već pre, 17 do 20 godina i gotovo svi akteri i sva dokumenta postoje i sve je poznato?!

Činjenice pokazuju da je Hag najviše sudio Srbima. Do kraja 2012. ovaj sud je osudio 89 osoba na 1380 godina zatvora, od čega najve}i broj čine Srbi - 67, koji su osuđeni na ukupno 1125 godina, dok su svi ostali zajedno osu|eni na ukupno 225 godina.

Dakle, Srbi u Hagu su zaradili 81,52 odsto kazni, i čine 75,28 odsto osuđenih.

Ako se uzme u obzir činjenica da je Srbija i dalje zemlja sa najvećim brojem izbeglica u Evropi, da su Srbi proživeli “Oluju”, “Bljesak”, kao i genocid na Kosovu, te da se Srbima od, uslovno rečeno – velikih zločina – spočitava Srebrenica, stiče se utisak da je Haški tribunal delio sve, osim pravde.

O ulozi i svrsi tribunala zanimljivu opasku je dao i sam Momčilo Perišić gostujući na televiziji B92 gde je, upitan da li je licemerno da se svi optuženici tamo stalno druže, a ratovali su međusobno, rekao da je to pokušaj da se pokaže kako ako oni mogu tamo da budu zajedno, tako mogu i bivše zemlje i narodi Jugoslavije da budu zajedno?!

Ipak, oslobađajuća presuda Perišiću, posle činjenice da je usledila nakon prvostepene presude kojom je osuđen na 27 godina zatvora i oslobađajućih presuda hrvatskim generalima Gotovini i Markaču – u srpskoj, ali i široj javnosti, ostavila je opor ukus u ustima i utisak da se definitivno radi o telu koje politički balansira i potvrđuje političke presude, a ne o instituciji koja bi trebalo da deli pravdu.

Da li je oslobađanje Perišića zapravo pokušaj Haga da vaskrsne posle oslobađanja Gotovine i Markača koje su mnogi videli kao definitivni poraz i urušavanje i ono malo ugleda ovog suda?

Verovatno jeste, ali je pitanje da li je u tome uspeo, ili je i posle ovog slučaja još više potvrđeno ono što mnogi, i u Srbiji i u Hrvatskoj i u BiH, ali i drugde tvrde – da je Hag politička, a ne pravna institucija.

Ali, ako je Hag, čini se, sve više prošlost i ako je iživeo svoj rok upotrebe (dok je trebalo da koristi u političkom pritiskanju Srbije), šta čeka oslobođenog generala Perišića?

Mnogi smatraju da njegovo oslobađanje ima veze i sa zahvalnošću Amerikanaca kojima je navodno dostavljao osetljive podatke svojevremeno kada je i uhapšen?!

Čuveni slučaj “Nejbor” ili “afera Perišić” iz marta 2002. predstavljaju veliku špijunsku aferu u kojoj je Obaveštajna služba tadašnje Vojske Jugoslavije u motelu “Šarić”, na Ibarskoj magistrali, uhapisla tada potpredsednika srpske vlade Perišića i “sedmog po rangu” činovnika američke ambasade u Beogradu, Džona Dejvida Nejbora, inače stvarnog šefa za Balkan!.

Nameće se pitanje: Da li je sloboda za generala Perišića samo privremena, odnosno – da li ga sada čeka borba za slobodu u Srbiji?

Perišić je odmah najavio da više neće ulaziti u politiku, da će se posvetiti unucima, pisanju knjiga i, verovali ili ne – paraglajdingu.

Upitan da odgovori na optužbe vezane za ovaj slučaj, Perišić je rekao da pored toga što je srećan što je oslobođen pred Hagom, još više je srećan što može da odgovori onima koji ga optužuju za špijunažu.

- To je konstrukcija. Tim na čijem čelu je Novak Lukić (advokat Perišića u Hagu – napomena redakcije) uspeo je da dokaže u Hagu da nisam krivac, dokazaće i za špijunsku aferu.

Da li će srpske vlasti isterati “aferu Nejbor” do kraja? Ili će, po starom običaju, i ovo pitanje da ostane nerešeno i da se prepusti medijima da se preko njih puštaju razne istine i špekulacije?!

 

Haški susret sa Miloševićem: “Šefe, da si me slušao, niti bi ti, niti ja bili ovde”

 - Sa Miloševićem sam se razišao oko koncepta rešavanja problema na Kosovu i Metohiji. Prvi put nakon toga sreli smo se u Hagu i tad mi je rekao:

Sloba: “Momo, lija, lija pa dolija. Evo te ovde”.

Ja sam mu rekao:

“Šefe, da si me slušao, niti bi ti, niti ja bili ovde”.

U celini gledano, Milošević je tokom tih zbivanja branio interese naroda i države…Mislim da Milošević nije bio nacionalista i imao je interes da odbrani srpski narod, kazao je Perišić.

 General Nebojša Pavković: Ja sam odobrio akciju, ali Aco Tomić nije obavestio ni mene ni Koštunicu kad će da je “preseče”

 Posle intervjua "SVEDOKU", u broju 404, od 20. aprila 2004. godine, prvom po izlasku iz zatvora posle hapšenja u akciji "Sablja", general Aco Tomić, bivši načelnik Službe vojne bezbednosti, oglasio se i u dnevnom listu "Novosti". U opširnom intervjuju, iz svog ugla gledanja, general Tomić je bacio novo svetlo na (ne)nadanu smenu šefa RDB, profesora dr Andreje Savića, ali i na "slučaj Perišić".

Na pitanje novinara - general Nebojša Pavković tvrdio je da ste Vi sve sa Perišićem i Nejborom radili na svoju ruku, general Tomić je odgovorio:

Tomić: To je ortodoksna laž. Službu niko ne može da zloupotrebi na način koji je Pavković meni hteo da imputira. Postoji odobrenje za preduzimanje operativnih mera koje je Pavković potpisao! Znao je čak i detalje. Znao je i više nego što je trebalo. Doduše, kad sam shvatio da Pavkovića ne treba informisati, preko propisanog, malo sam to prikočio. Čak sam mu govorio "od onoga nema ništa", i "da nas je neko provalio". Sve samo da bih mogao da odradim posao do kraja i kako valja...

Pavković: I samo pitanje je sugestivno postavljeno, a i Tomi} malo frizira odgovor. Ja nikada nisam rekao da NISAM ZNAO za akciju, već samo da me Tomić NIJE OBAVESTIO O "PRESECANJU" AKCIJE! (presecanje - hapšenje, primedba urednika). Dakle, ne radi se o tome da nisam znao, već da je general Tomić to obavio bez obaveštavanja i mene i Koštunice. To je istina. Samo, sad u intervjuu general Tomić sam priznaje da je mene zaobilazio, i da mi je navodno davao lažne informacije. Imputira, da je skrivao detalje od mene, da se ne bi stvar provalila, a sve je upravo obrnuto - Perišić i Nejbor su uhapšeni, dakle niko ih nije obavestio, pa ni obaveštavao o akciji. Tu Tomić upada u malu nelogičnost, ali nije mu to jedina.

Kad je svojevremeno Andreja Savić smenjen sa mesta šefa Resora državne bezbednosti bilo je mnogo nagađanja - zašto je smenjen i kome je stao na žulj, ali ni on sam, niti Vlada Srbije nisu komentarisali (ne)nadanu smenu dr Savića.

U intervjuu "Novostima" general Tomić kaže:

- Moguće je da je šef SDB Srbije (BIA, primedba V.Dinić)  Andreja Savić smenjen zbog onoga što je o hapšenju generala Momčila Perišića rekao pred Zoranom Đinđićem i ostalim učesnicima sastanka održanog 15. marta 2002. kod tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice.

- Tada mi je bilo postavljeno i pitanje - niste sarađivali sa SDB i MUP Srbije. Objasnio sam da je saradnja prekinuta još 1993. godine, kada je SDB Srbije preuzela Savezni MUP, a u vojnu upravu bezbednosti dovela Neđu Boškovića. Điniđić nije poverovao da stvari tako stoje i upitao je Savića {ta on misli o tome? Andreja je potvrdio moje reči, pa dodao:

"Čestitam kolegi Tomiću na izuzetno profesionalno obavljenom poslu".

- Odmah sam mu rekao da zbog tih reči može biti smenjen pre mene! To kaže general Tomić, ali čini se da je od njega pretenciozno, da sad, kad Đinđić, nažalost nije živ, na taj način objašnjava Savićevu smenu.

Svojevremeno, kad sam, posle smene, razgovarao sa mojim dugogodišnjim prijateljem i drugom po "mrdanju drvaca i šahu" Andrejom Savićem, rekao mi je da je i smena deo posla, ali da je on prihvatio Službu samo na kraći rok i da je tako dogovoreno!

Nikad Andrije nije upro prst u bilo koga. Nikog nije optužio za svoju smenu, jer mi je u u PRVOM i ekskluzivnom intervju - kad je postao šef "tajne službe" decidirano rekao da će ostati kraće vreme i da se upravo tako dogovorio s najodgovornijim ljudima Srbije.

 

Legija: Znači li vam nešto ime gospodin Nejbor?

 Iza kulisa suđenja Miloradu Ulemeku Legiji, optuženom i osuđenom za ubistvo predsednika Vlade Srbije dr Zorana Đinđića...Listajući debele transkripte sa suđenja optuženima za ubistvo predsednika Vlade Srbije, može mnogo da se sazna. Iz odgovora optuženih, ali i svedoka. Ali čini se dosta, možda i najviše i iz pitanja koja pokatkad zabranjivao tadašnji predsednik sudskog veća, sudija Marko Kljajević.

Na suđenju 28. decembra (“Svedok, 443, 18 januar 2005.), kada se kao svedok pojavio Zoran Mijatović, dugogodišnji visoki funkcioner Službe državne bezbednosti, jedno vreme novinar - saradnik "Nedeljnog telegrafa", u kojem je radila takođe jedno vreme i njegova ćerka, poslovično dobro obavešteni čovek i autor knjige "Opelo za državnu tajnu" - očekivalo se čudo.

Ispostavilo se, mahom, da svedok Zoran Mijatović o mnogo čemu "nema pojma", da za mnogo toga nije čuo, ili nije odavde, ali svedok je upozoren da je pred sudom obavezan da govori istinu i da se za lažno svedočenje krivično odgovara.

Ne upuštajući se ovom prigodom u to što je rekao, ili nije rekao, prava je šteta, što je sudija Kljaević zabranio pitanje jednog od advokata Milorada Ulemeka Legije - "znači li svedoku Mijatoviću nešto ime Nejbor"?

Kao iz topa, predsednik Veća, sudija Marko Kljajević je zabranio to pitanje, jer je predmet drugog krivičnog spora?!

Pravo je predsednika sudskog veća da zabrani pitanje koje nema veze sa slučajem o kojem se svedoči, pogotovu ako se spominje u drugom predmetu, ali je pitanje bilo dosta intrigantno, da je prava šteta što Mijatoviću nije ostavljena mogućnost da objasni, znači li mu zaista nešto to ime - gospodin Nejbor.

 

A, ko je gospodin Nejbor?

Preciznije Džon David Nejbor, sekretar američke ambasade u Beogradu i čovek koji je uhapšen, pa pušten, u "slučaju Perišić", u restoranu "Šarić" na Ibarskoj magistrali, zajedno sa nekadašnjim načelnikom generalštaba Vojske Jugoslavije, generalom Momčilom Perišićem?

Tada se u javnosti, uz svesrdnu pomoć medija, razglabalo kako je KOS snimao razgovore i susrete eks načelnika Generalštaba Perišića, tada predsednika Odbora za bezbednost u saveznom parlamentu, i američkog obaveštajca...

General Perišić je, tada, uhvaćen u društvu američkog državljanina Džona Dejvida Nejbora, za koga se ispostavilo da je sekretar ambasade SAD u Beogradu, kako, navodno, diluje "papire" sa oznakom vojne tajne za "šaku dolara"...

Rekosmo, pitanje Mijatoviću: "Znači li vam nešto ime gospodin Nejbor" je predsednik veća Marko Kljajević zabranio, a možda je javnost mogla iz prve ruke da čuje nešto više o dotičnom američkom obaveštajcu, koji je posle hapšenje, uz sve Svilanovićevo izvinjenje (tada je Svilanović bio šef diplomatije) brže bolje ekspedovan "DHL poštom" iz naše zemlje. Tim pre što su ga, ovde, u Beogradu, mnogi znali - ne kao Džona Dejvida Najbora već kao - Damira!

Uz to, oni koji su imali prilike da ga uživo čuju, ili da sa njim (Najborom) razgovaraju - tvrde da je govorio srpski bolje od mnogih građana Srbije!

"Damir" je tako, tvrdi se, prošpartao gotovo celu zemlju i ulazio u brojne objekte "od značaja za državu", pa čak i u bezbednosne institucije.

Da pitanje nije zabranjeno, možda bi usledilo i neko još preciznije, recimo: da li su se Zoran Mijatović i Džon Dejvid Nejbor odranije poznavali? Ili, da li je Nejbor ili Damir pokatkad "ubijao vreme u prostorijama RDB" i ono ključno - da li su imali neki kontakt "prve vrste" negde u inostranstvu, recimo u Đenovi, Palermu ili, možda, Milanu?

I, da li su tada imali neku "žešću kopču", ili neku transakciju...

I, šta je tada radio Nejbor u Italiji, a šta Mijatović, i kakve sve tu veze ima izvesni tip pod konspirativnim imenom, recimo - "Ekspert"?!

Sudija Marko Kljajević je lakonski (i po zakonu, to nije sporno) presekao pitanje: "Znači li vam nešto ime gospodin Nejbor"?

Jer, da "to nije slučaj iz drugog predmeta", možda bi se saznalo i ko je sve u Beogradu pozivan da interveniše i razreši nesuglasicu na relaciji Nejbor - Mijatović.

Samom činjenicom, da je Džon David Nejbor lice iz "drugog predmeta", u kojem se on, inače, nikad neće pojaviti, javnost će zauvek ostati uskraćena objašnjenja iz prve ruke, koje istina, možda, nema nikakve veze sa suđenjem za ubistvo predsednika Vlade Srbije dr Zorana Đinđića, ali i te kako ima za taj "drugi predmet".

Dakle, transkripti su čudo i pokatkad može više da se sazna iz pitanja, ili uskraćenog odgovora, nego iz samog odgovora!

Znači li vam nešto ime - gospodin Nejbor!

                                    *********

U našoj štampi je osvanula  teledirigovana i svrsishodna informacija (lansirana iz MUP-a Srbije) da je Džon Nejbor POGINUO u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj?!

 

 “Mrtav” Nejbor šetao Budimpeštom!

 “Svedok” je 2002. intenzivno izveštavao o aferi “Nejbor” kada je, kako se tvrdi, na delu uhvaćen potpredsednik srpske vlade Momčilo Perišić kako predaje poverljiva dokumenta američkom diplomati Nejboru! Nejbor je kroz 15 sati pušten i ubrzo je napustio Jugoslaviju, ali...Posle nekoliko meseci u našoj štampi (bliskoj vlastima) osvanula je informacija (lansirana, namerno da stvar oko Nejbora "legne, iz MUP-a Srbije) da je Džon Nejbor POGINUO u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj?!

Ova informacija, kako to obično biva, nikada nije zvanično potvrđena?!

Ali, sto odsto je  sigurno da NIJE BILA – TAČNA.

Jer, kada je “Svedok” ( koji nikada nije bio na "platnom spisku vlasti!) iz pera svog saradnika u Budimpešti objavio DA JE MRTAV DŽON NEJBOR NEKOLIKO MESECU POSLE “SMRTI” ŠETAO I OBILAZIO BUDIMPEŠTANSKE KAFANE(!!), u MUP-u Srbije i Ministarstvu policije je – zavladala je uzbuna ša -muk. I zaprepašćenje: "Šta to i zašto Dinja i Svedok - rade, a "taman je stvar legla?!)

Naravno, niko ekslizivnu vest iz Svedoka  nije demantovao!

Evo, danas, 18 godina posle mogu u ovom feljtonu Glasa javnosti da kažem i napišem: "Istina, bilo je blagih intervencija: “Što to objaviste?!”

Kad me je to priupitao, "prijateljski" prvi čovek MUP-a, odgovorio sam, mislim dosta lakonski: "Pa niste me zvali ni kad ste plasirali da je Nejbor navodno poginu, pa ja nisam smatrao a ni želeo da Vam kažem da ste uhvaćeni u laži i da je Džon Nejbor tada bio živ i, hvala bogu zdrav. I da je u kafani ručao s novinarom "Svedoka". Istina, Nejbor je i ručak platio, ali takav je život"...

Prvi čovek tadašnjeg MUP se kiselo nasmejao...Ipak: "U  laži su kratke noge..."

(Glas javnosti)