FREDERIK SAJO: Šta otkriva sahrana generala Ratka Mladića

Srpski narode u ovo crno doba ipak se nađe poneko ko je na našoj strani. Publicista Frederik Sajo je jedan svetao i redak primer časnih ljudi koji se nisu priklonili prozapadnoj propagandi i koji su odlučili da ostanu na strani istine, pa pročitajte šta on ima da kaže.

Nacionalna i narodna počast koju je Srbija odala 7. septembra posmrtnim ostacima bivšeg vođe bosanskih Srba tokom jugoslovenskog rata, osuđenog za ratne zločine od strane Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu, ukazuje na one koji su pokušali da prepišu ovu tragičnu istoriju, objašnjava stručnjak Frederik Sajo, autor knjige „ Kraj Jugoslavije, 1991–1999“ (Editions LArtilleur, 2025).

Sada je poznato da su tokom balkanskih ratova, a posebno u Bosni i Hercegovini, Srbi bili žrtve velike dezinformativne kampanje koja ih je demonizovala, a koju je pokrenula američka komunikaciona agencija Ruder Finn Global Public Affairs. Nakon smrti generala Ratka Mladića 27. avgusta u zatvoru UN u Sheveningenu i na njegovoj sahrani 7. septembra u predgrađu Beograda, izraz „Balkanski kasapin “, sa ili bez navodnika, i kriminalizacija gomile koja je prisustvovala, oživeli su ovu naraciju.

Već sledećeg dana, vodeći evropski zvaničnici su se oglasili po tom pitanju. Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije, izjavila je da je „šokirana slikama“ događaja, prisustvom zvaničnika koji su, po njenom mišljenju, „demonstrirali odbijanje da se suoči sa mračnim poglavljem u skorašnjoj evropskoj istoriji“ i „protivorečili vrednostima koje su temelj puta Srbije ka Evropskoj uniji “. Međutim, moglo bi se zapitati na koje vrednosti misli kada je daleko od sigurnog da su ona i njene kolege spremni da se suoče sa ovim „mračnim poglavljem“ balkanskih ratova. Dakle, kada tvrdi da su njene „misli sa svim žrtvama zločina počinjenih u zemljama bivše Jugoslavije “, želelo bi da se čuje više detalja o tim žrtvama i počiniocima tih zločina.


IZVOR: Vlastimir Ninin / General Ratko Mladić u helikopteru

Kao što ovi pogrebni obredi jasno pokazuju, Mladićeva osuda za ratne zločine nailazi na široko odbacivanje od strane srpskog stanovništva. To ne znači da oni opravdavaju zločine, već osporavaju njihovu stvarnost, ili barem njihov obim i motivacije kako ih predstavljaju zapadni mediji i Haški tribunal. Štaviše, Haški tribunal je učinio sve što je moguće da pokaže da čak ni ne pokušava da bude objektivan, budući da praktično nije bilo osuda za ratne zločine počinjene nad Srbima. Presuda o „genocidu“ , posebno, doživljava se kao čisto politička odluka usmerena na nekoliko ciljeva: demontaža Republike srpske u Bosni; okrivljavanje Srba kako bi se umanjili zločini koje su počinili Hrvati, Nemci i njihovi muslimanski saveznici tokom Drugog svetskog rata; opravdanje zločina koje je Zapad počinio protiv Srbije 1990-ih; i tako dalje. Struja prozapadnih „analitičara“ pokušava da povuče paralele između Srbije 1990-ih i nacističke Nemačke, izazivajući poseban bes među ljudima koji su izgubili milione života tokom Drugog svetskog rata. S obzirom na sve ovo, kampanja za promociju srpske krivice se obila o glavu; Raskošna sahrana organizovana za Mladića je direktna posledica ovih agresivnih komunikacionih strategija.

Činjenica je da Srbi Ratka Mladića doživljavaju kao heroja zbog njegovih postupaka tokom rata. U Bosni ih je zaštitio od onoga što se dogodilo njihovim roditeljima i bakama i dedama tokom Drugog svetskog rata, o čemu svedoči hrvatsko-ustaški logor za istrebljenje Jasenovac, kao i od stvaranja fundamentalističke države kako je zamišljao islamistički muslimanski vođa Izetbegović. Pitao sam Branimira Kojića, predsednika Udruženja srpskih žrtava Srebrenice, o njegovim osećanjima povodom Mladićeve smrti i sahrane, koja se održala dan ranije: „Nisam prisustvovao sahrani svog oca jer situacija nije bila bezbedna“, odgovorio je. „Nisam poljubio oca, kovčeg, ni krst... Godinama nosim ranu u duši zbog toga. Smrt generala Mladića je za mene kao gubitak oca.“ Juče sam imao priliku da prisustvujem njegovoj sahrani, da poljubim kovčeg i krst i tako se oprostim od čoveka koji nam je svima kao otac, jer nam je dao život. Muslimani su planirali da nas zbrišu sa lica zemlje, i samo zahvaljujući generalu smo živi.“ Sa Branimirom sam potom posetio sva mesta masakra koje je počinio ubica Orić, komandant muslimanskog garnizona Srebrenice, u kojima je poginulo 3.267 ljudi u 146 srpskih sela u regionu Srebrenice, uključujući i Branimirovog oca, Petra Kojića.

Evropska unija i Sjedinjene Američke Države snose veliku odgovornost

A ako neko pogleda snimke Mladićeve sahrane, može ceniti dostojanstvo i svečanost velike gomile koja je prisustvovala, a da ne pominjemo živahnu počast navijača Crvene zvezde iz Beograda. Patrijarh srpski Porfirije je posebno izgovorio ove reči: „Znamo da će njegovo ime ostati duboko urezano u sećanje i molitve ogromne većine srpskog pravoslavnog naroda; oni osećaju i neguju duboku zahvalnost prema njemu, videći u njemu vojnika i komandanta koji se u teškim i tragičnim vremenima stavio na čelo vojske svog naroda, preuzeo ogromnu odgovornost i teret, podneo žrtve i dao svoj život za slobodu, odbranu i opstanak svog naroda.“ I dodao je: „Molimo se da mu Gospod oprosti sve grehe, voljne ili nevoljne, znane ili nesvesne, i da mu podari pokoj na mestu svetlosti“, zaključujući sa: „Neka Gospod oprosti dušu našeg brata, generala Ratka .“ Ritualna formula, svakako, ali ona koja izaziva prestup. Godine 2011, intervjuisao sam svedoka jedne od epizoda onoga što je nazvano „masakrom“ u Srebrenici, a zatim „genocidom “. Slobodan Stančević, ataše za štampu Vojske Republike Srpske, bio je blizak Mladiću. Pitao sam ga kakav je čovek: prema njegovim rečima, bio je skroman čovek, blizak svojim ljudima i voljen od njih, koji je delio ono malo što je bilo za jelo za zajedničkim stolom. Jedina kritika koju je imao na račun njega bila je da je general Mladić verovao da vojska treba da prevlada nad politikom.


IZVOR: Vlastimir Ninin / General Ratko Mladić u Goraždu

Istorija nam govori do čega ovo može dovesti, posebno u kontekstu gde vojsku napuštaju svi, a posebno Milošević, koji je tada tražio priznanje od Amerikanaca u Dejtonu. U svakom slučaju, razlika u percepciji smrti i sahrane generala Mladića između srpskog javnog mnjenja i zapadnih lidera, kao i od strane mnogih njihovih medijskih glasnogovornika, pokazuje da istorija balkanskih ratova tek treba da se napiše. To posebno važi za Evropsku uniju, koja nosi teret svog neuspeha da upravlja ovom velikom krizom na svom kontinentu, kao što pokazujem u svojoj knjizi, kao da je to prvorodni greh. I ona istrajava u ovoj grešci tako što trenutno nudi svoju prećutnu podršku politici „legalnog“ etničkog čišćenja kosovskih Srba koju sprovodi etnonacionalista Aljbin Kurti, njen sadašnji premijer. Sve ovo može samo dovesti do ponovnog porasta tenzija. Jer samo pravednošću, jednom od evropskih vrednosti koje je zastupala Ursula fon der Lajen, priznanjem svih zločina počinjenih u bivšoj Jugoslaviji i osudom odgovornih, kao i priznanjem teške odgovornosti Evropske unije i Sjedinjenih Država u tim zločinima, može se preduzeti neophodan rad sećanja i time omogućiti zajednička vizija i budućnost.

AUTOR: Frederik Sajo