Ispod radara, ispod žita? Kako je Vlada uspela da ukine transarentnost procesa izrade i usvajanja zakona, uredbi, strategija i programa.
Autor: Glas javnosti
Vlada Republike Srbije je krajem marta 2026, na javnosti neprimetan način, ukinula transparentnost procesa izrade i usvajanja zakona, uredbi, strategija i programa.
To je učinila izmenama Uredbe o analizi efekata propisa i Uredbe o metodologiji izrade dokumenata javnih politika.
Istovremeno je ukinula i funkcionalan sistem interne kontrole, presudan za dokazivanje političke odgovornosti ministara za predlaganje, a Vlade i Narodne Skupštine za usvajanje loših propisa i nesprovodivih strategija i programa.
Uspostavljanje pomenutog sistema interne kontrole propisa je otpočelo davne 2003 godine. Završilo se 2018. usvajanjem Zakona o planskom sistemu Republike Srbije, kada je kontrola proširena i na planiranje javnih politika. Reč je o obavezi sprovođenja analize efekata tokom izrade zakona, uredbi, pravilnika (RIA – Regulatory impact assessments) i analize efekata tokom planiranja javnih politika, tj. strategija i programa (PIA – Policy impact assessments). Taj sistem uključuje i obaveznu kontrolu izveštaja o sprovedenoj RIA/PIA, koje su ministarstva dužna da podnose na mišljenje stručnom telu Vlade – Republičkom sekretarijatu za javne politike (RSJP).
Očigledno je da Vlada nije želela da svoje obaveze ukine bahato tj. „na velika zvona“, tako što bi predložila ukidanje Zakon o planskom sistemu. Ona se potrudila da izmene pomenute uredbe prođu bez ikakvog publiciteta.
Mišljenja RSJP su bila bitna jer su uspostavljala sistem odgovornosti
Sistemski gledano, kontrolni mehanizam pred Republičkim sekretarijatom za javne politike (RSJP) je usmeravao ministarstva da ozbiljnije pristupaju izradi propisa i osmišljavanju javnih politika. Ministri, kao i njihovi saradnici i konsultanti su znali da će na kraju tog procesa morati proći tu kontrolu. Reč je o kontroli sprovođenja tehnike planiranja i izrade propisa, koja je precizno uređena Zakonom o planskom sistemu i pomenutim uredbama. Ona podrazumeva pravilno definisanje ciljeva, analizu opcija za rešavanje problema, definisanje indikatora za postizanje ciljeva i sl. Ministarstva su čak počela da uključuju u radne grupe predstavnike RSJP, kako bi im oni pomogli da pravilno sprovedu analizu efekata.
Pravno gledano, usvajanje propisa i dokumenata javnih politika suprotno negativnom mišljenju RSJP, odnosno mimo rezervi iznetih u „uslovno pozitivnom mišljenju“, otvaralo je mogućnost političke, pa nekada i krivične odgovornosti za štetne i koruptivne propise i javne politike. Naime, ministri koji bi glasali za takav predlog ne bi se naknadno mogli pozivati na neznanje (nehat). Naročito bi bio odgovoran upravo ministar koji je predlagač. Ako predlože, odnosno usvoje neko rešenje, a u mišljenju im je predočeno da efekti takvog rešenja mogu biti štetni ili da nisu analizirali predloženu opciju, onda oni postaju odgovorni ako to rešenje prouzrokuje štetu državi, građanima ili privredi. Bili bi odgovorni uvek politički, a ponekad i krivično.
Odgovornost poslaničkih grupa
Ova mišljenja su od ključne važnosti za uspostavljanje odgovornosti ministara, naročito imajući u vidu njihovu sve češću nekompetentnost za portfelje koji su im dodeljeni. U praksi, čak i kompetentni ministri ne mogu poznavati sve oblasti za koje su nadležni, niti mogu sami analizirati sve propise koje predlažu. Zbog toga im je potrebno mišljenje kompetentnog RSJP.
Ovaj kontrolni sistem je imao efekat i na uspostavljanje političke odgovornosti poslaničkih grupa za zakone koje su glasali. Naime, propisana je obaveza da se mišljenja RSJP šalju kao obavezan prilog predlogu zakona. Ova praksa postoji još od 2004. godine, pa je još od tada čest slučaj bio da upravo opozicija napada Vladin predlog zakona argumentima iznetim u mišljenjima, tada Saveta za regulatornu reformu iz koga je nastao RSJP.
Glas javnosti/N01S
SKINI APLIKACIJU
