Definicija savremenog poniženja: Autobus, zastava, koraci bez misli, sendvič
Autor: Glas javnosti
Kada Čehov piše o „malim ljudima“, on nas vodi u svet tišine, poslušnosti i nemoći.
Červjakov u „Smrti činovnika“ se izvinjava dok ga strah od nadređenog ne ubije, Belikov u „Čoveku u futroli“ skriva se od sveta i pravila. Čehov nam pokazuje da masa poslušnika ne mora da bude spektakularna – ona može biti tihi, gotovo nevidljivi deo svakodnevnog života, ali ipak spremna da potone u apsurd poslušnosti. Njegova poruka je jasna: tišina, strah i predaja čine običnog čoveka istovremeno smešnim i tragičnim.
Džordž Orvel sa druge strane, u „Životinjskoj farmi“ pravi groteskni portret masovne poslušnosti: ovce koje ponavljaju parole svinje, bez razmišljanja, bez kritike, mehanički i verno. One nisu samo smešne – one su opasne, jer masovno, slepo sledbenje omogućava tiraniju. Orwell nas upozorava da poslušnost koja se ne preispituje lako postaje sredstvo manipulacije, a masa, koliko god naivna izgledala, može uništiti i sebe i sve oko sebe.
Danas, u Srbiji, te dve slike spajaju se u jednu: karavani antiblokadera. Oni nisu vođeni ideologijom, nisu heroji, nisu ni zastrašeni – već su plaćeni, zaduženi, ucenjeni radnim mestima i diplomama. I opet, rezultat je isti: kolona poslušnika, ovaca koje kliču, pevaju i hodaju autobusima, mehanički i predvidivo. Individualnost ugašena, sloboda nepostojeća. Njihova poslušnost nije rođena iz vere ili ideje, već iz praktične koristi i straha, a opet vizuelno, spolja, ostavlja isti utisak: masa koja se kreće složno, bez sopstvene misli, bez sposobnosti da sagleda sopstvenu bedu.
Baš kao kod Dostojevskog u „Zlim dušama“, ovi moderni „poslušnici“ služe interesu vođe, a ne ideji. Oni veruju da su važni, da učestvuju u nečemu većem, dok u stvari služe fotki, sendviču, privilegiji ili obećanom poslu. To je farsa, tragikomična scena savremenog društva – masa koja misli da je moćna, a ustvari je bespomoćna, manipulisana i predana drugome.
Od Čehova učimo koliko je tišina i pasivnost tragična; od Orwella koliko je mehaničko ponavljanje opasno; a od Dostojevskog koliko je slepa poslušnost masi moćno sredstvo manipulacije. Savremeni karavani kombinuju sve te elemente: malost, mehaničnost i korupciju slobodne volje. Autobus, zastava, fotografija – i to je sav svet.
Ipak, pouka ostaje nepromenjena: ko kliče i hoda kao ovca, služi nekom drugom – i gubi sebe. Istorija ovaca se ponavlja, samo što je danas kolona u autobusu, a ne u podzemnom monologu ili svinjcu; opet, pouka je ista – bez slobodne misli i volje, čovek je samo broj u koloni, spreman da bude iskorišćen.
A najtragičnije od svega? Ove „ovce“ su uverene da su vođe njihovi saveznici, dok u stvari služe sendviču, fotografiji i obećanoj plati. Dok kliču, kamera ih snima, a svet gleda i prepoznaje farsu: masovna poslušnost koja misli da je moćna, a zapravo je bespomoćna i smešna.
Ako je ikada postojala definicija savremenog poniženja, ovo je ona: autobus, zastava, koračioci bez misli, hleb u ruci i fotka na kraju puta. I ništa više. Dostojevski, Čehov i Orwell bi se složili: ovce su iste, samo se rekviziti menjaju.
I dok karavani putuju, šireći svoje mehaničko klicanje, mi možemo samo da gledamo i pitamo se: koliko košta slobodna misao, i ko će je sledeći put kupiti za sendvič?
Autor:dr Svetlana Cvijanović
Glas javnosti/bezcenzure.rs
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti.
SKINI APLIKACIJU
