Dragana Trifković: Izbori bez izbora, sledi samo promena upravnika istog sistema

Postoji li u Srbiji danas stvarni politički izbor?, pita autorka

Srbija će 25. oktobra ponovo izaći na parlamentarne izbore. Formalno, građani će birati između različitih lista, kandidata i političkih ponuda, piše Dragana Trifković, predsednica Centra za geostrateške studije i Ističe da se suštinski, međutim, postavlja se mnogo ozbiljnije pitanje: postoji li u Srbiji danas stvarni politički izbor?

Printscreeen/Geostrategy/

Odgovor na to pitanje ne može se dobiti posmatranjem samo aktuelne predizborne kampanje, rejtinga stranaka ili mogućih koalicija. Politička kriza u Srbiji mnogo je dublja od pitanja ko će posle izbora formirati vladu. Ona je posledica višedecenijskog procesa u kojem je politički prostor postepeno očišćen od autentičnih i samostalnih političkih faktora sposobnih da nacionalne i državne interese Srbije postave iznad interesa partijskih struktura, stranih centara moći, krupnog kapitala i ličnog političkog opstanka.

Zato današnju Srbiju ne karakteriše samo kriza vlasti. Karakteriše je kriza čitavog sistema političkog predstavljanja.

Negativna selekcija 

Poslednjih decenija u Srbiji se odvija proces koji bismo mogli nazvati negativnom političkom selekcijom.

Političari, intelektualci, javne ličnosti, mediji i organizacije koji su bili spremni da se uklope u zadate okvire mogli su da ostanu deo javnog prostora, bez obzira na to da li pripadaju vlasti ili opoziciji. Mogli su međusobno žestoko da se sukobljavaju, ali sve dok nisu dovodili u pitanje same temelje sistema.

Oni koji su bili beskompromisni, koji nisu prihvatali trgovinu državnim i nacionalnim interesima i koji nisu bili spremni da svoje stavove prilagođavaju političkoj konjunkturi, postepeno su marginalizovani, medijski izolovani, politički diskreditovani ili potpuno istisnuti iz institucionalnog života.

To je jedan od ključnih razloga zbog kojih Srbija danas ima vlast i opoziciju, ali nema istinsku sistemsku alternativu.

Akteri mogu da se promene, ali ako oni ulaze u isti mehanizam, prihvataju iste granice dozvoljene politike i zavise od istih struktura političke, medijske i ekonomske moći, promena imena ne znači i promenu politike.

Centralni problem

Vladajući režim je tokom godina koncentrisao ogromnu političku, institucionalnu i medijsku moć. Ali bilo bi suviše jednostavno sve probleme Srbije svesti na jednog čoveka ili jednu stranku.

Takav pristup, uostalom, odgovara samom sistemu.

Ako se građanima ponudi uverenje da će Srbija postati drugačija onog trenutka kada se promeni režim, onda se celokupna politička energija usmerava na personalnu smenu, dok mehanizmi koji su proizveli sadašnju vlast ostaju netaknuti.

A upravo je to centralni problem.

Veliki deo današnje opozicije nije nastao izvan postojećeg sistema. Naprotiv, mnogi njeni akteri godinama su bili njegov deo ili prihvataju njegove osnovne političke koordinate. Njihov spor sa režimom najčešće se vodi oko načina upravljanja, korupcije, institucija, medijskih sloboda i raspodele političke moći, ali mnogo ređe oko pitanja koja određuju dugoročni položaj Srbije.

Kosovo i Metohija, Republika Srpska, vojna neutralnost, odnos prema NATO-u, demografski opstanak, ekonomski suverenitet, rasprodaja prirodnih resursa, položaj srpskog naroda u regionu i očuvanje kulturnog i nacionalnog identiteta morali bi da budu teme oko kojih se formira državna strategija.

Umesto toga, nacionalno pitanje se često tretira ili kao sredstvo dnevnopolitičke mobilizacije ili kao neprijatna tema koju treba potisnuti kako se ne bi narušio odnos sa spoljnim političkim centrima.

Studentski protest: društveni potencijal veliki, politički okvir mali

Studentski protesti pokazali su nešto što se ne sme potceniti: u Srbiji postoji ogromno nezadovoljstvo i snažna potreba za pravdom, odgovornošću i promenom načina na koji država funkcioniše.

To je autentična društvena energija.

Ali upravo zato je važno pitanje šta se sa tom energijom dešava kada treba da bude pretočena u političku ponudu.

Studentski pokret je u međuvremenu postao izborni faktor, a deo opozicionih stranaka odlučio je da podrži studentsku listu. To, međutim, samo po sebi ne rešava pitanje političkog sadržaja alternative.

Ako je cilj samo smena vlasti, bez jasnog odgovora na pitanje kakva Srbija treba da postoji posle te smene, protestna energija može završiti kao sredstvo rekonstrukcije postojećeg sistema.

Posebno je problematično ako se iz prostora prihvatljivog političkog delovanja unapred isključuje nacionalna opcija. Srbija tako ponovo dolazi u situaciju u kojoj je dozvoljeno birati između različitih varijanti istog koncepta, ali nije dozvoljeno ozbiljno postaviti pitanje samog koncepta.

Društvo  konflikata

Istovremeno, Srbija je pretvorena u društvo stalnih unutrašnjih sukoba.

Vlast protiv opozicije. Studenti protiv vlasti. „Evropejci“ protiv „rusofila“. Liberali protiv nacionalista. Grad protiv sela. Mladi protiv starih. Jedni mediji protiv drugih. Jedna Srbija protiv druge Srbije.

Takvo društvo troši ogromnu energiju na međusobne obračune, dok strateška pitanja ostaju izvan javne rasprave.

Paralelno sa tim, spolja se uvoze političke, ideološke i socijalne agende koje nemaju organsko uporište u srpskom društvu. Od Srbije se ne traži samo promena pojedinih politika već postepeno prilagođavanje čitavog sistema vrednosti, istorijskog pamćenja i nacionalnog samorazumevanja.

Režim se tome ponekad deklarativno suprotstavlja, ali istovremeno učestvuje u procesu prilagođavanja. Opozicioni deo političke scene neretko ide i korak dalje, predstavljajući prihvatanje spoljnih političkih zahteva kao dokaz modernizacije.

Tako se stvara privid sukoba tamo gde u strateškim pitanjima često postoji mnogo više kontinuiteta nego što se priznaje.

Odgovornost srpske elite

Posebnu odgovornost za sadašnje stanje snosi srpska elita  politička, intelektualna, medijska i poslovna.

Njen zadatak trebalo bi da bude artikulisanje interesa društva i države, da stvara dugoročne strategije i da u kriznim istorijskim periodima preuzima odgovornost.

Umesto toga, većinski deo elite prihvatio je drugačiji model: prilagođavanje svakoj vlasti i svakom dominantnom spoljnopolitičkom okviru u zamenu za očuvanje sopstvenog položaja.

Politička elita čuva vlast. Poslovna elita čuva privilegovan pristup državi i kapitalu. Deo intelektualne elite čuva institucionalne pozicije, projekte i medijsku vidljivost. Medijska elita čuva pristup centrima moći.

Cena tog kompromisa plaća se gubitkom društvene odgovornosti.

Zato je Srbija prepuna uspešnih pojedinaca, a siromašna elitom u pravom značenju te reči — ljudima koji su spremni da rizikuju sopstveni položaj kako bi branili nešto veće od sebe.

Problem nije nastao juče

Bilo bi pogrešno početak ovog procesa tražiti 2012, 2000. ili devedesetih godina.

Koreni su dublji.

Posle 1945. godine izgrađen je sistem u kojem je srpsko nacionalno pitanje podređeno jugoslovenskom ideološkom projektu. Političke i intelektualne elite formirane su u okviru u kojem je samostalno artikulisanje srpskih nacionalnih interesa tretirano kao politički problem ili pretnja sistemu.

Jugoslavije više nema. Komunističkog sistema više nema. Ali mehanizmi političke selekcije preživeli su promenu ideologija.

Posle 2000. godine staru ideološku matricu zamenila je nova: evropske integracije predstavljene su kao gotovo bezalternativni civilizacijski izbor, dok je politička podobnost sve više zavisila od spremnosti da se prihvate parametri koje postavljaju evroatlantske strukture.

Tako su se menjale zastave, parole i političke generacije, ali je jedan princip ostajao iznenađujuće postojan: srpska politička elita je dobijala pravo na opstanak samo ukoliko je bila spremna da sopstveni nacionalni interes podredi širem ideološkom (jugoslovenskom, komunističkom) ili geopolitičkom projektu (evroatlantskom).

Zato izbori neće rešiti krizu

Izbori mogu smeniti vladu.

Mogu promeniti parlamentarnu većinu.

Mogu dovesti nove ljude u ministarstva.

Ali izbori sami po sebi ne mogu da promene sistem koji proizvodi istu vrstu političke elite.

Ako Kosovo i Metohija ostanu predmet postepenih ustupaka; ako ekonomski model ostane zasnovan na zavisnosti od stranog kapitala, subvencija i rasprodaje resursa; ako političke stranke ostanu zatvoreni mehanizmi kontrole; ako medijski prostor ostane podeljen između zapada, vlasti i sistemske opozicije; ako intelektualna elita nastavi da ćuti u zamenu za privilegije; ako se nacionalno pitanje i dalje tretira kao nešto što treba držati na margini — onda promena vlasti neće biti promena Srbije.

Ostaje sistem

Biće to samo promena upravnika istog sistema.

Srbiji je zato potrebno nešto mnogo ozbiljnije od još jedne izborne pobede jednih nad drugima.

Potrebna joj je obnova političkog suvereniteta. Obnova institucija. Obnova nacionalne elite. Vraćanje državnih i nacionalnih interesa u centar politike. Demontaža mehanizma negativne selekcije koji decenijama nagrađuje poslušnost, a kažnjava nezavisnost.

To ne znači povratak u prošlost, niti odbacivanje sveta. Naprotiv. Srbiji je potrebna moderna država sposobna da sarađuje i sa Istokom i sa Zapadom, ali koja zna šta su njeni interesi i ima elitu sposobnu da ih brani.

Zato predstojeći izbori nisu rešenje srpske krize. Oni su samo još jedan njen pokazatelj.

Smena režima može biti politički događaj. Promena sistema bila bi istorijska promena.

A Srbiji je, posle decenija izbora između ponuđenih varijanti istog poretka, potrebno upravo to — pravo da ponovo sama definiše sopstvenu državnu, nacionalnu i društvenu budućnost, objavio je Centar za geostrateške studije, prenosi Srbin info.

AUTOR: Dragana Trifković, Centar za geostrateške studije 

Mišljenja i stavovi u Kategoriji "Lični stav" nisu nužno stavovi redakcije "Glasa javnosti"

SKINI APLIKACIJU