TOALET, KLOZET ILI – KENJARA

Srpsko selo, periferija Beograda, mala i velika nužda, higijena i muve zunzare. Kako se rešava večna potreba Srba za klozetom ili kako se to već zove. 

Lepo zvuči francuska žvaka – toalet, ali svejedno smrdi Gedža kao Žan Kurvoazije iz Ivrija na Seni, periferiji Pariza u kome se mnogo jede pasulj a iz pasulj ide i ... Da, da, gasovi koji mirišu na majski jorgovan. Na srpskom se to psuje sa “šta si to krko kad tako prdiš Jovane", majke ti ga  zamirišem...!

Znači ovako: Toplo je, narod „se nuždi“  i urinira svuda, zaraze se šire a klozeta sa kanalizacijom – nigde. Šta da se radi ? Pa ništa, kao i uvek, u gusti žbun pa šta bude. Često ide tvrdo , ponekad curi retko  što se zove – proliv. U kompletu nužde ide i lična higijena.

Toalet papir, zgužvana novina , flaša vode a ponekad i obični prsti. Tako je, i to se dešava. 
Narod kaže – usro motku!

Srpski jezik je veoma bogat frazama vezanim za klozet i onim što fine dame kažu – stolica.

Mi ćemo koristiti narodne izraze da bi ličili na Vuka Karadžića i knjige – „Crveni Ban" 

Krećemo:

Priča se da je izraz "Usro motku" vezan za vojsku koja je na terenu kopala rupe i tu se vršila velika nužda. U tu svrhu iskopavane su velike rupe, a preko tih rupa bi bile postavljene motke na koje bi vojnici seli i obavili svoj "posao".

Posle svakog "pražnjenja", rupu bi zakopavali gašenim krečom, radi dezinfekcije, i sve tako dok se svi ne olakšaju. Nakon završetka, rupa bi bila zatrpana i kretalo se u boj.

Pored svake rupe bi stajao podoficir, najčešće narednik, koji bi pazio da niko ne "odradi svoj posao na motki", jer posle njega treba da bude čisto mesto za sledećeg.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Toalet 

Da li je tačna ova čuvena srpska fraza? Pa, ne sasvim. Kopala se rupa u zemlji, dve motke na kojima je vojska čučala i bljuvala izmet i obavezno jedan kaplar, ali gde u ratu da vučete kreč ili vodu za zapiranje čmara. Narednik komanduje – pokret , motke se nose sa sobom a nosi ih vojnik koji promaši rupu pa uneredi motke.Vojska priča – vidi Jovu, zasro motku. 

Govnarski rečnik

-    Mile seronja
-    Mica govnara
-    Šta je kukavice, usro si se
-    Kenjara
-    Ne kenjaj više burazeru, leba ti
-    Al` te sere karta, kockarski izraz
-    Đoka je veliko govno
-    Đoka sere kreč, sprema se za boks meč 
-    Baba sera
-    Jedi govna seronjo
-    Klozetar (čistač septičkih jama)
-    Od sto grama našega pasulja, propevaće vaša bulja
-    Danas voli svaki glupak papirom da glanca šupak (bosanska varijanta)
-    Od sto naša lista, vaša bulja blista (reklama za toalet papir)
-    S` one strane Morave, razna govna borave
-    Površinom reke Peka, pliva govno od čoveka
-    Govnarski film
   
Klozet profesora Vujića

Posebno mesto u tekstu zaslužuje  film „Šešir profesora Vujića“. Sećate se legendarnog glumca Ace Berčeka. Sećate se, naravno i sećate se da je voleo da u klozetu, onom poljskom, jede šljive i kroz rupu na vratima pljucka košpice od šljiva. Maestralno zadovoljstvo.

Dok ispljucka sve košpice šljive "Džanarike" stiže novi posao za debelo crevo i tako svaki dan po nekoliko sati. Šljivarski, mekani izmet je olakšanje za  Berčeka i ne samo Berčeka. Srpski narod krka šljive jer su šljive diuretik, a izmet mekan i ne cepa devojački čmar. Da ne beše Berčeka ne bi klinci znali da i šljive mogu da se jedu.

A da li se sećate filma „Kad budem mrtav i beo“ Ljubiše Kozomare? Sećate se kako je jedan gradski mangup Džimi Barka (Dragan Nikolić) poginuo od sekire lokalnog brigadira (Slobodan Aligrudić) u poljskom klozetu sklepanog od dasaka? Uh, uh! 

Atentat na Kralja Milana u poljskom klozetu u Grockoj. 

Pokušaj ubistva Kralja Milana je prvi svetski pokušaj ubistva govnima u septičkoj jami.

Smrdljiv atentat, ali ipak atentat i prvo vađenje iz govana jednog Kralja. Srećom, Kralj je uvek imao poslugu pri sebi i revolver "Nagan" u džepu. Šta se desilo?

Kralj bio u šetnji i rešio da zađe u poljski klozet i obavi malu i veliku nuždu. U taj klozet nije niko osim Kralja zalazio što su atentatori iskoristili i podsekli daske u klozetu. Sama jama sa fekalijama je bila duboka više od dva metra, a Kralj Milan težak više od 100 kg plus ogromni brkovi. I tako se desilo da je Kralj zatvorio klozetska vrata al se otvorio klozetski pod. Daske su atentatori podsekli i nesrećni Kralj propada u septičku jamu i počinje borba za život.

Žitkasta govna  klozetske jame, mnogo amonijaka i Kralju nije ostalo ništa osim da se udavi ili uguši u govnima. Srećom, u pojasu kralja je uvek bio pouzdani  revolver "Nagan" pa ga Kralj izvadi iz kubure i ispali hitac nebu pod oblake. Ađutanti se trenutno pokakili  u pantalone jer su pomislili da se Kralj ubio. Utrčaše, razbiše vrata klozeta i  uvideše kralja kako se bori da mu talasi govna ne uđu u usta. Iz ove epizode je izašla uzrečica – ne talasaj Haso.  


IZVOR: Ustupljena fotografija / Toalet u spavaćoj sobi

Priča se da je Kralj Milan kasnije pričao kako su mu prvi put u životu govna mirisala kao najbolji francuski parfemi. Priča se  još da je zbog ovog atentata francuska mokraća bila na ceni kao kolonjska voda. Možda, možda, naročito zbog cene jer se francusko govno još uvek prodaje  kao kolonska voda.  

Osim ljudi, govna fabrikuju i životinje. Na ceni su stočne fekalija, naročito  goveda i konja jer se koriste  za đubrenje zemljišta, a najviše se psuje izmet gradskih kerova koji nuždu vrše na asvaltu pa ako vam se desi da nešto smrdljivo nagazite... fuj - moje nove cipele! 

O gasovima koji idu uz veliku nuždu danas ne pišemo iako ima mnogo finih priča. Dodaćemo samo klasifikaciju po kojoj  moleri –prde, a fini intelektualci i političari sa svoim ženama se najčešće - upuvaju. Sirotinja i bokseri prde i odmah se zna ko je autor smrada dok se stanari sa Dedinja i Senjaka obično u gužvi upuvaju pa sad vi proverite ko je to "pustio goluba".

Nežne dame iz visokih krugova najčešće "piške kolonjsku vodu" i nikada ne prde. To za njih rade golubovi "tekiri".

Dok se smrad sa cipela koje su nagazile nešto mekano i smrdljivo ne isuši, a paori ne očiste septičku jamu i preoru "ljudska sranja" u gradini pohvalićemo dunavsku ribu, a najviše "protviša" vernog stanovnika reka oko gradske kanalizacije. To je riba nalik šaranu i hrani se ljudskim izmetom onako kako su to radili seoski gladni psi.

Kako se kenjalo u srednjem veku

Kada su drveni dvorci prerasli u kamene tvrđave, a ljudi unutra se namnožili poput košnice, jednostavne jame više nisu bile dovoljne za potrebe toaleta. 

Srednjovekovni zamkovi su građeni poput tvrđava - sa debelim zidovima, bedemima, šancem i pokretnim mostom. Ljudi su morali da žive unutra da jedu, spavaju, peru se... i koriste toalet.. Smislili su malu odaju koju su nazvali – garderober. To je bio naziv za usku kamenu nišu ugrađenu direktno u zid zamka. Princip garderobe je bio izuzetno jednostavan i elegantan. U niši je napravljena rupa, kroz koju je padao sav sadržaj – obično direktno iza zida, ponekad u šanac ili reku. Nikakvih cevi ili pumpi, samo gravitacija.

Uprkos njihovoj prividnoj jednostavnosti, ovi toaleti su bili pažljivo projektovani. Rupa je bila pod uglom kako bi se sprečilo da se bilo šta zaglavi. Garderobe su se nalazile u kulama ili u udaljenim zidovima dalje od spavaćih soba i hodnika.

Ponekad su stražari imali zajedničke toalete – dugačke kamene klupe sa nekoliko rupa koje vode do jednog kanala. To je bio rani oblik kanalizacije. Plemić, s druge strane, mogao je imati privatni toalet sa drvenim sedištem, platnenim tapacirungom, pa čak i zavesom.

Otpad se mogao nagomilati ispod zidova i zagaditi vodu. Mirisi (bolje rečeno smrad) su bili toliko loši da su buketi aromatičnog bilja, a ponekad čak i odeća bili kačeni u garderobama.

Verovalo se da isparenja amonijaka odbijaju moljce. Tako je reč „garderoba“ dobila dvostruko značenje – mesto i za odeću i za eliminaciju ljudskog izmeta.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Viteški oklop

Princip vertikalnog uklanjanja i izolacije mirisa činio je osnovu za buduće toalete sa ispiranjem vodom ili tako nekako.

U nekim dvorcima, inženjeri su koristili rešenja veoma  slična modernim sanitarnim sistemima. Na primer, koristili su sistem kontinuiranog ispiranja, gde je kanal garderobe bio povezan sa potokom ili nekim unutrašnjim odvodom. Prirodna voda je delimično ispirala fekalije.

Za svoje vreme,  to  je bilo tehnološki napredno: arhitekte, bez tekuće vode ili kanalizacije, stvorile su funkcionalan, izdržljiv i, po standardima tog vremena, prilično higijenski sistem
U suštini, današnji  moderni toalet je direktan potomak kamenog otvora u zidu srednjovekovnog zamka. Dakle, istorija zamkovskih toaleta nije priča  o drevnim običajima, već primer kako je ljudska domišljenost  bila u stanju da reši svakodnevne probleme. 
Stari Rim kao izgubljena klozetska kultura.

Rimljani su bili daleko iznad ostalih. Čim bi postavili logor, iskopali bi jarak, potom izgradili zidove. U velikim tvrđavama, voda je dovođena cevima da bi se sve ispralo, baš kao u prestonici. Arheolozi pronalaze takve sisteme i zapanjeni su: cevi, kanali, sve je bilo osmišljeno! Rimljani su to razumeli. Fekalije su kanalima "terane" do najbližih reka i udaljenih deponija, ali uvek su zatrpavane zemljom. Higijena sinjora, higijena. Čudo je to da se taka klozetska kultura veoma efikasno – izgubila u srednjem veku.

Kako su vitezovi išli u toalet

Da li ste se ikada zapitali kako su vitezovi u svojim oklopima uspevali da izvrše nešto tako jednostavno kao što je odlazak u toalet? U srednjovekovnim dvorcima to je bio pravi zadatak! Rat je rat, ali vojska ne može dugo da opstane bez higijene, posebno kada su svi zaključani iza kamenih zidova. 

Higijena je mogla biti problem.Velika nužda je bila smrtna pretnja svakom vitezu - oklopniku. Ne daj bože da se vitez "uneredi" u vreme bitke, a bitke su ponekad trajale danima, a skidanje oklopa nemoguće u takvim uslovima. Da bi se jedan oklopnik  opremio  i popeo na konja morao je imati dva pomoćnika, ali u vreme bitke.... 

Mit da se ljudi nisu prali u srednjem veku je besmislica. Štitonoše su pazili na klozete i ricare u polju  onoliko koliko se moglo. Zaista je čudo kako su uspevali da održavaju stvari čistima u skučenim prostorijama ricarskog dvorca. Bez toaleta, vojska bi se urušila.

Kako je San Peterburg živeo bez toaleta: kante, jame i nula stida

San Peterburg je bio grad palata, fontana i... smrada. Bilo je tekuće vode, ali nije bilo kanalizacije. Otpad se slivao u jame, a konji su prekrivali ulice balegom. Toaleti su bili javni  i muški i ženski. Isti toalet i za žene i muškarce - zajedno. Kako su San Peterburgčani živeli bez stida i sa retkim kupanjem? Hajde da istražimo kakav je bio grad gde je higijena bila u drugom planu u odnosu na lepotu.

Toaleti bez stida

U 18. veku, obavljanje nužde u javnosti bilo je norma. Sluge su prolazile pored gazda sedećih na nužniku bez stida. Dame su krile burdalu - prenosivu noćnu posudu - ispod svojih širokih suknji. Katarina Velika, kaže se, primala je ambasadore sedeći na takvom „sanduku“. U stambenim kućama, nužnici  su bile komode sa rupom u sebi, bez vrata. Pralje i domari su žurili gore - dole po zadnjim stepenicama, dok su drugi uživali u „pogodnostima“ u blizini. U dvorištima su se nalazile klozeti  - drvene ili ciglene kuće za sluge. Noćne posude su se praznile u slivnicima  duž ulica. Jezivo, zar ne?

Tekuća voda  je postojala od osnivanja grada, ali nikome nije bila potrebna.

Do kraja veka, vodosnabdevanje je stiglo do obe obale Neve, ali kanalizacionog sistema nije bilo skoro 40 godina! Cevni  odvodi sa slivnicima  i  šahtovima su odvodili kišnicu, a ostatak je odlazio u septičke jame pored zadnjih stepenica. Možete  zamisliti  kako su se stanovnici mrštili  dok su prolazili.

U bogatim kućama, septičke jame su bile betonirane. Poklopci šahtova su bili zatvoreni, ali smrad se i dalje zadržavao - ne iz jama, već od konja. Konjska zaprega je ostavljala gomile balege koje niko nije čistio. Leti se balega  sušila, a grad je bio prekriven žutom prašinom. Otuda moda za dače - beg od smrada. Zadivljuje  kako su Peterburžci tolerisali ovu „aromu“.
Kade su postavljene u stanovima tek  1870-ih, ali samo u bogatim kućama. Za siromašne su postojala javna kupatila: mermerna u otmenim kućama, limena u jednostavnim. Domar je ložio peć, pravio  raspored, a stanovnici su se prali jednom nedeljno. Javni toaleti u San Peterburgu nisu postojali do 1871. godine. Sadržaj «govnarskih kanti» i vaza sa mokraćom se  bacao  u slivnike  ali smrad je i dalje bio  tu.  Klozeti  u dvorištima su spasavali domare i zanatlije, ali nisu poboljšali higijenu. Tek u 20. veku su počeli da se pojavljuju kanalizacioni sistemi, ali sporo, sporo..eto toliko od Glasa Javnosti.

Ps. Tekst je poučan za gazdu Beograda Aleksandra Šapića koga podsećamo da u Krnjači, Borči i Ovči  nema kanalizacije ali ima podzenih voda a Kalovita preti velikom zarazom . Kanali Leve obale Dunava su ekološka bomba i samo je pitanje kad će izbiti velika epidemija a Vi gospodine gradonačelniče vidie gde ćete smestiti 50 000 dece. 

Kaluđericu i Mali Mokri Lug Vam ne kačimo na savesti . Prostom narodu ne treba Beograd na Vodi. To treba ruskim "feudalnim izbeglicama". Beogradskoj deci treba čist vazduh i za početak, kanalizacija.

AUTOR: Šone Ninin