Kupola koja se topi

Janjičari uz klicanje Alahu pojuriše uz brdašce koje je bilo poslednja linija odbrane Dragutinove mitropolije u srcu Arilja.

Poslednja molitva, poslednji udar zvona da omete duhove ahireta i poslednja nada ugašeni su u tom ludačkom, neki bi rekli i antihristovom ludilu Turaka, koji kao da su samo srpske zemlje i svetinja željni.

Ahilije, mladi parohijan, klečeći pred Plavim anđelom, onim koji blagosilja Bogorodicu i onim koji čuva mrtvog Urošica, sina ktitora ove svetinje, skoči na povike i lomljavu, pa uz pomoć sabraće uze jedan sanduk, otvori oltar a ispod crvenog tepiha u njemu i vrata.

Nije se smelo tu.

To mu je rekao Atanasije, onaj koji mu beše kao otac, koji ga nauči svemu, upozna sa pastvom. "Ni da đavo crni siđe ovde, ni da ti se ja mrtav pojavim, ni da ti lično Ahilije vaskrsne i dođe - ne pipaj ova vrata. Sine, zakuni se na grobu Urošica, pred kraljem svetim Milutinom, pred bratom mu Dragutinom, Katalinom i Bogom samim da nećeš taći ovaj prolaz, inače neka od tvoje krvi tepih za ovaj oltar načinjen bude".

"Kunem se", reče suvo još suvlji parohijan, koji je delovao 20 godina starije nego što je zapravio bio. A bio je u najboljim godinama, svojim dvadesetim. 

Ahilije, pak, nije bio monah, a učitelj mu Atanasije bejaše. Tako je to shvatio golobradi mladić, bez škole, bez igde ikoga, olako, kao i život koji ga je nosio hladno kao Veliki Rzav. Sve je bilo hladno, čak i vatra koju su Osmanlije donele iz Male Azije i zapalile nekad moćno carstvo. Dragutin je bio prošlost, Urošic samo pominjanje, sveti kraljevi za parohijana mitovi, a Plavi anđeo jedino u šta je ponekad verovao, ali i on je tada nemo stajao i blagosiljao božju majku vo vjekove vjekova. 

Atanasije je rekao Ahiliju da je nađen u pletenoj korpi pokraj hladnog Rzava, reke koja je dobila ime po pastiru Urjaku Simeunu. Mladi Urjak bio je znatiželjan, pa je poveo ovce, sa Klokoč planine lutavši ni sam ne zna gde, dok nije izbio do jedne reke. Želevši da se malo osveži, ukoračio je u nju, onako smaragdno sablasno zelenu, odjednom se našavši pod vodom, ni sam ne zna kako, vide grad nad gradovima, ne znade ni gde je ni šta je, ne misleći o tome kako diše, divio se prizoru moćno sivih bedema. Na bedemu 300 vila, a iza bedema crkva Svetog Ahilija i njena bakarna sjajna kupola koja se topiše kao da se Sunce za Zemljom spojilo. Zadivljen i užasnut Urjak upita jednu od vila kako se zove mesto gde je nevoljno dospeo i dobi odgovor: "Rzav - mesto koje je bilo i biće, a ti pastiru bićeš ugrađen u ove bedeme kao i stotine pre tebe." I tako izgleda i bi, za Urjaka, pastira sa Klokoč planine niko više ne ču, a jedina uspomena jeste stenčina što izbija iz Rzava, za koju se ispredaše priče da je pirg tog drevnog vilinskog utvrđenja. 

Kako jedno tako hladno mesto gde je nađen da od parohijana Ahilija upozna sa vatrom? Nije sigurno verovao ni u ognjeno jezero, a Turke je smatrao zasluženom kaznom. Nije znao šta je Urjak video dole na dnu Rzava, ne bi ga bilo briga i da je čuo za tu priču, jer nad njegovom glavom, na mestu gde je godinama klečeo moleći se padale su odvaline zidina. 

Znao je samo da je vreme za beg, a jedinu put bila su Atanasijeva zabranjena vrata. 

Glas javnosti

SKINI APLIKACIJU