Tito je bio mason i agent, mađarsko-poljskog porekla
Autor: Glas javnosti
Prenosimo intervju koji je, svojevremeno dao, sada pokojni Momčilo Jokić, autor knjige „Tajni dosije Josip Broz“, u kojoj piše ko je stvarno bio Tito i kako je, zajedno sa srpskim narodom, preživeo njegovu diktaturu.
Josip Ambroz, alijas Josip Broz Tito, bio je sve, samo ne komunista. Rođen je iz vanbračne veze poljske grofice Marije i upravnika njenog imanja u blizini Segedina, Franca Ambroza, potomka čuvene porodice Ambroz koja se bavila zlatom, konjušarstvom i oružjem.
Momčilo Jokić, autor knjige „Tajni dosije Josip Broz“, robijao je osam godina zato što je znao i obnarodovao istinu o identitetu i nečasnim rabotama Josipa Broza, o kojoj je činjenice više od tri decenije sakupljao po najrelevantnijim domaćim i stranim arhivama. Jokićeva knjiga je priča o najmisterioznijem vladaru 20. veka, o njegovoj diktaturi, o zločinima koje je pripremao u potaji i izveo preko svojih podanika, o službama za koje je radio, i sudbini koja nas je zadesila njegovom vladavinom. „Tajni dosije Josip Broz“ je knjiga koja odgovara na mnoga pitanja vezana za Tita, pre svega – ko je Josip Broz, šta je planirano da bude posle Tita i zašto nam se danas događa ovo što živimo. Jedan od razloga što Momčilo Jokić ponovo govori o Titu jeste činjenica da će iz štampe uskoro izaći i četvrto izdanje ove njegove knjige, a još više istina da je autor, kao jedan od deset elitnih političkih disidenata i osuđenika iz vremena Titove vladavine, rehabilitovan u Višem sudu u Kragujevcu, i da je posle trideset šest godina sa njega skinut Brozov žig izdajnika.
Vi životom žrtvovanim za Istinu svedočite jednu od Vaših velikih misli – da je u Srbiji veći zločin misliti nego ubiti. Kako to izgleda u slučaju Jokić?
- Ceo moj život je bitka za Istinu i Pravdu kao životno pravo svih ljudi koji žele slobodu Srbiji i sreću njenom narodu. Kao zagovornik i zavetnik tog opredeljenja, zamerio sam se nikom drugom do samozvanom vođi i vrhuški SFRJ. Za života našeg neumrlog predsednika Josipa Broza, trostrukog heroja sa sedam lažnih biografija, započeo sam 1968. istraživanje o njegovom identitetu, i zahvaljujući uvidu u brojna dokumenta i živom svedočenju njegovih savremenika došao sam do činjenica koje su me, zamalo, koštale glave, jer sam pred sudom časti i istorije ove zemlje poželeo da budem tužilac Josipu Brozu Titu. Bio je to san jednog od mnogih koji su imali ideal i verovali u njega, sve do trenutka kada sam kao učesnik Petog kongresa obnove KPJ u Baru osuđen zbog komunizma i zavere protiv Broza na jedanaest godina teške robije, od kojih sam „odslužio“ osam. Posle dve godine robijanja u logoru KPD „Spuž“ – Velje Brdo, moja majka Stana je u zatvor tajno proturila pismo u kome je, između ostalog, stajalo: „Dragi sine, znam da ti je teško, ali herojima istine nikada nije bilo lako. Ti braniš ne samo sebe, već čast čitavog pokoljenja pred Brozovom zaverom i izdajom. Budi čovek do kraja. Samo se kroz zatvor ulazi u istoriju“... Srećan sam što sam ispunio zavet moje hrabre majke! I što sam na vreme shvatio da je laž najveća evropska sila, pa se opredelio da tu silu stavim pod udar mog najjačeg oružja - pera.
Jedna od Vaših osnovnih teza je da komunisti nikada nisu vladali ovom zemljom i ovim narodom. Ko je onda gradio samoupravni socijalizam i nesvrstanu Jugoslaviju, i zašto?
- I posle svega tako mislim, jer istinski komunizam je najbliži ranom hrišćanstvu, ali da je jedan izuzetan Jevrej, Karl Marks, izvršio najveću podvalu slovenskim narodima. Komunistički manifest, kao jedan od najuticajnijih svetskih političkih traktata, napisali su osnivači teorije komunizma, Karl Marks i Fridrih Engels. Manifest predlaže pravce delovanja u cilju podizanja proleterske revolucije i svrgavanja kapitalizma i konačnog kreiranja besklasnog društva. Međutim, sam Marks je bio bankar, kapitalista koji živi na Zapadu, ali kada je veliki nemački pesnik Hajnrih Hajne došao da prosi njegovu ćerku, on ga nije prihvatio za zeta jer joj nije ponudio materijalno blagostanje. I komunistička vrhuška u Jugoslaviji živela je po istom principu: zagovarala komunističku ideologiju i socijalnu pravdu, a borila se i izborila da samo ona živi u materijalnom bogatstvu. Zato je ceo Politbiro KPJ posle radničkog kongresa u Vukovaru, čiji su svi članovi bili istinski komunisti, bio likvidiran. I sve to pod vođstvom samozvanog sekretara KPJ, Broza, koji je tvrdio da ga je na to mesto postavila Kominterna, dok ja, posle uvida i sve relevantne arhive, pa i Moskovski, garantujem da to nije tačno. Celokupni Brozov CK je čist falsifikat i proizvod njegove samovolje, jer on je 1934. godine na predlog vajara Augustina Augustinčića i Vladimira Velebita počeo da radi za britansku obaveštajnu službu. Iste godine Stevo Krajačić ubacuje tog britanskog i bivšeg austrougarskog agenta da radi za NKVD, da bi posle oslobađanja Dahaua počeo da radi i za američku službu. Tito je bio najbolje čuvani agent na svetu i igrao se sa Srbima kao deca u igraonici. Broz je bio i mason, bio je član lože „Maksimilijan Vrhovec“. Što se nesvrstane Jugoslavije tiče, i to je jedna velika laž, jer Jugoslavija uopšte nije bila nesvrstana. Privid njene nesvrstanosti diktirali su Čerčil i engleska obaveštajna služba, čija je uloga i u stvaranju savremene srpske istorije nezamenjiva. Ne zaboravite da je princ Čarls, kao izaslanik kraljice majke nedavno posetio Srbiju i još neke balkanske zemlje, a on je veliki obaveštajac. I, zamislite, istoričarka koja ga je pratila kaže mu da je Beograd šest puta bombardovan, a on ne može da se načudi jer zna da je Beograd samo 1999. bombardovan jedanaest puta.
Pola veka Jugoslavijom i njenim „bratskim“ narodima, uz pomoć KPJ, vladao je Josip (Am)Broz Tito, čijim se identitetom bavite više decenija. Ako nije bio komunista, ko je i šta je bio „najveći sin naših naroda i narodnosti“?
- Josip Ambroz, alijas Josip Broz Tito, bio je sve samo ne komunista. Rođen je iz vanbračne veze poljske grofice Marije i upravnika njenog imanja u blizini Segedina, Franca Ambroza, potomka čuvene porodice Ambroz koja se bavila zlatom, konjušarstvom i oružjem. Grofica je, da bi sačuvala svoju čast, dete ostavila kod oca i posećivala ga dva puta godišnje. Kad je porastao, Tito je zajedno sa Krležom i Hitlerom pohađao obaveštajnu školu u Pečuju koja je bila „krilo“ austrougarske obaveštajne službe, a u koju je istovremeno iz Beča došao pravi Hrvat Josip Broz. U toj školi dobijalo se i izvanredno opšte obrazovanje, a Broz je imao i privatne učitelje koji su ga podučili najrazličitijim veštinama sam je popravljao svoje oružje, na pijaninu je svirao sve etide Šopena i Mocarta, čime je fascinirao kraljicu Elizabetu prilikom svoje posete Londonu, izvanredno je jahao, voleo decu, zlato i žene. Kad je 1913. godine Bečlija Josip Broz iznenada preminuo, Josip (Am)Broz je nasledio njegov identitet pod kojim je do kraja života ostao velika enigma i obmana, koju sam ja, ipak, uspeo da razrešim.
Kako objašnjavate da novi svetski poredak, koji teoretičari zovu globalizmom i smatraju naslednikom komunizma, upravo uspostavlja poredak suprotan svim hrišćanskim vrednostima kojima je komunizam, kako Vi tvrdite, bio najbliži?
- Najveća laž koja se danas plasira u svetu jeste da je novi svetski poredak nastavak komunizma. Ovakav kakav jeste, novi svetski poredak proizvod je nastavka novog poretka Hitlerovog Trećeg rajha i vrši denacionalizaciju, uništenje svih nacionalnih država, svih vera i posebno pravoslavlja. Islam je najizdržljiviji u otporu globalizmu i, za razliku od hrišćanstva, odlično odoleva ideologiji svetskih moćnika, jer 17 molitava koje su u osnovi Kurana govore da oni koji ubiju više „nevernika“ idu u raj. U službi novog svetskog poretka u Bruklinu postoji 350 sekti koje finansira CIA, svaka od njih je rak-rana pravih religija, i one se ubacuju u svaku društvenu strukturu, a posebno u vlast. Njihov bog je novac. Zato je naše srljanje u Evropu, kao i drugih malih naroda, čist mazohizam i samoubistvo, jer dobrovoljno postajemo ekonomsko roblje, jeftina radna snaga i uslužni servisi tercijarnih delatnosti. Zato se naši sistemi obrazovanja urušavaju, jer obrazovanje postaje prestiž rezervisan za elitu iz moćnih zemalja, a našoj deci ostaje da odmah posle osnovne škole dograbe neki zanat. Tako se bez ispaljenog metka porobljavaju čitave geopolitičke celine i države. Mi na to, kao što vidite, pristajemo bespogovorno.
Do dana današnjeg vlasti u Srbiji hvale se istorijskim NE Staljinu. Vi tvrdite da je to, zapravo, bio lični obračun Broza, Rankovića, Đilasa, Bakarića i Kardelja sa Staljinom. Šta je to čuveno NE donelo narodima Jugoslavije, pre svega Srbima?
- Poznato je da je Beograd 15. marta 1948. bio izabran za centar Informbiroa i da je kao bočno odeljenje Kominterne trebalo da koordinira međupartijsku saradnju. Znači, tada je još vladala teza da je moguća svetska revolucija. Međutim, Tito nikada nije rekao NE Staljinu. Pošto je Broz bio agent Velike Britanije, Draža Mihailović je „pao“ još za vreme Jalte, kada je Idn kao ministar šapnuo Čerčilu „Tito je naš čovek“ i Draža zbog toga ostao bez pomoći. Taj podatak sam našao na belešci koju je jedan Francuz, opunomoćeni pratilac tih zbivanja, zabeležio svojom rukom. Onda dolazi 1948, Staljin piše da se iz rukovodstva KPJ isključe pet ličnosti i Tito. Prvi na listi je bio Vladimir Velebit, posle njega Tito, koje je smatrao samozvancima, a NKVD je utvrdio i da su oni višestruki špijuni. Kad je primio pismo, Tito nije sazvao Politbiro ni CK, nego pet ljudi i to proglasio sednicom Politbiroa. I napravio je veliki potez – izjavio da daje ostavku! Ustali su odmah Đilas i Moša Pijade – „ne smeš to da radiš Stari“, a on je hteo upravo da ih istestira, i naravno, odmah odustao, zato „što oni tako žele“. Tu činjenicu niko ne pominje. Ostali su ćutali u znak odobravanja, a nedoučeni Crnogorac Milovan Đilas Đido imao je kod Tita veliki kredit jer je sa Rankovićem uspeo da snimi Mustafu Golubića na Terazijama i da ga prokaže Gestapou. Kod nas je stvorena legenda oko navodnog NE Staljinu, a to NE nije nikada izrečeno, nego je Čerčil javio Brozu „sad je trenutak da zadaš udarac Staljinu, mi stojimo iza Tebe“. Tad počinju klevete, Đilas govori da su Crvenoarmejci po Srbiji silovali Srpkinje, to stigne do Staljina koji poziva delegaciju u Moskvu. U delegaciji su Kardelj i Đilas. A Staljin je tražio da budu uklonjeni Vladimir Velebit, Bakarić, Ranković, čak i Kardelj koji je radio za NKVD, pa i Krajačić koji se lažno hvalio da je on preporučio Broza. Rezultat svega je 240 000 članova isključenih iz KPJ, 55 000uhapšenih i odvedenih na razne Gole otoke i zatvore aktivirane u Staroj Gradiški, Sremskoj Mitrovici, Deligradu u Nišu, na ostrvu Mamula, u veliki zatvor u Kotoru, u zatvor Mušovina u Nikšiću, u Bogdanov kraj na Cetinju, zatvor u Bileći, jedan manji zatvor u Mariboru (jer Slovenaca je, zahvaljujući Kidriču i Kardelju, uhapšeno najmanje). Cela vlada Bosne i Hercegovine na čelu sa Rodoljubom Čolakovićem Roćkom bila je za Staljina. I celo Ministarstvo Crne Gore, osim Blaže Jovanovića, bilo je za Staljina. U Srbiji je stradala cela Toplica, 826 građana je saslušavano u svim policijama, izdata je naredba kada je počeo Barski kongres da sve organizacije SK održe sastanke i kažu kako se pojavilo moćno gnezdo neprijatelja naroda koje ruši samoupravni socijalizam i Josipa Broza. Tito je u Jesenicama govorio „Zamislite, drznuli se da pred nosom naše UDBE održe kongres, njih treba egzemplarno kazniti da nikome više u ovoj zemlji to ne padne na pamet“.
Pored zločina koji je usledio posle Rezolucije Informbiroa, Vi ste istraživali i nebrojene misteriozne likvidacije u kojima je nestala čitava plejada umnih srpskih elitista, a u kojima su prednjačili najbliži Titovi saradnici. Ko su, na osnovu dokumenata koje ste proučili, bili najveći krvnici svog naroda?
- Bio sam frapiran dokumentacijom koja se korak po korak otvarala. Tito i njegova klika su bili veliki majstori da dobro sakriju ubistva. Josip (Am)Broz alijas Tito je, na primer, prijavio sekretara Đuru Đakovića, koga je policija Kraljevine Jugoslavije odvela na granicu sa Austrijom i ubila ga. Tito tada njegovu suprugu uzima za ljubavnicu. Šest sekretara SKOJ-a bili su pravi mladi komunisti, bez greha i zločina, i morali su da budu likvidirani kao pripadnici i vernici jedne ideje. Ko god se istakao, kao na primer Ćićko Pavlović iz Toplice, ili Marko Orešković, Hrvat koji je bio najstariji interbrigadista u odbrani Španske Republike, stradao je zato što se kod kuće pridružio borbi protiv Nemaca i ustaša. Preko svoje veze i Jakova Blaževića, koji je 1941. bio upravnik zatvora u Šibeniku, likvidiran je i Rade Končar. Namestili su ga Broz i Hebrang, ali posle je i Hebrang likvidiran. On je bio školski drug i generacija Ante Pavelića, i jedini je imao šansu da likvidira Pavelića. Međutim, kad je 1940. trebalo da postane sekretar partijske organizacije, Tito je došao sa 50 besprizornih koji su samom pojavom naterali Hebranga da se odrekne funkcije u ime Broza, koji tada postaje gospodar Zagreba. O zločinima Milovana Đilasa, koji je ispunjavao svaku želju i volju Josipa Broza, sve je već poznato.
Ne treba zaboraviti ni Petra Stambolića, savršenog ubicu srpskih kadrova, Dražu Markovića, i njegovog brata Momu, koji je bio nešto pošteniji. Fadilj Hodža bio je Titov general koji je 1946. godine Albancima predao više od 12 000 pušaka i mitraljeza kojim su podigli ustanak u Drenici. A Sait Hodža, predratni skojevac Dušana Mugoše, izvršio je čuveni pokolj 480 žena i dece 1943. godine u Velici, čak su živu decu drali o šljivama, u postojbini mojih pradedova. Posebna priča je krvoločni Jovo Kapičić, koji je u jednom trenutku bio upravnik svih zatvora u Jugoslaviji, ali to neće da prizna. Bio je i koordinator hapšenja Draže Mihailovića, a posle se istakao u ženskom logoru u Ramskoj tvrđavi u Golupcu na Dunavu.
Rezultati Vaših istraživanja u najrelevantnijim arhivima pokazuju da je Balkan kroz istoriju bio interesna sfera velikih sila, i da je višestruki špijun Josip Broz u toj igri imao čak tri keca – Čerčila, Staljina i Ruzvelta dok Draža nije imao ni svog kralja Petra II. Šta je to poremećeno u srpskom kodu?
- Ne znam da li je poremećeno, ali vidim da je naš narod naprosto nedovoljno prosvećen i da se do danas teško oslobađa nekih klišea, koje zove sudbinom. Na desetine hiljada Srba verovali su da je socijalizam jedina šansa, što može da se razume, ali nisu videli da onima na vlasti nije stalo do sudbine naroda, nego do fotelja i ordena. Nažalost, tako je i danas, istorija se u Srbiji ponavlja bez ispravljanja grešaka. I u poslednjim ratovima bitke smo dobijali na ratištu, a gubili za zelenim stolom. I u poslednjim ratovima nismo verovali da su nam najveći neprijatelji oni koji su nam najbliži. A posle ratova prijateljima zovemo one koji to nisu, a okrećemo se od onih koji su nam uvek i iskreno pomagali. Umesto da se oslonimo na sopstvene resurse, prirodne i ljudske, mi zemlju predajemo na upravu strancima, onima koji su nas nemilosrdno ubijali i razarali nam zemlju. Što se Draže tiče, on nije bio dobro informisan, što nije slučajnost, i takođe je bio zainteresovan za Balkansku federaciju, a nije shvatao da protiv sebe ima igrača iza koga stoji Britanija, koja ovaj prostor nikada nije ispuštala iz ruku. Balkan je u ono vreme predstavljao najkraći put za Bliski istok, a to je za Veliku Britaniju bio najveći prioritet. Posle smrti Ruzvelta situacija se menja, Amerikanci su bili glavni hranioci opustošene Evrope, sećate se Trumanovih jaja!
S obzirom da istoriju pišu pobednici i da se ona danas neskriveno falsifikuje, ostali smo uskraćeni za mnoge istine od kojih ste Vi neke otkrili. Takav falsifikat je i bitka na Neretvi, o kojoj postoji dokument koji Vi zovete najsramnijim. O čemu se radi?
- Posle dogovora u Zagrebu u martu 1943. i aprilu 1944. između Broza i Nemaca o zajedničkom dejstvu na terenu protiv četnika, na Neretvi je nemačka vojska davala artiljerijsku podršku partizanima protiv četničkih jedinica, na osnovu sporazuma koji su Koča Popović, Vlada Velebit i Milovan Đilas Đido potpisali sa ratnim konzulom Trećeg rajha za Hrvatsku, generalom Glezom fon Horstenaumom, koji ja kasnije bio gradonačelnik Beča. I to je jedan od najsramnijih dokumenata, u kome, između ostalog, stoji: „Vi niste naši glavni neprijatelji, već četnici“. Cana Babović je, na primer, sačuvala dnevnik u kome je zapisano da je Đilas naredio streljanje 128 mladića koji nisu bili stariji od 19 godina posle bitke na Jabuci kod Prijepolja. Tako je Đilas postao „heroj“, a Cani Babović i mrtvoj hvala za taj podatak. Koča Popović, inteligentni Cincar, koji je imao pola Zagrebačke ulice u vlasništvu i koji je iz čiste mode prišao KP, hrabro je izjavio: „Da nisam prihvatio komunizam, ja bih danas bio papa“. A i mogao je, jer imao je sve odlike jezuita. Ti i takvi komunisti su dogovorili da ofanziva utihne na nekoliko meseci i da se sahrane mrtvi i spasu ranjeni, ali glavna namera je bila da se izvrši razmena zarobljenika, među kojima je bio i jedan miljenik Gebelsa i Geringa kojega je Tito izvukao iz zatvora, kao i Hebranga iz Jasenovca.
Ništa manje sraman je i dokument o saradnji komunista sa ustašama iz 1937. godine, koji Srbima, i samo njima, zvuči neverovatnim. Ko ga je potpisao i šta se njime želelo postići?
- To je sporazum potpisan u Sremskoj Mitrovici između Mile Budaka, poglavnikovog biranog saradnika, koji će zajedno sa Pavelićem, Kvaternikom i Artukovićem preuzeti vlast NDH. S jedne strane su potpisnici bili ustaše, a sa druge predstavnici komunista Moša Pijade i Andrija Hebrang. Treba znati da je Kominterna osnovala KP Hrvatske po predlogu nekolicine Hrvata, koji su već imali ideju o saradnji komunista i ustaša jer je ona otvarala mogućnost da oni zajedno pokore Srbiju bez metka. Srbija je na taj način bila u vazalnom odnosu prema kadrovima koji upravljaju zemljom. Znači, ustaše sa vrhuškom koja je izdala socijalizam su bili glavni upravljači. Drugo, to bi bila i smrtna presuda pravoslavlju kome, kako kažu, „treba slomiti kičmu“ jer je plan bio da se Srbi pounijate, što je odgovaralo Brozu, koji je poslao specijalni odred ustaških ubica iz Bosne da mlate golootočke oficire.
U želji da postane vođa KPJ i neostvarene Balkanske federacije, Broz je preko svojih izvršilaca likvidirao sve stvarne i potencijalne neprijatelje – od nacionalnih heroja kakvi su bili Milan Gorkić, Petko Miletić, Miladin Popović, do Georgi Dimitrova. A nije se libio ni da pobije na desetine hiljada golobradih srpskih mladića pošto su glavne ratne operacije već uveliko bile završene...
- Sremski front je najbolji primer, ali radio je to gde god je stigao, pa je tako u Pomoravlju bilo streljano 13 000 mladića koji nisu bili stariji od 21 godine, a koji su prisilno bili mobilisani u četnike. A moj otac Radomir je kao ratni komesar na kraju rata nekom prilikom išao u Valjevo. Na ulasku u grad video je postrojenu kolonu razoružane dece. Pored njih je bila naoružana grupa partizana, pa je zaustavio kola koja je vozio beogradski advokat Rajko Vukčević. Pitao je ko su ovi momci, a oni mu odgovorili da čekaju da budu streljani. Moj otac im kaže da su to deca, ali partizanski kapetan odgovori da je tako naređeno. Moj otac je zatražio spisak mladića i video da ih je tek desetak starijih od 19 godina. Onda je naredio da partizani odvežu ruke ovoj deci, da se napravi spisak svih mladića, a sâm je pozvao Glavni štab, odakle mu se javio ratni drug, potpukovnik Špiro Lagator, koji se složio da dečaci budu pušteni i da uhapsi majora ako se pobuni. Svaki mladić dobio je papir sa imenom i prezimenom, na kome se potpisao moj otac i udario pečat, a momci su pušteni kući uz obavezu da više neće nositi oružje. Moj otac je obećao da će on umesto njih ići na robiju i poginuti, ako treba, međutim umro je u 37. godini od zaostalog metka koji mu je razorio srčanu aortu. Lekar je rekao da Rusi mogu da mu pomognu, ali je on to odbio uz objašnjenje da želi da umre na srpskoj zemlji.
Ako su najbliži Titovi saradnici bili ustaški kapetan Stevo Krajačić, ako je pukovnik UDBE bio brat Džemala Bijedića, ustaški oficir, ako je cilj bitke na Sutjesci bilo uništavanje glavnih snaga NOV i POJ, ako je Broz davao podršku šiptarskim separatistima i u svemu tome imao podršku „srpskih kadrova“, kakav smo mi narod?
- Teško pitanje, ali, uprkos svemu, Srbi su neopozivo hrabar i častan narod! Moje istraživanje je pošlo od toga koliko je ljudi, potpuno nevinih, otišlo u grob, a da, ni za šta krivi, nisu mogli ni da se brane. Radovan Vuković, pesnik sa Metohije, ubijen je kao komesar Sremskog odreda, i to tako što su mu ustaše preobučeni u partizane pucali u leđa. Istina je glavni branilac slobode. Kod nas se forsiralo albansko pitanje. Miladina Popovića je ubio Fadilj Hodža, a ne Enver Hodža, koji je njegovoj majci Stani napisao: „Majko, nikada nemoj verovati nikome da je Enver Hodža ubio svoga brata Miladina. Šaljem ti 20 zlatnih dukata da mu podigneš spomenik“. Kad ti to Albanac napiše, možeš da mu veruješ.
Posle veoma teške životne drame, Vi ste, vidim, i u 79. godini uspravni i, Hvala Bogu, zdravi. Jednom rečju – srećni!
- U pravu ste, sad zaista mogu da kažem da sam srećan čovek. Jer, posle 36 godina teškog ali časnog nošenja izdajničkog Brozovog žiga, Sudijsko veće Višeg suda u Kragujevcu, u sastavu Ana Spasić, predsednik Veća, Grozda Arnaut i Marija Petrović, sudije, rešenjem REX-51/10 od 1. novembra 2010. godine, oslobodilo me je optužbe da sam „narodni neprijatelj“. Tako sam kao „arheolog“ istine i zagonetne tajne biografije Josipa (Am)Broza, pesnik i istraživač zabranjenih istorijskih istina, posle izdržane teške robije od osam godina, konačno rehabilitovan kao disident protiv Broza i jedan od deset elitnih političkih osuđenika velike Jugoslavije. Sud me je na osnovu dokumenata i ocena meritornih stručnjaka proglasio nevinim patriotom, koji se borio za integritet SFRJ i odbranu Kosmeta od otcepljenja i izdaje, od albanizacije svete srpske zemlje, i omogućio da Istina i Pravda jedna drugoj pogledaju u lice, i kažu ovom narodu: tvoj sin je bio i ostao viteški branilac tvoje slobode. Tako je jedna istorijska životna drama dobila pravo na poštovanje i nezaborav. Srećan sam zbog satisfakcije koju sam dočekao za života, zahvaljujući najlepšem ženskom Sudijskom veću.
Slava Sergeju Krajgeru
Samo je gospodin Sregej Krajger imao smelosti da dva i po meseca pre isteka njegovog mandata na mestu predsednika Predsedništva SFRJ potpiše Ukaz o mom oslobađanju daljeg izdržavanja strogog zatvora iz logora „Spuž“, Velje brdo, kod Danilovgrada. Zahvaljujući tome, moja majka, legendarna Stana, dočekala me je na kućnom pragu, posle osam godine samoće, kako je i obećala pred Velikim većem Okružnog suda, na zatvorenom suđenju 21. septembra 1974. Tada je rekla: „Živeću sine 101 godinu da bih te dočekala na kućnom pragu slobodnog“! I dočekala je 1. marta 1982. da joj poljubim ruku i ponovim ono što sam rekao pred islednicima ova zemlja još nije iskovala metak koji će ubiti tvog sina!
Iza Šiptara je stajao Broz
Josip Broz je neposredno posle održavanja Brionskog plenuma došao na Trg bratstva i jedinstva u Prištini. Tada je rekao, svojim ušima sam slušao: „Vi ste ovdje većina. Svi moraju da nauče (tada je prvi put upotrebljen taj termin) albanski jezik. Vi imate pravo na zastavu i niko to pravo ne može da vam uzme“. Tada je pomenuo da Albanci, budući da su većina na Kosovu, imaju pravo da se prioritetno školuju, da bi završio rečenicom: „Ko neće da nauči vaš jezik može odavde da ide“. Time je i počelo proganjanje srpskih i crnogorskih kadrova sa Kosova.
Krležu Beograd i danas slavi
Krleža se nikada nije pomirio sa porazom Austrougarske, pa je na osnovu svojih dnevnika iz 1914, ʼ15, ʼ16, ʼ17. i ʼ18. u zagrebačkom časopisu „Republika“, pedesetih godina prošlog veka pisao sa setom i tugom za raspadnutom carevinom: „Beč gladuje, Austrije nema, rat su dobili ovi ušljivi balkanski Cigani, koji jedino znaju da jedu beli luk i pljuckaju po apsanama“. A upravo su mu oni oprostili život i omogućili da postane ugledni pisac.
Ludačka košulja za Veljkovića
Pukovnik Radomir Veljković, nuklearni fizičar, samo zato što je osporio komandovanje Vrhovnog štaba na Sutjesci, osuđen je na petnaest godina ludnice. U životu ga je održalo jedino bavljenje naučnim radom, i velika želja da dokaže da je zdrav. Njega je SDB etiketirala kao državnog neprijatelja, a ludakom su ga proglasili psihijatri koji su mu prepustili da piše istorije bolesti i ekspertize za ostale zatočenike duševne bolnice. Da bi dokazao šta je sve radio, a stalno se preispitivao ko je tu, zapravo, lud, on ili oni koji su ga proglasili psihijatrijskim slučajem, pukovnik Veljković je iz zatvorske ludnice izneo originalna dosijea.
Hladnokrvni ubica uživa u cveću
Kad je Tito 1941. došao u Užice, Živojinu Pavloviću je bilo jasno da je njegova sudbina zapečaćena. Jer, Tito nikome nije praštao. A Pavlović je, kao retko ko, znao ko je bio Josip Broz. Za Titov račun, Pavlovića je likvidirao Vidan Micić, koji je, kao penzioner, nosilac Partizanske spomenice, živeo u Požegi i bavio se uzgajanjem cveća. Prethodno su Pavlovića mučili Stambolić, Penezić i Dedijer. Na pitanje novinara „Duge“ da li je on ubio Pavlovića, Micić je hladno odgovorio: „Da, jesam, ubio sam ga, ali ne svojom voljom. To je bio partijski zadatak“. A kad ga je pitao da li zna koliko je ljudi ubio, Micić je rekao: „Ne znam tačno, ali više od četiri stotine“.
AUTOR: Momčilo Jokić
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
