Cvijetin Milivojević: Dokle smo, u međuvremenu, stigli?
Autor: Glas javnosti
Bio jednom jedan državni sekretar u Ministarstvu pravde koji je još o Bogojavljenju te, po mnogome simptomatične, 2020. godine (korona, nelegalno vanredno stanje, bojkot izbori bez kampanje i izborna lista „Unseren Kinder – die Zukunft durch AV“), predlagao da se menja Ustav Srbije kako bi pravosuđe dobilo „eksternu kontrolu“, jer su „sudstvo i tužilaštvo postali neodgovorna grana vlasti i zatvore
U prilog svome predlogu naveo je primer Francuske u kojoj, kako je rekao, sudstvo i nije grana vlasti već „autoritet“, i gde sudije i tužioce postavlja predsednik države, pa se, eto, dosetio da bi i „predsednik Vučić mogao da postavlja sudije“.
Jerbo, ko šiša Ustav koji proklamuje načelo podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku?!
Bila i jedna poslanica Es-en-esa koja je, u Narodnoj skupštini Srbije, 2022, predložila „da damo mandat našem predsedniku da vlada doživotno“.
Ima i dan-danas jedna ministarka za javnu upravu i lokalnu samoupravu koja, uprkos izvršnoj sudskoj presudi i odavno isteklim zakonskim rokovima, ne dozvoljava nove izbore u Zaječaru, pošto nije sigurna da bi ih njena vladajuća koalicija dobila.
Ima jedan sudija Ustavnog suda Srbije koji javno smatra da, kada je reč o ingerencijama predsednika Republike, nije važno šta su po Ustavu njegova ovlašćenja, već koliko je glasova dobio na poslednjim izborima, te da je veći problem od kršenja načela podele vlasti to što su se „sudska vlast i tužilaštvo otrgnuli od izvršne i političke vlasti“.
Taj čovek koji, kao sudija izvestilac, već dve godine, u svojoj fioci, pod ključem, „drži izbornu volju građana“ sa izbora 2023, pre neki mesec je, kao nagradu za vlastito rušenje Ustava, dobio i funkciju predsednika tog „vrhovnog čuvara i kontrolora ustavnosti i zakonitosti“.
A parlament nam je, kao najviše ustavotvorno, zadonodavno i predstavničko telo, još od druge polovine novembra 2024, pod državnim udarom koji je izvršila Poglavičina Tajnica za specijalne operacije lično.
Dokle smo, u međuvremenu, stigli?
Vlada je, pre neku nedelju, pod okriljem javnog mraka, ukinula transparentnost procesa izrade i usvajanja zakona, uredbi, strategija i programa, tako što je izmenila uredbe o analizi efekata propisa i uredbe o metodologiji izrade dokumenata javnih politika. Paralelno je ukinula i funkcionalan sistem interne kontrole, važan za dokazivanje političke odgovornosti ministara za predlaganje, a Vlade i Narodne skupštine za usvajanje loših propisa i nesprovodivih strategija i programa.
Počela je, iza zaključanih vrata, nejavna (!?) „javna rasprava“ o Nacrtu izmena Zakona o unutrašnjim poslovima.
U danima kada se sa Filozofskog u Nišu „otcepljuju“ tri departmana da bi se priključili „Fakultetu za srpske studije“ u osnivanju; u nedeljama kada Crkva najavljuje formiranje „svog“ univerziteta, ministar za javna ulaganja, bez pardona, izvaljuje: „Ne upisujte decu na blokaderske fakultete, jer će vam ih vratiti kao što su vratili ovu devojku iz Šapca, u kovčegu.“
A ministar za informisanje dodatno potpaljuje: „Studenti (mladi) nisu svesni da tamo ona policija ima pravo da ih bije i da ih ubije“…
Na Vaskrs po starom kalendaru pao „stariji brat“ Orban Viktor, a predsednica srpskog parlamenta pod državnim udarom zakazala sednicu nelegalne i nelegitimne Skupštine…
Pa, da nastavimo onda tamo gde smo stali u tekstu “Da li je Srbija iz autokratije zakoračila u diktaturu?” (23.3.2026).
Tanka je “linija što spaja i razdvaja” samovladu od diktature. U oba slučaja reč je o koncentraciji vlasti u rukama jednog vođe i najužeg mu kruga upravljača, u našem primeru, plutokrata.
Razlika je samo u tome što u autokratiji još postoje, kakve – takve, formalne demokratske institucije (izbori, parlament, sudovi…), dok diktatorski režim sve manje robuje i samoj formi, tj. ne biva više ograničen nikakvim institucionalnim okvirima, poput ustava, zakona, običaja i sličnih “trivijalnosti”.
I nekadašnji autokrata Slobodan Milošević ozbiljno je, krajem devedesetih godina, doduše u vanrednim okolnostima, u vreme izbijanja prvih većih sukoba na Kosovu i Metohiji i, neposredno pre NATO agresije na Srbiju, ispipavao mogućnosti prelaska u diktaturu.
Kao ledenu osvetu akademskoj zajednici zbog ključne uloge studenata u tromesečnim građanskim protestima, u zimu 1996/97, trojna koalicija SPS – SRS – JUL servirala je, potkraj maja 1998, rigidni Zakon o univerzitetima, poznat po nadimku „Šešeljev zakon“.
Cilj je bio potpuno ukidanje autonomije i odstranjivanje režimu „neposlušnih elemenata“ sa univerziteta, a „država“ je sebi uzurpirala pravo da ona odlučuje o stepenu akademske autonomije. Vlada je dobila ovlašćenje da, po svojoj volji i meri, postavlja članove upravljačkih struktura na univerzitetima, uključiv i rektore i dekane. Obračun sa slobodnomislećim nastavnicima odvijao se preko naturanja obaveze potpisivanja novih zakona o radu, pa je, zbog odbijanja da potpišu ovaj papir, samo sa Univerziteta u Beogradu izbačeno 200 nastavnika i saradnika, a mnogi su suspendovani. Fakultete su preplavili u crno odeveni naoružani likovi, policija i parapolicija, koji su zastrašivali, pretresali, pa čak i fizički maltretirali studente i nastavnike.
Ostaće upamćeno da je, u danu kada je zakon usvajan, tadašnji drugi čovek radikala, a potonji predsednik Srbije Tomislav Nikolić izjavio je da „nije završio fakultet zato što nije valjao (prethodni) Zakon o univerzitetu“.
Potom je, 20. oktobra 1998. godine, usvojen i jednako rigidan, „Šešelj – Vučićev“ Zakon o informisanju (prethodila mu je Vladina Uredba o cenzuri) čiji je cilj bio da se, drakonskim novčanim kaznama, finansijski iznure i ubiju mediji koji su se suprotstavljali režimu.
Strah od od ukidanja autonomije univerziteta, opet se probudio kada je nedavno obnarodovano da je Vlada na čijem je čelu profesor Medicinskog fakulteta Đuro Macut formirala Radnu grupu za visoko obrazovanje, sa dva zadatka: da analizira trenutni rad univerziteta i predloži nove oblike „održivog” finansiranja i da izradi Nacrt zakona o visokom obrazovanju, što je Rektorski kolegijum UB protumačio kao izvesno „finansiranje privatnih univerziteta iz budžeta, dolazak stranih univerziteta bez akreditacija, smene dekana i postavljanje uprava od strane vlasti”.
U međuvremenu, sa obrazloženjem da istražuje smrt studentkinje Milice Živković, policija je upala na Filološki fakultet i u Rektorat UB, i time i praktično narušila autonomiju univerziteta.
Našu vlast EU monitorinzi i dalje, svrstavaju u „hibridne” ili “neliberalne” režime, u „autokratizovane sisteme“, u režime „kompetitivnog autoritarizma“ ili „spin diktature“, što bi značilo da nekakav privid političkog pluralizma postoji, da se izbori, doduše uz „nefer uslove“, održavaju, da i opozicija, kakva-takva, ne samo da učestvuje na izborima nego i u radu nelegalnog parlamenta, da nekakvi nejaki mediji egzistiraju, da ni represija nije dosegnula nivo „čistih“ diktatura…
Sve je, tako gledano, na tankoj žici između samodržavlja i diktature.
Član 112 Ustava Srbije propisuje da predsednik Republike „u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije“.
Predsednik Republike, prema članu 11 Zakona o odbrani, „komanduje Vojskom Srbije“, ali mu zato Zakon o Vojsci Srbije (član 17) koji je poslednji put menjan u decembru prošle godine, daje mnogo šira ovlašćenja da „odlučuje o upotrebi Vojske Srbije i komanduje Vojskom Srbije u miru i ratu“.
Pre četiri meseca to je dodatno zacementirano izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, kada je, između ostalog, u članu 19, dodato i da: „Načelnik Generalštaba Vojske Srbije komanduje Vojskom Srbije u skladu sa zakonom, (opet naglašeno, CM) odlukama predsednika Republike Srbije i aktima komandovanja.”.
Time je Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH), osim de facto, i de iure postao vrhovni komandant, iako to ni u jednom pravnom aktu ove zemlje ne piše. Ali, pošto čovek voli da ga tako oslovljavaju, a tako se, u poslednje vreme, i sam predstavlja, ni generalima mu i političkim evet efendijama takva etikecija ne pada teško.
LKSNDH se poverio da mu je vlasti dovoljno, jer je na njoj „više nego iko u Srbiji od uspostavljanja višestranačja“, ali ga i te kako zanima borba za građane – nije on tu zbog sebe, hoće ga narod – kako ih neko „lažnim promenama ne bi vratio u prošlost“. „Bude li me služila glava, ne budem li imao neke druge vrste problema, plašim se da će čekati da još mnogo njih u okruženju padne i da će uvek da se raduju, ali zaludu“…
Na jednoj strani, podiže autokratsku letvicu toliko visoko, da mu onda nije problem da je, pod spoljnim pritiskom, spusti, taman toliko da to izgleda razumno i konstruktivno, a opet efikasno za opstanak autokratije.
Fingira korak napred u susret evropskim zahtevima, “spreman da usvoji sve ODIHR preporuke”, koje se odnose na poboljšanje izbornih uslova, gotov da, ako to Venecijanska komisija naloži, poništi čak i zakone doktora Mrdića. Ali, za svaki slučaj, paramilitarističku paradržavu, Nezavisnu Državu Ćacistan (En-De-Ća), koju je kao njen nesporni osnivač i paravojni vrhovni komandant, pretprošlog ožujka, formirao na okupiranom delu teritorije Republike Srbije, tamo gde se nalaze zgrade najviših državnih institucija poput dvora Karađorđevića u kome stoluje predsednik Srbije i dvora Obrenovića u kome je tron gradonačelnika Beograda – ne kani raspuštati. Jer, “ako kaniš pobijediti – ne smiješ izgubiti.”
Glas javnosti/bezcenzure.rs
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti
SKINI APLIKACIJU
