NAPUSTILA NAS JE DR MIRJANA ANĐELKOVIĆ LUKIĆ - STRUČNjAK ZA EKSPLOZIVE I BORAC PROTIV RUDARSKOG EKOTERORIZMA

HVALA DOKTORKI LUKIĆ I SLAVA JOJ .

Dr Mirjana Anđelković Lukić, bila je dipl. inž. tehnologije i viši naučni saradnik Vojnotehničkog instituta.
Rođena je u Nišu, gimnaziju i fakultet završila je u Beogradu, magistrirala i doktorirala na Tehnološkom fakultetu, zaposlila se u Vojnotehničkom institutu na eksplozivima i posle radila na ispitivanju naoružanja. I magistarsku i doktorsku tezu uradila je iz područja vojnih eksploziva. Istraživala je posledice NATO bombardovanja na SRJ i na tu temu napisala je tri knjige. 

Objasnila je zašto je rudnik litijuma u Jadru ili drugde neprihvatljiv i zašto bi posledice ovog rudnika osećalo pola Srbije.

 U slučaju projekta „Jadar“ ima mnogo problema, počev od količine rude koja se vadi, količine eksploziva koji se koristi, zatim vazdušnog zagađenja usled eksplozija, količine slane vode koja negde treba da se skladišti, do realne opasnosti da se tlo urušava i propada posle izvlačenja slane vode. Nedavno su se na području Petrinje u Hrvatskoj, posle zemljotresa, otvarale velike rupe u zemlji. Po tvrdnji njihovih geologa, urušavanje zemlje i nastajanje velikih rupa je posledica korišćenja eksploziva za podzemno bušenje stena u procesu eksploatacije nafte. Ovde će se za vađenje rude jadarita koristiti eksploziv za rušenje stena, i pretpostavka je da može isto da se desi na tako velikoj površini gde se izvlači voda. To su stvari koje su nepredvidive, posebno za vreme nekih elementarnih katastrofa kao što su zemljotresi ili velike poplave. Sledeći problem je odlaganje jalovine, zatim količina sumporne kiseline koja će se koristiti u preradi rude od oko 300 hiljada tona na godinu (koncentracije 94do 98%), a to podrazumeva da će se 300 dana u godini Srbijom voziti kompozicija sa 20 železničkih cisterni od 50 tona koncentrovane kiseline iz Bora ili iz Bugarske do rudnika jadarita, tako će Srbija biti premošćena od istoka do zapada veoma opasnom hemikalijom.

 
Cisterne će se prazniti u krugu hemijskog kompleksa. Verovatnoća udesa u transportu ili pri pražnjenju sumporne kiseline je značajna, što znači dugogodišnji rizik za Srbiju. Leti zbog velikih temperatura šine se krive i lako može doći do izvrtanja cisterni i curenja koncentrovane sumporne kiseline. Rizik postoji i u zimskom periodu. Izlivena kiselina i sumporni oksidi sve okolo agresivno nagrizaju, a posebno su opasni za ljude koji se nađu u okruženju pogođenom akcidentom. Kada je pripremana površina za kopanje rudnika, nađeno je da se 25 metara ispod površine nalazi slana voda miocenskog porekla, odnosno ostatak Panonskog mora. Ali ta voda ide i dublje. Pitanje je šta će oni raditi s tom vodom kada otvore rudnik, a vode, kažu, ima 400.000 tona. Istraživanja su počeli pre petnaestak godina i ovo je „grande finale“. Oni tu vodu planiraju da stavljaju u neke lagune presvučene vodootpornom PVC folijom. Niko mi nije odgovorio u SANU šta će raditi s tom vodom. Pa, naravno, ta voda će vremenom nagrizati i probiti tu foliju i zagaditi zemljište, što se dogodilo već i tokom istraživanja. Takođe, dobila sam podatak da prostorni plan posebne namene koji su oni nama izneli ne sadrži tačne podatke. Oni kažu da će kopati 5.000 tona rude dnevno, a to zahteva od 3,7 do 7 tona dvokomponentnog emulzionog eksploziva koji ima veliku brzinu detonacije (4.800 do 5.000 metara u sekundi) s produženim trajanjem pritiska. To će se sigurno odraziti na seizmiku tla. Njihov odgovor je da neće. Ali svako može da ode do Bora da vidi kako to izgleda u rudniku Čukaru Peki, da vidi kako izgleda kopanje tunela za ispitivanje najvećeg nalazišta zlata na svetu u sklopu basena Bor, koji je Srbija prodala Kinezima za 530 miliona dolara a vredi najmanje 50 milijardi dolara. Mi tu imamo neki mali procenat od 37 odsto i kupujemo zlato od Kineza koje oni proizvode u Boru.

A sad u tom Čukaru Peki oni koriste isti taj rudarski eksploziv. Ljudi od eksplozija tamo ne mogu da žive ni noću ni danju. Pucaju im zidovi i otvaraju se pukotine od 10 cm na oko dva kilometra udaljenosti od mesta eksplozije. Prekinute su im vodene žile, presušili im bunari. Ljudi imaju stada koza od kojih žive a nemaju vode za preradu mleka. Ne mogu da se bave poljoprivredom jer otrovna prašina prekriva polja. Isto će tako biti i s Rađevinom ako dođe „Rio Tinto“. Ima nekoliko pojava prilikom kopanja tog rudnika, a najopasniji su prašinasto-gasni oblaci, puni čestica koje zagađuju vazduh a u konkretnom slučaju to su i arsen, i kadmijum, i olovo i druge opasne materije. Oni nemaju rešenje za arsen.



Veliki problem je i jalovina 

 Oni su isplanirali deponije dužine 2.000 metara, širine 400 metara, visine 45 metara sa nagibom od 15 metara. Kada se ruda izvadi iz rudnika, ona se samelje i tretira sumpornom kiselinom, iz nje se izdvaja borna kiselina, natrijum-sulfat i na kraju litijum. Taj proces zahteva ogromnu potrošnju vode i „Rio Tinto“ za to planira izvlačenje 8.000 tona vode dnevno iz Drine. Šta će raditi s tom otpadnom vodom? Ministarka Mihajlović i premijerka Brnabić insistiraju na tome da će se ta voda ispuštati u Jadar i da će biti čistija od vode ove reke. Međutim, kad se takva voda tretira, u njoj nema nikakvih minerala, ona je kao destilovana i uopšte nije pogodna za živi svet. U okolini Jadra ima mnogobrojnih zaštićenih životinjskih vrsta i biljnih vrsta, pojavili su se i dabrovi, imaju i veoma raznovrstan biljni svet, ali sve će to biti uništeno jer neće moći da opstane. „Rio Tinto“ nema definisan način prečišćavanja te enormne količine otpadne vode u kojoj se nalazi kiselina. Pored toga, oni koriste ogromnu količinu kreča, nekih 50.000 tona godišnje za neutralizaciju kiselina koje koriste u proizvodnji. Dakle, to su problemi s kojima će se ljudi u okruženju Loznice, pa i u samoj Loznici susretati. Radi se o izuzetno prljavoj tehnologiji. Naravno da nisam protiv rudarenja u Srbiji, ali zašto da mi ne kopamo te rude, jer mi bismo pravili manje štete po životnu sredinu, a i kapaciteti bi bili manji.

Posledice rudnika litijuma u Jadru osećaće pola Srbije ako vlast dozvoli eksploataciju


Ako vlast uprkos zdravom razumu i naučnim dokazima dozvoli eksploataciju rude i gradnju fabrike za proizvodnju litijuma, suočićemo se s ekološkom katastrofom velikih razmera, čije će posledice osećati pola Srbije. To će značiti da „Rio Tinto“ s našim dopuštenjem upropašćava plodnu zemlju koja u svetu ima sve veću cenu. Odmah da kažem da godišnja dobit stanovništva Rađevine i Mačve od poljoprivredne proizvodnje koja se ostvaruje na tom prostoru premašuje dobit od mizerne rudarske rente (tri do četiri procenta) koju bi Srbija dobijala kada bi vlast, nedajbože, pristala na ovaj pogubni aranžman. Naime, „Rio Tinto“ planira da zauzme katastarske parcele od 22 sela, da raseli poljoprivredno stanovništvo Rađevine koje se bavi zdravom hranom i pčelarstvom, da zaokupi ukupno 1.235 hektara najplodnije zemlje. Kad sve to uradi, uništiće vode u reci Jadar koja će postati mrtva reka, zagadiće vazduh tako što će svoje otrovne sadržaje isporučivati na velike daljine kad su povoljne vazdušne struje (vazdušno rastojanje Loznica–Beograd je 102,23 kilometra, a Banja Koviljača je udaljena oko četiri kilometra od Loznice), od plodne zemlje napraviće pustoš, izrovanu tragovima kamiona i prekrivenu jalovinom, kao što radi u svim zemljama koje su imale nesreću da im dođe „Rio Tinto“, rizikovaće udese od izlivanja koncentrovanih sumpornih i hlorovodoničnih kiselina tokom transporta i izrovaće put Loznica–Valjevo zbog svakodnevnog prolaska 26 do 32 teška kamiona s jalovinom. Dakle, ni sa tehničke, ni sa ekološke, ni sa ekonomske tačke gledišta, ovaj projekat nije prihvatljiv ni za stanovnike Rađevine i Mačve, ni za Republiku Srbiju.

IZVOR: Društvene mreže