"Pitanje naše politike na postsovjetskom prostoru zahteva veoma ozbiljno razmatranje. Praktično od samog trenutka kada je predsednik Putin došao na vlast pre dvadeset pet godina, on je evroazijsku integraciju postavio kao prioritet. Da, stvorena je Evroazijska ekonomska zajednica (EvrAzES) i preduzet je niz sličnih inicijativa. Ali evo šta je upečatljivo: ako se povučemo iz rutine aktuelnih događaja, onda tokom ovih dvadeset pet godina ovaj zadatak ne samo da nije ostao ispunjen, već se, u stvari, dogodilo upravo suprotno.
Multipolar Pres je publikacija koju finansiraju čitaoci. Da biste primali nove objave i podržali naš rad, razmislite o tome da postanete besplatna ili plaćena pretplata.
Raskinuli smo veze koje su postojale i nismo uspeli da održimo svoj uticaj na postsovjetskom prostoru. Uprkos ogromnim naporima koje je predsednik Putin lično uložio da ispravi situaciju, na institucionalnom nivou, kada su stvari prebačene na viši nivo, sve je izmaklo kontroli. Nije bilo doslednosti, strategije, konsolidacije ili koordinacije među ministarstvima i agencijama, ni sistematskog korišćenja velikih privatnih preduzeća. Drugim rečima, evroazijska integracija je efikasno prepuštena lutalici. Različiti ljudi su se njome bavili u različitim godinama: ponekad kompetentni, ponekad potpuno nesposobni.
U ovom trenutku, verujem da je vreme da prestanemo sa raspravom o tome ko je bio dobar, ko je bio loš, ko je šta uradio dobro, ko je šta uradio loše, ili u kojoj meri su same postsovjetske države bile krive. Jer ako predsednik i naše društvo – kome je nesumnjivo potrebna evroazijska integracija, budući da je to za nas geopolitički imperativ ako želimo da postanemo centar multipolarnog sveta – kažu: „Sprovedite evroazijsku integraciju“, a ipak niko to ne učini, onda to znači ili sabotažu, nesposobnost ili otvorenu subverziju. To traje već čitavih dvadeset pet godina, sa korenima i ranije.
Sa naše strane, na nivou Međunarodnog evroazijskog pokreta, kojim sam na čelu više od dvadeset godina, među javnošću, stručnjacima, intelektualcima, specijalistima za političku filozofiju, geopolitiku i kulturni dijalog — pristupili smo ovom pitanju iz mnogih pravaca. Angažovali smo se, organizovali konferencije sa različitim zemljama, pozivali predstavnike elita, razvijali strategije i objavljivali brojne knjige. Svaki put smo nailazili na potpunu ravnodušnost i nevoljnost državnih institucija odgovornih za evroazijske integracije da na bilo koji način učestvuju. Činilo se kao da tema kod njih izaziva duboku odbojnost. To se ponavljalo iznova i iznova, bez obzira šta smo radili: sa Azerbejdžanom ili Kazahstanom, Moldavijom, ili čak Belorusijom. Svaki put, zvaničnici su svojim stavom i neaktivnošću izgledali kao da govore:
„Ne trebamo vas; sve je pod našom kontrolom.“
Upravo ti zvaničnici, koji su ovo ponavljali dvadeset pet godina, sada su — ako se pogleda stvarno stanje stvari — potpuno zakazali. Zakazali su u svemu. Putin je rekao „integracija“, a dobili smo dezintegraciju. Pred našim očima gubimo veze sa poslednjim zemljama koje su još uvek zadržale neku lojalnost i prijateljstvo prema nama. A da ne pominjemo činjenicu da je i Specijalna vojna operacija rezultat neuspele evroazijske integracije.
Naravno, postoje neprijatelji koji od nas odvlače ove postsovjetske države. Naravno, nacionalistički i rusofobični procesi postoje unutar samih tih zemalja. To se ne sme ignorisati; to je stvarno. Ali pitanje nije o njima. To je prirodna geopolitička posledica naše borbe sa Zapadom, naše borbe za jačanje sopstvenog suvereniteta i delovanja. Ova borba se nastavlja, ali način na koji se vodi na postsovjetskom prostoru, po mom mišljenju, zaslužuje solidnu, samouverenu ocenu „ne prolazi“.
Tradicionalno pitanje: šta da se radi? Mora se priznati da je izvesna transformacija predsedničke administracije u tom pogledu već u toku. Ali važno je otvoreno priznati da je ono sa čime se suočavamo prava katastrofa. Ljudi koji su dvadeset pet godina bili odgovorni za integraciju evroazijskog prostora, u stvari su izdali našeg predsednika i sve nas. Jer rezultat, ponavljam, je nezadovoljavajući: to je prolazna ocena.
Sada moramo u potpunosti da se fokusiramo na razvoj nove strategije za evroazijske integracije. Moramo da preispitamo koje resurse imamo i da stvorimo međuresorne komisije koje uključuju službe bezbednosti i, verujem, velike ruske kompanije. Mora se sprovesti sveobuhvatna revizija naše evroazijske politike i na toj osnovi moramo da sprovedemo pravo strateško planiranje.
Naravno, ovaj posao mora biti poveren ljudima koji su dokazali svoju efikasnost. Neću ulaziti u detalje administrativnih procesa, ali takvi ljudi postoje. Upravo su oni sada odgovorni za evroazijske integracije. Verujem da će oni pristupiti pitanju na potpuno drugačiji način. Sve mora biti pažljivo osmišljeno, koordinisano, a ovaj model izgrađen gotovo od nule — ili čak iz negativnog bilansa u koji su nas doveli prethodni zvaničnici. Ovo mora biti preduzeto ozbiljno i tek potom razmatrano u štampi i javnosti — šta je uspelo, a šta nije.
Glas javnosti/https://www.multipolarpress.com
Aleksandar Dugin: Ruski neuspeli evroazijski projekat - od Putinove vizije do birokratske izdaje
Svet
Autor: Glas javnosti
Autor: Glas javnosti
Ruski evroazijski projekat, ambiciozna vizija predsednika Vladimira Putina o stvaranju snažnog geopolitičkog i ekonomskog bloka pod vođstvom Rusije, trebao je da označi povratak ove zemlje na globalnu scenu kao ravnopravnog igrača Zapadu
Promovisan kao most između Evrope i Azije, ovaj projekat obećavao je integraciju postsovjetskog prostora kroz ekonomsku saradnju, političku stabilnost i kulturnu koheziju. Međutim, umesto trijumfa, evroazijski san suočio se s nizom izazova – od unutrašnjih kontradikcija i birokratske neefikasnosti do otpora članica i spoljnopolitičkih prepreka. Ovaj tekst istražuje uzroke neuspela ruskog evroazijskog projekta, analizirajući kako je grandiozna vizija izneverena kroz birokratsku izdaju, loše upravljanje i nesposobnost da se odgovori na složene globalne i regionalne dinamike.
Aleksandar Dugin tvrdi da je dvadeset pet godina zanemarivanja, nesposobnosti i sabotaže pretvorilo Putinovu viziju evroazijske integracije u dezintegraciju, zahtevajući potpuno strateško resetovanje.
Ceo tekst prenosimo u celosti:
"Pitanje naše politike na postsovjetskom prostoru zahteva veoma ozbiljno razmatranje. Praktično od samog trenutka kada je predsednik Putin došao na vlast pre dvadeset pet godina, on je evroazijsku integraciju postavio kao prioritet. Da, stvorena je Evroazijska ekonomska zajednica (EvrAzES) i preduzet je niz sličnih inicijativa. Ali evo šta je upečatljivo: ako se povučemo iz rutine aktuelnih događaja, onda tokom ovih dvadeset pet godina ovaj zadatak ne samo da nije ostao ispunjen, već se, u stvari, dogodilo upravo suprotno.
Multipolar Pres je publikacija koju finansiraju čitaoci. Da biste primali nove objave i podržali naš rad, razmislite o tome da postanete besplatna ili plaćena pretplata.
Raskinuli smo veze koje su postojale i nismo uspeli da održimo svoj uticaj na postsovjetskom prostoru. Uprkos ogromnim naporima koje je predsednik Putin lično uložio da ispravi situaciju, na institucionalnom nivou, kada su stvari prebačene na viši nivo, sve je izmaklo kontroli. Nije bilo doslednosti, strategije, konsolidacije ili koordinacije među ministarstvima i agencijama, ni sistematskog korišćenja velikih privatnih preduzeća. Drugim rečima, evroazijska integracija je efikasno prepuštena lutalici. Različiti ljudi su se njome bavili u različitim godinama: ponekad kompetentni, ponekad potpuno nesposobni.
U ovom trenutku, verujem da je vreme da prestanemo sa raspravom o tome ko je bio dobar, ko je bio loš, ko je šta uradio dobro, ko je šta uradio loše, ili u kojoj meri su same postsovjetske države bile krive. Jer ako predsednik i naše društvo – kome je nesumnjivo potrebna evroazijska integracija, budući da je to za nas geopolitički imperativ ako želimo da postanemo centar multipolarnog sveta – kažu: „Sprovedite evroazijsku integraciju“, a ipak niko to ne učini, onda to znači ili sabotažu, nesposobnost ili otvorenu subverziju. To traje već čitavih dvadeset pet godina, sa korenima i ranije.
Sa naše strane, na nivou Međunarodnog evroazijskog pokreta, kojim sam na čelu više od dvadeset godina, među javnošću, stručnjacima, intelektualcima, specijalistima za političku filozofiju, geopolitiku i kulturni dijalog — pristupili smo ovom pitanju iz mnogih pravaca. Angažovali smo se, organizovali konferencije sa različitim zemljama, pozivali predstavnike elita, razvijali strategije i objavljivali brojne knjige. Svaki put smo nailazili na potpunu ravnodušnost i nevoljnost državnih institucija odgovornih za evroazijske integracije da na bilo koji način učestvuju. Činilo se kao da tema kod njih izaziva duboku odbojnost. To se ponavljalo iznova i iznova, bez obzira šta smo radili: sa Azerbejdžanom ili Kazahstanom, Moldavijom, ili čak Belorusijom. Svaki put, zvaničnici su svojim stavom i neaktivnošću izgledali kao da govore:
„Ne trebamo vas; sve je pod našom kontrolom.“
Upravo ti zvaničnici, koji su ovo ponavljali dvadeset pet godina, sada su — ako se pogleda stvarno stanje stvari — potpuno zakazali. Zakazali su u svemu. Putin je rekao „integracija“, a dobili smo dezintegraciju. Pred našim očima gubimo veze sa poslednjim zemljama koje su još uvek zadržale neku lojalnost i prijateljstvo prema nama. A da ne pominjemo činjenicu da je i Specijalna vojna operacija rezultat neuspele evroazijske integracije.
Naravno, postoje neprijatelji koji od nas odvlače ove postsovjetske države. Naravno, nacionalistički i rusofobični procesi postoje unutar samih tih zemalja. To se ne sme ignorisati; to je stvarno. Ali pitanje nije o njima. To je prirodna geopolitička posledica naše borbe sa Zapadom, naše borbe za jačanje sopstvenog suvereniteta i delovanja. Ova borba se nastavlja, ali način na koji se vodi na postsovjetskom prostoru, po mom mišljenju, zaslužuje solidnu, samouverenu ocenu „ne prolazi“.
Tradicionalno pitanje: šta da se radi? Mora se priznati da je izvesna transformacija predsedničke administracije u tom pogledu već u toku. Ali važno je otvoreno priznati da je ono sa čime se suočavamo prava katastrofa. Ljudi koji su dvadeset pet godina bili odgovorni za integraciju evroazijskog prostora, u stvari su izdali našeg predsednika i sve nas. Jer rezultat, ponavljam, je nezadovoljavajući: to je prolazna ocena.
Sada moramo u potpunosti da se fokusiramo na razvoj nove strategije za evroazijske integracije. Moramo da preispitamo koje resurse imamo i da stvorimo međuresorne komisije koje uključuju službe bezbednosti i, verujem, velike ruske kompanije. Mora se sprovesti sveobuhvatna revizija naše evroazijske politike i na toj osnovi moramo da sprovedemo pravo strateško planiranje.
Naravno, ovaj posao mora biti poveren ljudima koji su dokazali svoju efikasnost. Neću ulaziti u detalje administrativnih procesa, ali takvi ljudi postoje. Upravo su oni sada odgovorni za evroazijske integracije. Verujem da će oni pristupiti pitanju na potpuno drugačiji način. Sve mora biti pažljivo osmišljeno, koordinisano, a ovaj model izgrađen gotovo od nule — ili čak iz negativnog bilansa u koji su nas doveli prethodni zvaničnici. Ovo mora biti preduzeto ozbiljno i tek potom razmatrano u štampi i javnosti — šta je uspelo, a šta nije.
Glas javnosti/https://www.multipolarpress.com
SKINI APLIKACIJU
