MOŽE MONARHIJA, ALI SAMO U MOJOJ KUĆI

Jer, ako se kojim slučajem, i ne daj Bože, dogodi da neko od lidera političkih stranaka, ode Bogu na istinu, u šta, ni veseli Tito, nije verovao, tu su odmah sinovi, koji testamentom, naslede sve što je babo ostavio, sa posebnim akcentom na vlast.

Tako je „rahmetli“ Ištvan Pastor, ostavio „u sedlu“ svog sina Balinta Pastora, da i dalje služi za politička podkusurivanja, kao što mu je i babo služio, sa nekim svojim Savezom vojvođanskih Mađara.Naravno uvek na vlasti i uz vlast.

Rahmetli Muamer Zukorlić je, čak posthumno, iz mezara, ustoličio svog mlađanog naslednika, ni manje, ni više nego na mestu ministra (Alah zna za šta!?). Nekako u isto vreme, utihnula je i priča o , navodno, nasilnoj smrti, rahmetli baba, i nalazima svetski priznatih toksikoloških instituta, koji su sumnjali u „hemijski sastav“ poslednje jutarnje kaHve. Sin je dobio ministarsko mesto, a i rahmetli babo je dobio, novo mesto počivanja u dvorištu Altun-Alem džamije u Novom Pazaru. Time je demantovan Nele Karajlić, jer je, u ad akta, otišao njegov čuveni stih: „Sa Bara se niko ne vraća“ – (čitaj: sa Orlja se niko ne vraća, osim rahmetli Zukorlić).

Dačić je otišao čak korak dalje. On je u poslaničke klupe, najpre uveo Titovog unuka, a nedavno i unuka Slobodana Miloševića, sve u nadi da će nostalgijom probuditi umiruće prokomunističko glasačko telo, kao i pristalice Slobodana Miloševića, sa unukom, koji se, reklo bi se, više „turio na baba Miru“.

Ono što nije uspeo ni Tito, ni Milošević, uspeo je, u njihovo ime, Dačić, produžavajući tako, vlast Titove i Slobine dinastije. Naravno i njegov biološki sin je u punom političkom zaletu, sa dobrim izgledima da nasledi ćaću. Mali je isto nako nizak (metar i žilet), debeo i trbat, tako da promenu nećemo ni da osetimo. Za sada ga viđamo na svečanim prijemima u ambasadama, u društvu Slobinog unuka, Krkobabića TREĆEG i Palme DRUGOG.

Dakako i pre no što se Palmina, bronzana, glava zasijala na onom torta – postamentu u jagodinskom parku, njegov sin se aktivno uključio u sastavljanje nove vlade. Naravno, ni tu promenu. nismo osetili jer ovaj je isto onako glavat, ćelav, debeo i nepismen, kao rahmetli babo. I verujem da je, od rahmetli baba, naučio zanat, znate ono: „tri hiljade dinara za gospođu i da se odveze do kuće“. Za dugu vlast nad bednim narodom, veće „škole“ mu ne trebaju.

Šešelj nam je, u nasleđe, ostavio, čak dva svoja sina, onog političkog, koga trenutno sekiraju studenti i onog biološkog, koji se uporno trudi da, kao bleda kopija, nasledi ćala. Naravno, on (Šešelj senior) je apsolutno, čak i deklarativno, protiv monarhije, osim ako to nije u njegovoj biološkoj ili političkoj familiji. Da apsurd bude veći, kao ražalovani četnički vojvoda, nikada nije uzviknuo ono „Za kralja i otadžbinu“. Šta se tu, uz šta, slaže, Boga pitaj.“ Naslednici su tu da dalje plivaju, a babo je tu da ih kuraži sa „Pink“ ili „Informer“ lažovizije.

Za sada, najveće „monarhiste“ je iznedrila dinastija Krkobabić. Čim je o’ladio rahmetli Jovan PRVI, partiju penzionera, nasleđuje, njegov, rano penzionisani, sin. Čak je i „normalno“ da, ministar za BRIGU - „sekiraciju“ za davno obogaljeno selo, bude, ko drugi, nego, iz penzije aktivirani, „invalid“ Krkobabić DRUGI. Komparativna prednost je i „taze znanje“ – završen Ekonomski fakultet u četrdeset sedmoj godini života (ne znam što je učio za to malo). Tu se priča ne završava, jer u punom političkom zamahu je, i njegov sin, cvrkutavi i podobro zalizani, Stefan Krkobabić TREĆI. Nije poznato da li je i ovaj, tek rođeni, Krkobabić ČETVRTI, otišao u penziju pošto su ga izneli iz porodilišta, tako da smo , suma sumarum, spali na tek dva aktivna Krkobabića u aktuelnoj vlasti. Ne znam zašto, ali pade mi na um ona Topalovićeva pesma: „Kosi tata, kosim ja, kosili smo obadva“. Valjda zato što se završava sa stihom: „Plače tata, plačem ja, „plakaćemo“ obadva“. Bože zdravlja, ali tako mi se nešto „javlja“.

I sve bi bilo u redu da se nisu pojavili studenti. Čak ni oni, ne bi bili problem, kad bi hteli da odu. Međutim, ta bezobrazna dečurlija su, napred navedenim akterima, jasno dala do znanja, da im ne pada na pamet da beže iz ove zemlje.

A političkom sinu, Pink Informer Šešelja, još drskije je rečeno, citiram: „Tebe niko, ništa nije pitao !?“.

I ne bi ništa od pokušaja, nazovi „opozicije“ da tu decu udostoje, velikodušnom ponudom, da njima, na izborima, čuvaju kutije, a da se oni ponovo uglave u poslaničke klupe, pa makar kao „nazovi „opozicija“, za čiji poraz bi bili krivi, ko drugi, ako ne „čuvari kutija“ !?

Vlast ne može da ih uceni, propala je namera da ih „kupe“ (smanjenjem školarine i kreditima za stanove), ne smeju da ih biju (barem ne masovno), a o saradnji nema ni govora.

Mat poziciju je moguće izbeći .

Kako ?

Jednostavno: predajom.

To ipak, teško ulazi u glavu, onima koji bi vlast da ispuste, samo ako ispuste dušu, a i tada, dva sata kasnije.

Rade Velizarov Erac,

Redovni član Udruženja književnika Srbije