NUKLEARNA ENERGIJA U SRBALjA

U oblasti nuklearne energetike već duže vremena nije bilo nekih dramatičnih vesti.

Dosta se kvalifikovanih ljudi oglašavalo po medijima komentarišući jakim argumenentima izjave i radnje naše vlasti vezane za tu oblasti, ali po svoj prilici, beše to uzaludan trud, kao kada se razgovara sa gluvim. Poslednjih mesec i po dana se o nuklearnoj energiji u Srba ponovo počelo pričati, i moglo bi se reći da ono što su poznavaoci te oblasti pokušali objasniti ni na koji način nije uticalo na promenu  pravca u kojem nas je neko iz vlasti na putu osvajanja nuklearnih tehnologija poveo.

Sredinom januara nam se predsednik oglasio iz Abu Dubaija, ili kako se već ono zove mesto gde često putuje, trenutno pod udarom iranskih dronova. Učestvovao je na panel diskusiji Nedelje održivosti 2026. Agencije su prenele vest ... da je Srbija i u Abu Dabiju počela da vodi razgovore o izgradnji malih modularnih nuklearnih reaktora (SMR).  Ko u ime Srbije i sa kim, agencije nisu prenele. Nije nešto mnogo jasniji bio ni sam predsednik. Prenosim deo njegove izjave: I zato smo počeli da razgovaramo, čak i ovde u UAE, kako graditi i kako steći znanje o novim malim nuklaernim modularnim reaktorima (SMR). Odlično pitanje: kako graditi SMR. Evo ja ću da pomognem – odemo kod onih što su ih već izgradili pa pogledamo. A ko beše ono da je već napravio SMR. Izgleda niko. Pa kako ćemo ih graditi, zna li neko? Nije ni drugi deo pitanja loš: kako steći znanje. Na više mesta se o tim SMR  razmišlja, pa možda taj zadatak i nije potpuno beznadežan. No ja bih malo proširio pitanje: a ko će ta znanja steći, ako već ima gde. Ostavimo ovaj odgovor za trenutak na stranu. Vratićemo se na ovo pitanje. 

Nešto malo nakon toga, oglasila nam se i ministarka rudarstva i energetike  Dubravka Đedović Handanović da nas obavesti kako se na svome nuklearskom putu nalazimo u prvoj fazi.  Nije red da se zaobilazi procedura koja je striktno propisano preporukama IAEA, međunarodne agencije, vrhunskog autoriteta za primenu nukleranih tehnologija. IAEA je propisala faze kroz koje jedna država mora proći na putu gradnje nuklearne elektrane. Osnovni dokument gde su te faze opisane možete skinuti sa sajta IAEA sa adrese
https://www.pub.iaea.org/MTCD/Publications/PDF/Pub1704_web.pdf. 

Rezultat svih aktivnosti sprovedenih u prvoj fazi treba da bude jasan odgovor, da li pravimo nuklearnu elektranu ili ne. Tu se mora uzeti u obzir 19 raznih faktora čiji popis imate u protokolu koji se može skinutu sa adrese koju sam priložio. A do toga da ili ne se dolazi nakon analize od nekoliko godina. Prateći našu štampu, i to samo predsednikove izjave, reklo bi se da to već rešeno. Ulazimo u nuklearnu energetiku i gradimo male modularne reaktore, valjda je barem to jasno. A ako je verovati ministarki, mi se iz nekog razloga upravo tom prvom fazom i bavimo mada izgleda da je sve prilično jasno. Čak je … početkom godine upućen zahtev Francuskoj agenciji za razvoj (AfD) za bespovratna sredstva kojim bi se finansirale dodatne studije vezane za prvu fazu domaćeg nuklearnog programa. Nije navedeno koliko je traženo i kakve će se to studije u okviru prve faze time finasirati, i zašto nam tu uopšte i treba strani investitor, i koga ćemo sve tim parama plaćati, a baš bih voleo da znam. Ne znam mnogo o toj Francuskoj agenciji za razvoj, ali na sajtu im piše da im je misija finansiranje i podrška projektima u najranjivijim (most vulnerable) zemljama, zemljama sa srednjim prihodima i francuskim prekomorskim teritorijama. Tvrde da na taj način sprovode francusku politiku međunarodnog razvoja i partnerstva. Spolja gledano, sasvim legitimno, pa čak i kao način širenja meke moći i uticaja. Izgleda da se naš nuklearni program od Francuske ne može odvojiti.

Višedecenijsko iskustvo me je naučilo da se kod nas možemo svemu i svačemu nadati, ali i pored toga ponekad ostanem zabezeknut nekim nespojivim kombinacijama. Tako je kod nas 21.  februara napravljen direktan most između nuklearnih tehnologija i unapređenja hrišćanskih vrednosti. Naime tog je dana naš Patrijarh uručio Orden Svetog kneza Lazara generalnom direktoru ruske državne korporacije Rosatom za doprinos očuvanju hrišćanske kulture i izraženu ljubav prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi! Rosatom u ovom momentu nema na svetskom tržištu dostojnog konkurenta, i od ove korporacije i njenog direktora najmanje što bismo trebali očekivati je da izražava ljubav prema našoj crkvi. Šta je ovaj manevar sa odlikovanjem trebao da predstavlja, zaista mi nije jesno. Da li je to dimna bomba koja treba da prikrije koliko smo daleko odmakli sa Francuskom na putu usvajanja nuklearnih tehnologija, kada već od nje ne možemo očekivati da nam podupre pravoslavlje.

Kao što i priliči državnom protokolu u sličnim situacijama, nakon Patrijarha, direktora Lihačiva je primila i ministarka rudarstva i energetike, pomenuta Dubravka. Naša je štampa to detaljno prenela, a radoznalim preporučujem da vest o ovome pogledaju direktno na sajtu ministarstva https://www.mre.gov.rs/vest/sr/14769/djedovic-handanovic-razgovarala-sa-generalnim-direktorom-rosatoma.php, ne toliko zbog teksta, koliko zbog fotografije na kojoj su ministarka i direktor Lihačov uhvaćeni u momentu rukovanja. Što bi naš narod rekao: slika govori više od hiljadu reči. Pogledajte molim vas, koliki entuzijazam izbija iz tog kadra. 


IZVOR: Ustupljena fotografija / Aleksej Lihačov i MDubravka Đedović Handanović

Ministarka nam deluje kao da ju je neko fotografisao u sred kuluka. Gospodin Lihačov je iskoristio priliku da još jednom navede kojim se dometima Rosatom može pohvaliti, ali i da eksplicitno napomene da će učiniti ...sve što je moguće da privučemo srpske kompanije u realizaciju naših projekata u trećim zemljama. 

Ja ću za ovu priliku da izdvojim jednu izjavu ministarke sa sajta kojeg sam gore naveo: Prvu i drugu fazu nuklearnog programa planiramo da završimo do 2032. godine. U pripremnoj fazi sarađujemo sa francuskom kompanijom EDF, a raspoloženi smo da sarađujemo i sa drugim nosiocima tehnologija od kojih možemo da učimo. U tom trenutku će i tehnologija malih modularnih reaktora biti razvijenija nego danas i moći ćemo i njih da razmatramo kao opciju. Ko o čemu, oni o malim modularnim reaktorima. Vredi li uopšte ponavljati da se tu radi o tehnologijama čiji je razvoj na samom početku, pa da i u slučaju čuda neviđenog,  neko zaista i pusti mali modularni reaktor u pogon do godine koja je pomenuta, to još uvek nije dovoljno da se stekne evidencija do koje su mere pouzdani, bezbedni i isplativi za višedecenijsku ekspoloataciju. Izgleda da je uzaludno ponavljati.  

Možda bi bolje bilo da se umesto što iznosimo argumente za i protiv malih modularnih reaktora malo pozabavimo predsednikovom fascinacijom ovim nepostojećim tehničkim čudom. Ko god se od stručne javnosti po tom pitanju oglasio, izneo je i više nego ubedljive argumente o neodrživosti bilo kakvog plana da se Srbija upusti u avanturu gradnje nečega što ni veći od nas nisu do sada uspeli napraviti. No predsednik nam SMR ne ispušta iz ruke. Dosta već ima vremena tome otkako je najavio njih četiri od po 300 MW, čak je i cenu znao da nam kaže. Na svojim putovanjima u Francusku ih je stalno pominjao, angažovali smo i njihovu najveću državnu energetsku kompaniju EDF da nam izradi preliminarnu studiju o mogućem razvoju nuklearnog programa. A uz EDF je za izradu studije bila angažovana i kompanije Ežis (Egis). Da, to je baš ona kompanija sa dugom istorijom korupcionih radnji na više kontinenata. Da to je baš ona kompanija koja je radila nadzor na željezničkoj stanici u Novom Sadu. Da to je baš ona kompanija koja na svom satu u delu gde se hvali realizovanim projektima ponosno među sve svoje reference navodi i našu nesrećnu prugu. Očekivao sam od njih da sa svog sajta, sa liste projekata koje su realizovali skinu stranicu na kojoj pišu o svojoj ulozi na tom poslu. Naravno, zbog izgubljenih života. A ako im čak ni to nije važno, onda  barem zato što je ta tragedija izazvala ovoliku eksploziju nezadovoljstva u našem narodu. Ko ima vremena, neka poseti: https://www.egis-group.com/projects/modernization-of-the-hungarian-serbian-railway, vredi se još po koji put osvedočiti kako se sami hvale učešćem u rekonstrukciji pruge i stanice. Isti taj Ežis je angažovan na projektu izgradnje metroa u Beogradu, a takođe i na izgradnji stadiona u Surčinu  pa još preko svega i na nacionalnom ponosu EXPO 2027. Kako sada i EXPO 2027, kada svi znamo da je taj projekt uradila firma Fenwick Iribarren Architects. Ko ne veruje neka se i sam osvedoči:

https://www.fenwickiribarren.com/expo-2027-to-be-held-in-serbia-with-a-fenwick-iribarren-architects-project/. E, nepredvidivi su putevi svetskog kapitala. Pre izvesnog vremena je Ežis kupio ovu firmu, tako da im je i EXPO 2027 kao jabuka, upao u krilo. Još jednom, ko ne veruje neka sam pročita: https://www.egis-group.com/all-news/egis-strengthens-its-positioning-in-the-world-of-sport-by-acquiring-fia-fenwick-iribarren-architects. Do sada su se na željezničkoj stanici u Novom Sadu lepo pokazali, pa zašto im ne pružiti još po koju šansu na poslovima gde ćemo zadužiti i praunuke. I na kraju, zbog čega ova priča, kada smo počeli o malim modularnim nuklearnim elektranama sve se pitajući ko će to da nam pravi, kada predsednik već ne odustaje od njih. Pa ne treba daleko ići, isti taj iniverzalni Ežis sa kojim već dugo i široko poslujemo nudi i tu uslugu. Da, baš projektovanje malih modularnih raktora, kao prvu ponudu iz svog kataloga, a preko nje čak nudi i napredne (advanced) varijante. Živ ne mogu dočekati tu naprednu varijantu mada ni ovu nazadnu još nigde videli nismo. Možete naručiti jedan omanji reaktor na sajtu: https://www.egis-group.com/sectors/nuclear/amr-smr, ali nemojte uzeti baš onoga na koga nam je predsednik bacio oko. Još uvek mi nije jasno šta to arhitektonsko-projektantska firma, koja se uspešno bavi i nadzorom zna o nuklearnim reaktorima, gorivu, radioaktivnom otpadu i tome sličnim sitnicama. Verovatno su i to savladali. Ne bi džabe nudili proizvod na sajtu. 

Drugim autorima ostavljam da pišu o tome kako su isti ti Francuzi iskazali interes i za naše mineralne resurse. Tu su se presekli putevi svim do sada pomenutim francuskim firmama. 
I na kraju da zatvorimo krug. Postavili smo pitanje nakon presednikove izjave koga ćemo mi to slati da uči kako da nam pravi nuklearne elektrane i to obavezno male modularne. Ministarka je pre nekoliko dana pokušala da razmišlja na tu temu. Izjavila je da su ...akademska zajednica i domaći stručnjaci... od izuzetne važnosti za daljnje aktivnosti, i da ...mnogo stručnjaka izražava interesovanje da doprinese, bilo iz penzije, iz inostranstva, ili kroz saradnju sa akademskom zajednicom.  Još je podsetila one koji su zaboravili da je ...potpisan Memorandum o razumevanju u oblasti primene razvoja nuklearne energije... između ostalih i sa predstavnicima 14 fakulteta iz Beograda, Novog Sada i Kragujevca. To je bilo skoro pola godine pre nego što je ukinut Moratorijum na planiranje i gradnju nuklearnih objekata u Srbiji, a nekoliko meseci pre nego što su studenti proglasili blokadu.   

Mogu odmah ovde da kažem da sigurno ne može biti da mnogo stručnjaka izražava interesovanje jer ih trenutno sigurno u zemlji ima manje od prstiju na jednoj ruci. Ja ne bih velike nade polagao ni u penzionere, a bogami ni u one naše kolege koje su u inostranstvu, koliko god da ih je, a ni njih nema mnogo, a sticajem okolnosti znam da nisu ni kontaktirani. Pa šta nam ostaje? Naravno, akademska zajednica i ovi naši studenti sa pomenutih 14 fakulteta. Jedino na njih možemo računati da će i nekom dužem vremenskom periodu biti u mogućnisti da se uhvate u koštac sa problemima uvođenja nuklearne energije. I ne samo to. Njima jedinima ostaje da iznesu teret svakog drugog razvoja ove naše nesrećne i devastirane zajednice. Ni malo im ne zavidim, samo kada pomislim u kakvom ćemo im stanju državu ostaviti. 

Kakav je odnos vlasti i isturenih represivnih organa spram te naše mladosti i budućnosti sam iz prvog reda gledao na svim protestima u Novom Sadu a i  na ponekom u Beogradu tokom prošle godine. A šta beše ono u dva navrata na platou ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Spolja policija uredno upakovana u zaštitne oklope, sve sa šlamovima i štitovoma, samo im oči vire, a unutra batinaši u svojim uniformama od crnih jakni i kapuljača. U prostoru između te dve okupacione grupe, između  dva koncentrična kruga, studenti dobijaju šamare i udarce od batinaša sveže puštenih iz zatvora, dok je policija u punoj opremi okrenula leđa. Da li je možda bilo kome od tih batinaša i oklopljenih policajaca palo na pamet da će sutra neko od tih studenata da ih leči, deci da im predaje, nadgleda useve na njivama, strujom ih snabdeva, brani na sudu, odobrava kredit u banci, obračunava penziju, ako im je baš daleka pomisao da će možda i nuklearku da održavaju. Naravno da im nije moglo pasti tako nešto na pamet, nisu im dometi toliki. A da li je našem rukovodstvu možda nekada palo na pamet da se među onima što ih nazivaju ustašama i blokaderima na onih 14 fakulteta nalaze i deca kojima ćemo poveriti nuklearni program, ali i sve ostale stručne poslove veoma uskoro? Pa izgleda da nije ni njima. Možda se još uvek nadaju da će teret opstanka i razvoja ove zajednice da povuku studenti koji žele da uče iz Ćacilenda, ili možda oni batinaši koji su se zbog specifike poverenog im zadatka po prvi put u životu popeli blizu ulaza u pozorište. Sreća pa im nije bilo dozvoljeno da uđu unutra. Možda bi im pozlilo.  

AUTOR: prof. dr Miodrag Krmar
redovni profesor Prirodno matematičog fakuleta Univerziteta u Novom Sadu

SKINI APLIKACIJU