Đorđe Vukadinović: Vučićev režim ide ka svom neumitnom kraju, ali...
Autor: Glas javnosti
Da se izrazim pomalo već zaboravljenom sportskom, tj. bokserskom terminologijom. Nije bio baš klasični nokaut, ali je bilo mnogo više od „običnog“ nokdauna.
U svakom slučaju, bilo je daleko bolje od onog što su opoziciono nastrojeni posmatrači očekivali, odnosno, mnogo gore od onog čemu se režim nadao i zbog čega je preko svojih medija i „eksperata“ nedeljama „pumpao“ kako će izbori u Kosjeriću i Zaječaru biti pravi lakmus, test i krunski pokazatelj kako višemesečni protesti po Srbiji nisu ostavili traga na rejting i kako Vučić i SNS stoje „kano klisurina“, o čije stene će se razbiti slabašni pokušaji „blokadera“ i opozicionih mrzitelja („koje narod neće“) da ometu napredak i razvoj Srbije.
Verujem da je ne samo Aleksandru Vučiću, nego svima u beogradskom sedištu SNS-a u to nedeljno veče bilo prilično jasno šta to znači i šta bi se desilo na eventualnim parlamentarnim izborima
Kad ono, međutim. Umesto već upisanog i od strane „predsednika svih građana“ svim građanima preteći najavljenog trijumfa („Videćete šta će bude u nedelju“), lista iza koje je stajala kompletna vladajuća struktura koncentrisana na dva grada i bukvalno svi režimski i državni resursi „pobedila“ je (valjda?) sa nekoliko destina glasova prednosti u Kosjeriću i sa jedva 47 odsto osvojenih procenata u Zaječaru. I verujem da je ne samo Aleksandru Vučiću, nego svima u beogradskom sedištu SNS-a u to nedeljno veče bilo prilično jasno šta to znači i šta bi se desilo na eventualnim parlamentarnim izborima.
Vučić to neće lako preboleti, niti će ta rana lako – a vrlo moguće i da neće nikako – zaceliti. A kojim će putem odnosno kojom strategijom to pokušati da sanira, ili makar ublaži štetu, moglo se videti već u prvim danima i satima koji su usledili. I ta se strategija sastoji od već viđenog miksa poricanja realnosti („Šta hoćete? Pobedili smo.“ „Sve je u redu i sve je pod kontrolom“) i medijsko-političkog spinovanja odvrnutog do ludila i apsurda.
Ali primarna tema ovog teksta, kao što i naslov govori, ovog puta nije SNS režim, njegova nepočinstva i taktike prolongiranja opstanka na vlasti (na koju, pošteno govoreći, nije ni trebalo da dođe), o čemu smo na ovim i drugim stranicama već mnogo rekli i jedva da se može dodati nešto bitno novo. Ne. Ovo je „priča o nama“ – pri čemu tema nije ni slavni holivudski hit sa Brusom Vilisom i Mišel Fajfer, niti istoimeni prošlovekovni narodnjak, već pokušaj da se na jednom mestu, koliko-toliko sistematski kaže i ukaže na ono što su potencijalni ometajući faktori u ionako preteškoj borbi protiv ovog hibridnog režima.
Nije da se o tome ne govori. I pogotovo je parlamantarna opozicija i njeno činjenje ili nečinjenje česta tema i meta jetkih komentara i više ili manje lucidnih, katkad i nepravednih kritika. Ali ovde hoću da, po mogućstvu, odemo i korak dalje od one uobičajene (nažalost, i tačne) primedbe: Svađaju se, nisu složni itd.
U politici je suština često manje bitna od pojave, psihološkog utiska i atmosfere, a taj utisak i atmosfera su, bez obzira na argumente, ovoga puta bili na strani onih koji su bili za izlazak
Principijelnost i granice: Neki moji, što lični, što politički prijatelji, bojkotovali su ove poslednje izbore (iako nisu vodili aktivnu kampanju bojkota.) I oni su (NDSS, POKS) bili „suštinski“ i formalno u pravu. („Rekli smo da nema izbora dok se ne poprave uslovi. Uslovi nisu popravljeni, naprotiv. Dakle, nema izlaska. Tačka.) Ali, avaj, u politici je suština često manje bitna od pojave, psihološkog utiska i atmosfere, a taj utisak i atmosfera su, bez obzira na argumente, ovoga puta bili na strani onih koji su bili za izlazak. Baš kao što, po mom mišljenju, kada su u pitanju sledeće dolazeći (na jesen) lokalni izbori u Negotinu i Mionici to verovatno neće biti slučaj. Ali do tada, što se kaže, „ko živ ko mrtav“.
Da ne bude nesporazuma. Doslednost i principijelnost jesu političke i ljudske vrline. I ne treba podlegati opštem trendu njihovog bagatelisanja. Ali u političkoj borbi, pogotovo sa ovako „prljavim“ i beskrupuloznim protivnikom, podjednako je važna – ako čak ne i važnija – fleksibilnost, umeće taktičkog prilagođavanja i adekvatne reakcije u izmenjenim okolnostima. Stoga je, kad smo već kod pomenutih vrlina, možda bolje principijelnost demonstrirati u doslednom i oštrom suprotstavljanju ovoj aktuelnoj, po svim mogućim parametrima lošoj i štetočinskoj vlasti, nego kruto istrajavati na nekim odlukama i zaključcima.
„Gotov je“! „Nebitan je“: Znam da je u politici, kao, uostalom, i u sportu i životu, motivacija važna stvar, da treba verovati, pozitivno misliti itd. Ali ako se u tom optimizmu pretera, stvar lako može postati kontraproduktivna. Koliko god želeli, nećemo proći kroz betonski zid, nećemo se pukom verom u uspeh izboriti sa teškom bolešću itd. A u ovom našem slučaju to znači da parole „gotov je“, „nebitan je“. „Kosjerić (Zaječar) je slobodan“. „Izgubio je, samo mu to još nisu javili“ i slične od motivacionog faktora pretvaraju se u svoju suprotnost, a nekritičku euforiju lako smenjuju depresija i malodušnost. I ne samo to. Nego u opisanoj euforičnoj atmosferi razni potencijalno umesni predlozi (na primer, o upućivanju zahteva za izbore onda kad su protesti na vrhuncu, tehničkoj vladi, ili, nedajbože, razgovoru sa predstavnicima vlasti) bivaju dočekivani na nož i odbacivani kao „defetizam“, a možda čak i „saučesništvo“ sa režimom.
Radikalizam bez pokrića. Sastavni i neodvojivi pratilac opisanog preteranog i preuranjenog optimizma, jeste površni radikalizam bez pokrića. On se manifestuje posebno na društvenim mrežama, ali je sa njih već poodavno provalio u samo srce i zahvatio mejnstrim srpske opozicione politike, i već duže vreme nanosi nemalu štetu. Umesto racionale analize koristi i štete, odnosno pluseva i minusa pojedinih odluka, imamo svojevrsnu trku u ekstremizmu i takmičenje u što radikalnijim tezama i potezima. I sve veću netoleranciju, netrpeljivost, pa i agresiju prema svima za koje se sumnja sa su skrenuli sa „zacrtanog“ kursa, ili da nisu dovoljno revnosni na njemu.
„Šta ćete u Skupštini?“Jedna o najaktuelnijih i najpogubnijih implikacija gore opisanih fenomena (tj. preteranog optimizma u kombinaciji sa površnim radikalizmom) jeste i odnos dobrog dela opozicione javnosti prema Skupštini i skupštinskoj borbi. „Šta ćete unutra?“ „Izađite napolje među narod.“ „Sede tu samo zbog plata i dnevnica (i skupštinskog restorana)“. Koliko puta smo na raznim mestima i u raznim situacijama mogli čuti ovakve i slične primedbe na račun opozicionog prisustva u Skupštini i optužbe da time, zapravo, „daju legitimitet“, pa čak i „pomažu Vučiću“.
I opet da kažemo: principijelno gledano, mnogo je ozbiljnih i opravdanih razloga za bojkot ove i ovakve Skupštine, pod SNS „ravnateljstvom“. A masovno kršenje poslovnika i ustava, uz prateće sistematsko vređanje opozicionih poslanika i kršenje njihovih prava, samo su deo tog podužeg spiska. I o tome, pored ostalog, mogu i lično da posvedočim.
Ali, s druge strane, ne računajući društvene mreže i dva kablovska TV kanala, ta Skupština je praktično jedino mesto gde opozicija može doći do reči i – makar i prigušeno – dopreti do oko dve trećine građana Srbije koji inače nemaju prilike da ih vide. A to nije mali resurs. Kad pogledate spisak najbolje ocenjenih opozicionih poslanika u Skupštini, možete videti da se on, manje-više, poklapa sa najpopularnijim opozicionarima i to nije sasvim slučajno. Ljudi vole da pogledaju Skupštinu, pogotovo kada se u njoj dešava nešto zanimljivo (a što, opet, ne mora nužno biti samo neka frka i obračun), i to ne važi samo za „domaćice i penzionere“, kao što to predstavlja tviteraško javno mnjenje. Ali priznajem da je čak i za mene, pomalo zavedenog atmosferom na mrežama, bio iznenađujući podatak da čak 76,4 odsto ispitanika koji su se u našoj poslednjoj (majskoj) anketi izjasnili kao opozicioni („protiv vlasti“) smatra da opozicija TREBA da učestvuje u radu Narodne Skupštine, a svega 12,9 odsto se tome protivi. A sudeći na osnovu atmosfere na „tviteru“ reklo bi se da je raspoloženje upravo obrnuto. (Uostalom, i kolege koji na svoje kanale kače nastupe opozicionara kažu da snimci iz Skupštine po pravilu spadaju među najgledanije.)
„Ma, nema šanse da ode, dok ga ovi spolja ne puste niz vodu“. U politici su poluistine gore i opasnije od čiste laži. Jer, naravno da strani faktor ima ozbiljnog uticaja u zemljama kao što je Srbija. Ali sve svoditi samo na to („doveli ga“, „odveli“, „pustili niz vodu“ itd) pogrešno je i preterano. A plus lako postaje savršeni alibi i izgovor za sopstveni oportunizam i nečinjenje, odnosno sedenje i čekanje da „neko“ nekoga „skine“, „sruši“ ili „pusti niz vodu“.
Blokade (ni)su “čarobni štapić.“ Stegnimo zube i priznajmo da blokade, pogotovo prolongirane, bez jasnog cilja, plana i svrhe, ne mogu biti ključ za sve brave. Nije, razume se, ni pre 15. marta sve bilo savršeno. A naročito je bilo nepotrebno onoliko ograđivanje, pa čak i pravljenje neke vrste „ekvidistance“ između vlasti i opozicije u raznim studentskim istupima i saopštenjima.Ali generalni tok i trend je ipak bio nesumnjivo pozitivan i protest je išao uzlaznom putanjom. Nakon toga, tj. posle 15. marta kao na traci nizali su se pogrešni koraci i konfuzija, a odsustvo jasnog plana i strategije bivalo sve očiglednije. (Preduga ćutnja oko „zvučnog topa“, problematične ture do Brisela i Strazbura i, nadasve, prekasno isticanje zateva za vanrednim izborima.) Takođe, blokada RTS-a je bila pogrešna i po formi i po sadržini. Naime, em je zahtev koji je istaknut bio beznačajan (raspisivanje novog konkursa za članove Saveta REM-a, čije je ponavljanje Vučić u svom decembarskom „nonpejperu“ ionako već bio obećao Briselu), em je tom akcijom režim dobio „krunski dokaz“ za „terorizam“ i „agresivne namere“ blokadera. A da i ne govorimo o upadljivo slabijoj masovnosti u odnosu na ranije akcije, koja se tom prilikom manifestovala i uz neke izuzetke uglavnom nastavila i u narednom periodu. Nasuprot tome, aktuelna blokada raskrsnice Kneza Miloša i Nemanjine ima opravdan zahtev (povlačenje antiuniverzitetskih mera vlade), ali je, po mom mišljenju, takođe kontraproduktivna, jer manje pogađa vlast, nego građane Beograda.
Štaviše, plašim se da blokade Vučiću u nekim aspektima čak i odgovaraju (pogotovo u Beogradu), jer onda može na opoziciju i studente da prevali odgovornost za gužve u gradu i nefunkcionisanje gradskih službi. Suština je koliko jednostavna, toliko i deprimirajuća. Imamo posla sa režimom koji je usmeren samo i jedino na očuvanje lične vlasti, i ako za njega nije bio problem da hladnokrvno preda sever Kosova i Metohije i da zemlju dovede u stanje (neo)kolonijalne zavisnosti od stranih kompanija i država zašto mislite da će se potresti ili pokolebati zbog blokiranih ulica ili fakulteta?
Vučićev režim zbilja ide ka svom neumitnom kraju. Šteta koju je napravio u skoro svim sferama društva (od nacionalne politike do zaduživanja, vladavine prava, urušavanja svih institucija i etabliranja nakaradnog sistema vrednosti) velika je i teško popravljiva. I biće sve veća što konačni odlazak bude više odlagan i prolongiran. Kakav će tačno taj kraj biti i kako će izgledati (nasilno? mirno? naglo? uz razvlačenje i mrcvarenje?) niko ne može sa sigurnošću da predvidi. Ali se sa dosta sigurnosti može reći da bi, ukoliko bi ova „naša“, opoziciona, tj. antirežimska strana uspela da se oslobodi barem nekih od ovde navedenih i analiziranih boljki i izbegne neke od pomenutih zamki, taj odlazak sigurno bio brži i izvesniji.
(kraća verzija ovog teksta objavljena je u nedeljniku „Vreme“, broj 1797)
Glas javnosti/NSPM
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
