Sergej Karaganov: Evropa je glavna prenja miru, otvoreno se priprema za veliki rat sa Rusijom
Autor: Glas javnosti
Poznati ruski akademik Sergej Karaganov nedavno je objavio članak pod naslovom „Evropa: Gorko rastajanje“, u kojem tvrdi da je viševekovno evropsko putovanje Rusije završeno.
„Prvo, o dobrim stvarima. Više od dve godine, zajedno sa brzo rastućom grupom saradnika – naučnika, privrednika, novinara i kulturnih delatnika – blisko sam uključen u projekat ‘Istočni zaokret 2.0, ili sibirizacija Rusije.’ Glavna pokretačka snaga su Sibirci, ali je centar u Moskvi, delimično kako bi se izbegle optužbe za parohijalizam i separatizam koje se često upućuju inicijativama za razvoj Transurala.
Ali takve sumnje su ponekad neiskrene. Neke elite u našim starim prestonicama odbijaju da priznaju očigledno: viševekovno evropsko putovanje Rusije je završeno. Trebalo je da se završi pre više od jednog veka; u tom slučaju smo možda izbegli ogromne gubitke koje su naša zemlja i narod pretrpeli u 20. veku. Ovo putovanje nam je donelo mnogo u pogledu tehničkog razvoja i vojnih poslova. Evropski uticaj na stablo tradicionalne ruske kulture proizveo je neverovatne rezultate: veliku muziku, pozorište, kinematografiju i najveću svetsku književnost. I, naravno, moramo i čuvaćemo nasleđe Aristotela, Dantea, Rafaela, Baha, Vivaldija, Šekspira, Šopena, Felinija, Šopenhauera, pa čak i Marksa.
Prvi krug istočnog zaokreta Rusije započet je krajem 1990-ih i posebno 2000-ih, a pokrenut početkom 2010-ih. Bio je motivisan prvenstveno ekonomskim razlozima, poput konkurentskih prednosti Rusije na azijskim tržištima.
Postojale su i zabrinutosti zbog opasnosti nastavka nesrazmerne usmerenosti Rusije ka Evropi, koja je postajala ekonomski stagnirajuća i politički neprijateljska. Većina naših elita bila je i dalje opčinjena zapadnjaštvom i evrofiljom, a optuživali su nas ne samo za evroskepticizam, azijstvo, već i za oponašanje Zlatne Horde. Uspeh ovog pokušaja bio je ograničen birokratskom inercijom i nespremnošću da se oštro okrene od Zapada. U početku, zaokret je obuhvatao samo Daleki istok, a kasnije je dodat i Severni morski put. Većina ljudi koji žive na Dalekom istoku nije bila uključena. Za mnoge je zaokret (s pravom) izgledao kao projekat Moskve. Najvažnije, nije uključivao sibirska područja sa najjačim ekonomskim, naučnim, ljudskim, resursnim i industrijskim potencijalom: Istočni i Zapadni Sibir i Ural.
U ekonomskom, političkom, ljudskom i istorijskom smislu, ruski Sibir počinje u regiji Perm i na Uralu. Ipak, ograničeni rezultati prvog zaokreta bili su pozitivni: ubrzan je ekonomski razvoj ruskog Pacifika, a trgovina sa Azijom značajno je porasla, što je kasnije ublažilo uticaj ekonomskog prekida sa Evropom. U poslednjih godinu ili dve, demografski odliv iz regiona je zaustavljen. Radimo sa kolegama iz sibirskih i uralskih intelektualnih centara na izradi sveobuhvatnog plana za drugi zaokret zemlje ka istoku, njenu ‘sibirizaciju’.
U mnogim aspektima, ovo je ‘povratak kući’, korenima veličine Rusije: njenoj jedinstvenoj kulturnoj otvorenosti, prostranosti, duhu, izdržljivosti, disciplini i kolektivizmu (sobornost). Bez razvoja Sibira, Stara Rusija verovatno ne bi opstala na Srednjoruskoj ravnici, pod stalnim napadima sa juga i zapada, i ne bi postala velika imperija (čak i pre nego što ju je Petar Veliki formalno proglasio). Ne bi razvila najbolje i najjače osobine ruskog nacionalnog karaktera, ‘sibirsku mešavinu’: smelost, upornost, sobornost, kulturnu i versku otvorenost i težnju ka horizontu ‘da sretne Sunce’. Sibirizacija – pomeranje težišta zemlje ka Uralu i Sibiru – nije samo izuzetno korisna, već i neizbežna, jer je zapadni, evropski vektor blokiran na doglednu budućnost zapadnom politikom koja je izazvala rat u Ukrajini. Sada kada Evropa tone u moralnu i političku degradaciju, moramo započeti sibirizaciju što pre.“
„Evropa je glavna pretnja miru“
„Da bismo u potpunosti postavili novi kurs razvoja zemlje, ‘sibirizirali’ je, okrenuli se istoku, fokusirali se na sopstveni duhovni, ljudski, tehnološki i ekonomski razvoj i osigurali da se ne zaglavimo na neperspektivnom i sada štetnom evropskom putu, moramo pobediti u ratu u bliskoj budućnosti, idealno bez upotrebe ekstremnih mera. Poraziti Evropu, kao 1812-1814. i 1941-1945, ali ovog puta politički rešiti ‘evropski problem’ Rusije i sveta jednom za svagda. Očigledno je, ali se često poriče, da je Evropa koncentracija svih glavnih zala čovečanstva, dva svetska rata, bezbrojni genocidi, kolonijalizam, rasizam i mnogi drugi odvratni ‘izmi’, uključujući nedavno liberalni totalitarizam koji se zasniva na transhumanizmu, LGBTizmu, poricanju istorije i, u suštini, antihumanizmu. Prvo, o perspektivama naših odnosa sa Evropom (EU i NATO), zatim o tome šta treba učiniti. Naši odnosi sa Evropom su najgori u istoriji.
Nivo rusofobije i anti-ruskog raspoloženja je bez presedana ne samo među evropskim elitama već i među sve većim delom masa, ošamućenih sveobuhvatnom ratnom propagandom. Evropa još nije otvoreno objavila rat, ali indirektno učestvuje naoružavanjem opčinjenih i nacizmom indoktriniranih Ukrajinaca da se bore protiv Rusije. Oni su njeni plaćenici, poput mnogih drugih sakupljenih iz celog sveta, posebno iz siromašnih zemalja Južne i Istočne Evrope.
Amerikanci su postigli neke od ciljeva koje su sledili kada su zajedno sa svojim evropskim slugama započeli ovaj rat: da potkopaju konkurentnost svojih rivalskih saveznika, koji su se obogatili pod američkom zaštitom, prekidom njihovih gasnih veza sa Rusijom. Ali Sjedinjene Države su shvatile opasnost od nuklearne eskalacije i počele da se povlače iz rata sa Rusijom. Međutim, ako je postojalo očekivanje da će povući i Evropu, to se nije dogodilo.
Evropa se otvoreno priprema za veliki rat za pet do sedam godina. Evropske elite su sve više izbezumljene i neprijateljske. To je vođeno vekovnom rusofobijom i nadom u revanš za poraze od Rusije: Bitka kod Poltave; Napoleonova gotovo panevropska invazija; Veliki otadžbinski rat, kada je ogromna većina Evropljana marširala pod Hitlerovom zastavom ili radila za njegovu vojsku. Predugo smo pokazivali kratkovidu velikodušnost, naglašavajući male antifašističke partizanske grupe (uglavnom komuniste), dok smo zatvarali oči pred mnogo većim brojem Evropljana koji su sledili Hitlera.
Evropski bes takođe proizilazi iz ogorčenosti zbog izgubljenih profita. Pošto su iscrpeli Istočnu Evropu i izgubili nadu da će nastaviti da žive na račun Rusije, Zapadni Evropljani (posebno Nemci) računali su na eksploataciju bogatih zemalja, resursa i vrednih ljudi Ukrajine. Te nade sada nestaju (mada je nekoliko miliona novih migrantskih radnika – izbeglica – bačeno u opadajuću evropsku ekonomiju).
A ipak, glavni razlog za neviđeno neprijateljstvo leži dublje: višespektarski neuspeh evropskih elita i ćorsokak evropskog projekta. Problemi su počeli još 1970-ih i 1980-ih, ali su privremeno bili zamagljeni neočekivanim, interno izazvanim kolapsom SSSR-a i socijalističkog kampa, što je oslobodilo nekoliko stotina miliona jeftinih radnika i gladnih potrošača.
Kineska tržišta su se otvorila u isto vreme. Ali evropska eksterna injekcija ekonomske i moralne adrenalina počela je da slabi krajem 2000-ih. A sada je stigao račun za pohlepu evropske buržoazije, koja je od 1960-ih primala milione migranata kako bi smanjila troškove rada i oslabila sindikate. Rezultat je sve veća i zasada nerešiva migrantska kriza. Evropska srednja klasa se smanjuje već skoro dve decenije, nejednakost raste, a politički sistemi su sve neefikasniji. Udar na visoko obrazovanje iz studentske revolucije 1968, dominacija novog političkog korektnosti u humanističkim naukama i posebno antimeritokratske posledice demokratije ubrzale su pad kvaliteta političkih elita. Koliko god bilo prijatno (s obzirom na neprijateljstvo Evrope) nabrajati brojne znake sveobuhvatne krize s kojom se suočavaju Evropa i evropski projekat, ovde ću stati sa njihovim nabrajanjem.
Nema razloga za radovanje. Raspadajući se iznutra, evropske elite su pre više od 15 godina počele da stvaraju sliku Rusije kao smrtonosnog neprijatelja. Zatim su željno tražile da je strateški poraze koristeći Ukrajinu. A sada se otvoreno pripremaju za rat i podstiču militarističku histeriju. Situaciju pogoršava strateški parazitizam evropskih elita i stanovništva, koji erodira njihov instinkt za samoodržanjem i strah od (čak i nuklearnog) rata.
Tri četvrtine veka pod američkom (i sovjetskom) zaštitom, koja je stabilizovala Evropu i potisnula večno međusobno neprijateljstvo Evropljana, uništile su sposobnost Evropljana za strateško razmišljanje i intelektualno osakatile njihove elite. Malobrojni Evropljani koji razumeju šta se dešava uglavnom su ućutkani zbog opasnosti od javnog iznošenja mišljenja.
Štaviše, mnogi Evropljani podsvesno osećaju da je sovjetsko/rusko uklanjanje njihove vojne superiornosti – temelja njihove 500-godišnje dominacije – značilo da više ne mogu da se bogate kroz (neo)kolonijalnu eksploataciju ostatka sveta. Ova renta bila je najvažniji izvor njihovog ekonomskog, naučnog i kulturnog uspeha, a njen gubitak je ključni razlog za njihovu besnu mržnju prema Rusiji. Amerika, fokusirajući se na sebe i svoju okolinu, može napredovati, ali Evropljani to ne mogu. Morali bi ponovo naporno raditi, a na to nisu navikli.
Sami smo olakšali degradaciju Evrope u zlonamernu agresiju umirivanjem, pacifikacijom i nadom da će se stvari same srediti. Evrofilija mnogih Rusa, koja je odavno počela da se degeneriše, takođe je imala negativne posledice. I sam sam podlegao tome dok pre više od tri decenije nisam počeo profesionalno da proučavam evropsku politiku i život.
Ovo, naravno, ne znači da su svi Evropljani moralni degenerici i rusofobi; tamo ima i mnogo pristojnih ljudi. Lično poznajem mnoge i žalim zbog prinudnog prekida odnosa s njima. Ali razumni ljudi, posvećeni tradicionalnoj evropskoj kulturi i vrednostima, bivaju marginalizovani i politički neutralisani sveobuhvatnom propagandom.
Malo evropskih zemalja usuđuje se da vodi više ili manje nezavisnu politiku prema Rusiji, ali su pod pritiskom. Njihov broj može blago porasti u budućnosti, i to treba iskoristiti. Ali preovlađujuća politika neprijateljstva samo se pojačava. Evropa je krenula u remilitarizaciju. Iako trenutno nema razloga za strah od evropskih vojski, one mogu biti mnogo jače i smelije za pet do deset godina, u čemu slučaju ćemo ponovo biti u rizičnoj poziciji. To se ne sme dopustiti.
SAD će rado pomoći još uvek bogatoj Evropi da se naoruža održavanjem napetosti na potkontinentu i obnavljanjem američkog vojno-industrijskog kompleksa, koji je stagnirao poslednjih 35 godina. To je korisno za SAD, sve dok sukob ne eskalira na nuklearni nivo i ne preti da se proširi na teritoriju SAD. Amerikanci su shvatili da se njihova vojna superiornost – a time i sposobnost da nameću svoju volju i interese silom – smanjuje, te da je njihova hegemonija postala neodrživa, neprofitabilna i sklona da uvlači SAD u svetski rat. Zbog toga su počeli da se delimično povlače.
To je bilo vidljivo čak i pre drugog mandata Trampa, posebno nakon neuspeha da se Rusija brzo uništi kroz rat u Ukrajini (čime bi se eliminisala kao glavni de fakto saveznik Kine i strateško jezgro rastuće Svetske većine). I nakon što je Vašington počeo da prima ruske signale o mogućoj nuklearnoj eskalaciji. Amerikanci mogu kolebati, možda prilično opasno, ali njihov kurs je prilično jasan: smanjenje direktnog vojnog angažmana, ali destabilizacija regiona iz kojih se povlače kako njihovi konkurenti ne bi ništa dobili. Ponovo, Amerikanci imaju gde da se povuku: snažnu i dinamičnu ekonomiju, koja se može modernizovati privlačenjem finansijskog i industrijskog kapitala, sa velikim tržištima u blizini. Evropske elite nemaju takvu priliku.
Osim toga, one su se intelektualno osakatile. EU je postala glavni alat za suzbijanje unutrašnjeg neslaganja. Ovo, a ne sukob sa SSSR-om, bila je glavna funkcija NATO-a krajem 1940-ih. Sredinom 1950-ih, NATO se pretvorio iz političkog saveza (sa odbrambenom komponentom) u vojni, koji je zahtevao nastavak sukoba. Sada EU ide njegovim stopama (ali sa slabom vojnom komponentom za sada), i stoga joj je eskalacija potrebna bar koliko i NATO-u. Za doglednu budućnost, evropska elita će koristiti eskalaciju i pripreme za rat da opravda nastavak svoje vladavine. Još jednom, kao što je gotovo uvek slučaj kroz istoriju, Evropa je glavna pretnja miru.
Jedino rešenje je poraziti Evropu i zameniti njene elite. Ali idealno bez ekstremnih mera.“
„Bilo kakve provokacije na granicama sa NATO-om na Baltiku moraju biti dočekane nesrazmernim odgovorom“ „Pošto nemam potpune ili pouzdane informacije o našim vojnim ili finansijskim mogućnostima, situaciji na frontovima ili pregovorima, neću pokušavati da savetujem naše hrabre vojnike i visoko profesionalne diplomate, već ću se ograničiti na opšte političke primedbe. Evropljani su zainteresovani za nastavak rata, a Amerikanci to nisu samo u meri u kojoj rat preti da ‘postane nuklearan’, proširi se na teritoriju SAD ili ponovi avganistanski debakl. Nećemo moći da osiguramo sigurnost naših granica ili trajni mir (koji isključuje mogućnost ponovnog izbijanja rata) kroz sporo napredovanje ili čak usku demilitarizovanu zonu.
Sigurnost i mir mogu se postići samo uspostavljanjem demilitarizovane zone na celoj teritoriji Ukrajine, svrgavanjem trenutnog kompradorskog-nacističkog režima u Kijevu i (najvažnije) slamanjem volje evropske elite za nastavak sukoba i nadom u pobedu. Naša vojska treba da nastavi ofanzivu. Primirje, kao što svi savršeno razumeju, nije spas, već samo predah za neprijatelja da povrati snagu i dalje ispere mozak i militarizuje svoje stanovništvo.
Glavni protivnik, naravno, nije Kijev (vreme je da to priznamo) već ujedinjena Evropa. Uz kolebajuću podršku SAD, ona želi da nastavi ovaj rat u nedogled. Iza dimne zavese retorike o primirju i miru, SAD i Evropa premeštaju svoje uloge. SAD igra ulogu dobrog policajca, nudeći šargarepu sporazuma, dok London i kompanija eskaliraju i odugovlače. Kada se ukrajinsko topovsko meso konačno iscrpi, a to je još daleka perspektiva, redovi plaćenika biće popunjeni landsknehtima iz siromašnih zemalja Istočne i Južne Evrope. Oni se već regrutuju i obučavaju u velikom obimu.
Naša neodlučnost, naša nespremnost da snažno odgovorimo na napade na naše gradove i strateške snage, nedvosmisleno se tumače kao slabost, jačajući agresiju i osećaj nekažnjenosti neprijatelja. Naša opreznost igra na ruku neprijatelju koji želi da nas uvuče u dugi rat i na kraju nas iscrpi, podeli naše elite i potkopa podršku naroda vladi.
Taktički pobeđujemo, iako po znatnoj ceni, ali strateški bismo mogli početi da gubimo. Neprijatelj prelazi jednu crvenu liniju za drugom. Ogledalski odgovori su čisto defanzivna taktika, i čak oni zahtevaju da se niz napada na naše gradove, strateške objekte i sada strateške (tj. nuklearne) snage odgovori udarima na strateške snage Britanije ili čak Francuske. Nakon objave, naravno, da će svaki ‘odgovor’ izazvati nuklearnu odmazdu.
I ako, kao odgovor na to, makar jedna nuklearna bojeva glava poleti u našem pravcu, a kamoli stigne na našu teritoriju, udarićemo po njihovim gradovima. Takođe bismo trebali početi da pogađamo mete u zemljama koje najaktivnije učestvuju u agresiji NATO-a: Poljskoj, Nemačkoj, Rumuniji i tako dalje. Iako se čini da Varšava počinje da shvata posledice za sebe nastavka rata.
Ovaj instinkt za samoodržanjem koji se pojavljuje treba negovati i poštovati. Svetski rat – iako još nije potpuno termonuklearni – već je započet. Napad na Iran ne ostavlja nikakvu sumnju. Ali mi smo glavna meta. Oklevanjem da snažno odgovorimo, izgledamo slabi, udovoljavajući neprijatelju i dajući mu osećaj nekažnjenosti. Brutalni napad SAD i Izraela na Iran uklanja sve političke, pravne i moralne ograničenja za potencijalne preventivne/odmazde udare. Štaviše, ostavljajući nekažnjenom ovu očiglednu agresiju, pokazujemo neoprostivu slabost i otvaramo put ka globalnom termonuklearnom ratu. Moramo ispraviti naše strateške ciljeve u ovom ratu, koji nam je nametnut i u koji smo se uključili tek kasno.
Potpuna demilitarizacija i denacifikacija kijevskog režima, kao i oslobođenje izvorno ruskih zemalja, mogu se postići samo porazom – nadamo se samo politički, bez upotrebe ekstremnih mera – Evrope u njenom sadašnjem obliku. A taj oblik je gori nego što je bio 1941-1945. U to vreme Britanija, najzloćudniji od naših neprijatelja danas, bila je primorana da bude saveznik SSSR-a. Prirodno, ponovo bismo trebali upozoriti London i Pariz da će bilo koje trupe poslate u Ukrajinu biti posmatrane kao direktni učesnici u sukobu, i Rusija će biti primorana da počne da pogađa njihove objekte i baze (u početku, konvencionalnim oružjem i izvan teritorije Britanije/Francuske). Berlin mora znati da ako pokuša da nabavi nuklearno oružje i nastavi de fakto rat protiv Rusije, neće biti milosti, i Nemačka će konačno odgovarati za svoju istorijsku krivicu pred čovečanstvom, koju pokušava da zaboravi: za dva svetska rata, Holokaust (najgori od mnogih genocida koje su počinili Evropljani) i genocid nad sovjetskim narodima.
Velikodušnost sovjetskog rukovodstva, koje se protivilo rušenju Nemačke, pokazala se kontraproduktivnom. Ne smemo dopustiti da Nemačka ponovo postane pretnja svetu i našoj zemlji. Ponovo, ako je iko imao sumnje u pretnju s kojom se suočavamo, junski napad na Iran, koji je izveo ceo Zapad (koristeći Izrael baš kao što koristi Ukrajinu), trebalo bi da nas razbudi. Pre toga, uništili su Libiju, Irak (koji je blokirao put ka hegemoniji na Bliskom istoku), Jugoslaviju.
Agresiju mora zaustaviti pre nego što bude prekasno. Naša vojna doktrina treba da se izmeni kako bi se navelo da će rat sa demografski i ekonomski moćnijim agresorom zahtevati upotrebu nuklearnog oružja od strane Rusije. Konačno moramo napustiti, barem na ekspertskom nivou, zabludu Gorbačova-Reagana da ‘nuklearni rat ne može imati pobednike i ne sme se započeti.’ Nepotrebno je reći, sve mere treba preduzeti da se spreči veliki rat. Ali ova zabluda je u suprotnosti sa logikom i ruskom doktrinom o nuklearnom oružju i, štaviše, omogućava konvencionalnu agresiju s kojom se sada suočavamo.
Bilo kakve provokacije na granicama sa NATO-om na Baltiku moraju biti dočekane nesrazmernim odgovorom. Nakon napada na naše gradove i strateške snage, naša politika mora biti promenjena. Moramo hitno početi da analiziramo lekcije iz SVO. U sovjetsko vreme, pretpostavljalo se da bi rat u Evropi mogao uključivati velike vojske i taktičko nuklearno oružje, pa je trka u naoružanju u obe oblasti preopteretila našu zemlju. Zatim je nova Rusija odlučila da su joj potrebne kompaktne mobilne snage opšte namene, podržane pouzdanom sposobnošću za upotrebu nuklearnog oružja.
Sada smo prešli na tehnološki napredni rovovski rat. Hrabrost i upornost naših vojnika su zadivljujući, ali da li je ovo način na koji nameravamo da nastavimo da se borimo u Evropi i možda drugde? Ne koristimo nuklearno odvraćanje da bismo izbegli ratove ili konvencionalne trke u naoružanju (pretnja nuklearnom odmazdom čini takve trke besmislenim). Trenutno rizikujemo da se iscrpimo u beskonačnom ratu u Evropi, čije elite upravo to žele. Moramo brzo zaustaviti približavanje globalnog termonuklearnog rata. A za to, moramo pre svega zaustaviti Evropu – glavnu silu koja objektivno i subjektivno gura ka tome.
Moramo preduzeti niz koraka, što je pre moguće, da dramatično povećamo kredibilitet našeg nuklearnog odvraćanja. Konačno promenivši našu nuklearnu doktrinu, ubedili smo Amerikance u realnost eskalacije – ali još ne i Evropljane. Štaviše, započevši pregovore sa SAD, olakšali smo nuklearni pritisak. Neki u Evropi ponovo govore da Rusija nikada ne bi upotrebila nuklearno oružje. Percepcija Rusije kao slabe i nespremne da preduzme odlučne akcije širi se.
Naša uzdržanost i opreznost igraju na ruku evropskim snagama agresije i militarizma; počinjemo da ponavljamo prošle greške, umirujući agresore. Moramo preći na direktne pretnje (inicijalno konvencionalnim) preventivnim udarima ako je to apsolutno neophodno. Postoji smrtonosna pretnja Rusiji i svetu. U ovim okolnostima, neodlučnost i nade u dogovor su opasne. Trebalo bi da izjavimo da će uvođenje 500% carina od strane SAD na kupce ruske nafte biti tretirano kao čin rata, koji izaziva nuklearnu eskalaciju i (između ostalog, vojne) napade na prekomorske američke objekte, koji nadmašuju ruske više od hiljadu prema jedan.
Sada za najneprijatniji, ali suštinski neophodan deo. Nakon što su sva upozorenja data – nuklearne bojeve glave su raspoređene u evropskom teatru na nosačima srednjeg i kraćeg dometa, uključujući avione; strateške snage izvode vežbe koje vežbaju razoružanje i obezglavljivanje Velike Britanije, Francuske i Nemačke; itd. – ako ništa ne pomogne, onda ćemo verovatno morati preći na sledeći nivo i početi da pogađamo logističke centre i vojne baze u zemljama koje podržavaju agresiju na Rusiju. Ne možemo dugo čekati. Takođe bismo ih trebali upozoriti da će bilo kakav odgovor izazvati nuklearnu odmazdu na ove i druge mete. Prirodno, moramo unapred upozoriti SAD ne samo o našim čvrstim namerama, već i o našoj želji da izbegnemo interkontinentalnu eskalaciju. Ako ikada postane neophodno, ne daj Bože, da razoružamo i obezglavimo Veliku Britaniju i čak Francusku, moraćemo aktivirati sisteme raketne i civilne odbrane i upozoriti da će, ako makar jedna bojeva glava stigne do naše zemlje ili Belorusije, napadač biti zbrisan sa lica zemlje.
Za tu svrhu, sistemi Posejdon bi mogli biti spremni u La Manšu. Udarci obezglavljivanja treba da ciljaju ne samo centre odlučivanja, već i mesta gde se evropska elita okuplja i živi, tako da nema nade da će se izvući u svojim bunkerima. Svestan sam da je upotreba (čak i ograničena) nuklearnog oružja ne samo opasna, već (još važnije) ogroman greh. Nevini ljudi, uključujući decu, umreće masovno. Mogu samo da nagađam o mučnim mislima našeg Vrhovnog komandanta. Znam da opisani scenario ledi krv u žilama, i još jednom ću privući vatru na sebe. Ali ovo izgleda kao jedina moguća alternativa uvlačenju u beskonačni, ako povremeni, rat sa gubitkom desetina ili stotina hiljada naših najboljih ljudi – i zatim klizanju svejedno ka nuklearnom Armagedonu i/ili kolapsu zemlje.
Moramo prodrmati Evropljane iz njihovog ludila, slomiti njihovu volju za nastavak sukoba i zaustaviti klizanje ka Trećem svetskom ratu (ka kome Evropljani vuku svet, očigledno zaboravljajući na svoje prošle grehe, za koje nikada nisu bili propisno kažnjeni). Takođe bismo trebali dobro prodrmati Amerikance. Tramp verovatno želi mir, ali pod svojim uslovima: zadržavanjem većeg dela Ukrajine kao mostobrana za pritisak na Rusiju. Ali čak i ako uzmemo njegovu ljubav prema miru za ozbiljno, njegova pozicija je izuzetno nestabilna. Nuklearni pritisak ne sme biti smanjen. Čineći to tokom pregovora o primirju, oslanili smo našu poziciju i produžili rat.“
„Ako i kada Brisel iznenada odluči da ‘normalizuje’ odnose sa nama, ne bismo smeli odmah pristati“
„I dalje se nadam da ćemo, čvrstim ali relativno mirnim sredstvima, izbeći veliki rat u Evropi. Računam na našu odlučnost i pobedu bez pribjegavanja nuklearnim udarima. Ali kakva bi naša politika trebalo da bude u ovim relativno ‘mirnim’ okolnostima? Neprijateljstvo će dugo trajati, jer, ponovo, ima duboke korene. Za bližu budućnost neće vredeti fokusiranje na evropski pravac: oštro odvraćanje i maksimalno razdvajanje su ono što je potrebno.
Prirodno, ne bismo smeli odbaciti evropski uticaj na našu kulturu. Niti bismo smeli oponašati protivnika prekidajući kontakte; oni treba da se održavaju i čak obnove u budućnosti, ali bez iluzija. Konačno počinjemo da sebe doživljavamo kao originalnu i samodovoljnu, rusku, severnoevroazijsku, i stoga sibirsku civilizaciju. Ali onda se postavlja nekoliko teških pitanja – ideoloških, geopolitičkih i praktičnih – povezanih sa našom ekonomijom, obrazovanjem, ideološkim samoopredeljenjem, i ličnim i nacionalnim postavljanjem ciljeva. Ovo poslednje nazivamo Snom-Idejom Rusije, Kodeksom ruskog građanina. Trebalo bi konačno prepoznati ne samo naš identitet već i činjenicu da su najvažniji spoljni uticaji i izvori naše civilizacije došli sa Juga i Istoka. Sa Juga – uključujući Palestinu, Judeju i Grčku – dobili smo ne samo istočno hrišćanstvo – pravoslavlje – već i islam, budizam i judaizam.
Sa Juga i Istoka, iz briljantne Vizantije i moćnog Mongolskog carstva, stekli smo vertikalno upravljanje, bez kojeg ne bismo postali kolos niti preživeli na ogromnoj teritoriji nezaštićenoj planinama ili morima. Moramo stalno podsećati sebe da je put Rusije ka velesili ležao kroz konstantnu konfrontaciju sa Evropom i kretanje ka Aziji. Poziv ruskog kneza Aleksandra Nevskog Mongolima da pomognu protiv Teutonaca, Jermakovo putovanje iza ‘Kamena’ da postavi temelje Ruskog carstva, ideja ‘Trećeg Rima’, pobeda našeg naroda predvođenog Mininom i Požarskim nad Poljacima, pobeda Petra Velikog nad Šveđanima, pobeda Kutuzova, Barklaja i Aleksandra I nad Napoleonovom panevropskom vojskom, i pobeda Žukova, Rokosovskog, Staljina i celokupnog sovjetskog naroda nad Hitlerovom panevropskom vojskom. Ovo su naše glavne istorijske i duhovne prekretnice.
U informacionoj i obrazovnoj politici, važno je razumno smanjiti količinu informacija, u udžbenicima i satima emitovanja, koje opisuju i analiziraju evropsku istoriju i događaje, dok se povećava udeo Azije i Svetske većine. Istočne studije zahtevaju snažan podsticaj. Ali najvažnije, moramo vratiti razvoj Sibira u centar ruskog pogleda na svet. Takođe moramo početi da obučavamo novu generaciju stručnjaka za Evropu. Stara generacija sanjara odumire, a većina srednje generacije, nažalost, obučavana je uz grantove EU i drugih evropskih fondova i jednostavno nije u stanju da razume i proceni stanje u koje je Stari svet doveo sebe. Konačno, trebalo bi prepoznati da su mnoge naše intelektualne prtljage, naše socioekonomske i čak spoljno-političke teorije, zastarele ili čak lažne i potčinjene stranim interesima. One ne treba u potpunosti odbaciti, ali ih treba uzimati sa rezervom. (Kao dekan, insistirao sam da se sve teorije, zapadne i ruske, proučavaju kritički).
Trebalo bi znati i koristiti evropsko intelektualno nasleđe, ali sa razumevanjem da ono nije za nas. Najvažniji način rastanka sa današnjom Evropom je pomeranje centra duhovnog, ekonomskog i političkog razvoja Rusije na Ural i Sibir – sibirizacija Rusije, kao što je opisano na početku članka. Trebalo bi privući ljude iz oslobođenih teritorija i regiona pogođenih ratom da se presele preko Urala. Potrebno je nekoliko velikih projekata. Planovi se razrađuju. Vreme je da prevaziđemo mit o hladnom i neudobnom Sibiru. To nije logor za prinudni rad. Uz dobru javnu politiku, život tamo može biti udoban, a globalno zagrevanje ublažava njegovu klimu. Potreban nam je narativ o Sibiru kao obećanoj zemlji novih, neograničenih mogućnosti. Da bismo to uradili, moramo početi da gradimo niske drvene kuće u sibirskim gradovima sa manjkom radne snage. Život u Sibiru treba da postane udobniji nego u evropskom delu Rusije. Ovo je jedan od najboljih načina da prevaziđemo nedostatak dece u zemlji. Ljudi su neskloni rađanju dece i podizanju velikih porodica u ljudskim mravinjacima.
‘Sibirizacija’ treba da postane deo nove nacionalne ideje-sna Rusije. Sibirce, koji su manje pod uticajem Zapada, i veterane SVO treba regrutovati u nacionalno upravljanje. Funkcije prestonice treba delimično preneti na sibirske gradove. Mnogi stanovnici starih prestonica podlegli su najkorumpiranijem i sada štetnom uticaju Evrope i Zapada uopšte. Moramo delimično obnoviti gradove oslobođenih teritorija, ali ni pod kojim uslovima to ne sme biti na račun jezgra Rusije i Sibira (kao što je bilo slučaj nakon Velikog otadžbinskog rata). Naš šef države i lideri mišljenja treba neprestano da govore o potrebi da se okonča naše viševekovno evropsko putovanje, koje nam je donelo mnoge koristi, ali i mnogo štete – stalne ratove, uključujući dva svetska rata, i razne ‘izme’. Uzeli smo sve što nam je trebalo iz Evrope, i više od toga. Sada moramo fokusirati na razvoj naše sopstvene civilizacijske države i ne gledati na spoljašnje igrače, bili oni na Jugu, Zapadu ili Istoku.
Važno je iskoristiti nametnutu konfrontaciju za radikalnu reorijentaciju spoljne i unutrašnje politike, našeg unutrašnjeg ljudskog i tehnološkog razvoja, ka perspektivnim tržištima na Jugu i Istoku. Ako i kada Brisel iznenada odluči da ‘normalizuje’ odnose sa nama, ne bismo smeli odmah pristati. Ali treba razvijati odnose sa pojedinim zemljama Južne i Centralne Evrope, iz ekonomskih razloga i da razdvojimo EU, koja je u svom sadašnjem obliku nepoželjna za nas. Dugoročno, takve zemlje će verovatno pridružiti Velikom evroazijskom partnerstvu. Dok se preorijentišemo na domaća tržišta, na Jug i Istok, treba takođe sačuvati najbolje od evropskog nasleđa. Ali današnja Evropa je beskorisna i čak štetna. Većina naših suseda na zapadnom potkontinentu Evroazije moralno i politički propada, ponovo krećući putem neprijateljstva i rata. Ali istorija se ne završava osim ako je sami ne završimo globalnim termonuklearnim ratom. Nakon svog grčko-rimskog cvetanja, Evropa je pala u tamu srednjeg veka na sedam do osam vekova. Pa, čekajmo. Možda će se ponovo roditi i postati koristan i poželjan partner. Uz pravu politiku, možemo ne samo zaštititi sopstvene interese i zaustaviti klizanje ka Trećem svetskom ratu, već i olakšati oživljavanje onoga što je najbolje u našim susedima na potkontinentu.“
Glas javnosti/Vidovdan
SKINI APLIKACIJU
