DOVOLJNO JE REĆI - KOLUMNA MIHAILA MEDENICE! Pismo mrtvoga junaka sa solunskog polja
Autor: Glas javnosti/Mihailo Medenica/Dva u jedan
Najdraži moji, praštajte, pisao bih i ranije ali sam bio živ, a znate kako je živome Srbinu- ni za šta vremena osim za stradanje, no ne mari, šta bi ova pustahija zemaljska da nije srpskoga stradanja…
Poginuh negde pred zoru…još je topla i mirisna krv…tek orosila trava…propeo se meseca vrh oblaka i viri ko ono dete majci iza skuta…
Ne brinite, smrt ništa ne boli. Ne osetiš kad te kuršum raspara. Nastaviš da jurišaš, narediš nogama da ne staju dok god mogu mrtvo telo da nose i…
More, šta pa imaš da naređuješ, zna opanak da je po mrtvoj meri skrojen, nije siroma kalupljen da tabana nogu pred nogu i da počine…
Opanak je to, bre, neće kako drugi hoće, nije se još rodio taj koji je opanke Srbinove potkovao i ujarmio.
Evo, ni pod zemlju neće- vire šiljkani iz plitkih grobova, upreli se u krstače da nam se beleg pozna…
Samo da vidite kako su rodile i livade i planine- svud nikli opanci… Godinama da ih žanju- požnjeli ne bi!
Bože, koliko nas je palo da bi drugi živeli, ali ako, ne mari, nek se, barem, njiove majke poraduju sinovima…naše će u polja da požnju opanke…
Smrt ne boli, rekoh, tren je to.
Boli što ne dođe ranije, što okasni toliko pa pretrčiš braću, oca, drugove…
Ne stigneš oči da im sklopiš, da očitaš Očenaš, imena da im spomeneš na miru, no sve u trku.
Žuriš po svoj kuršum, il bajonet, nema Srbin vremena da stane i predahne…
A, i ko bi umesto nas? Saveznici?!
Eno im rovovi iza naših grobova.
Dalje smo mrtvi stigli no oni živi, ako je to uopšte živo što za glavu vazda strahuje?
Ako je glava sve što imaš- ništa nemaš.
No, neka, neka se nekome majke poraduju, možda se i naših sirotica sete međ otkosima opanaka…
Bože, koliko nas je palo da bi drugi živeli…
Hvala ti Gospode i na tome!
Lepše je na krstu drugovati no na zemlji samovati.
Vazda je kod Srbina najstariji onaj najmlađi…
Pomeni su nam najživlji.
Tri glave se ne nanose jedne šajkače, al neka…
Evo, i ovo polje u kojem ležimo nama je kosovsko, svako je…
Plitki grobovi- oranice srpskog vaskrsenja.
Pred nama neprijatelj- za nama prijatelj jednako ko neprijatelj.
Čuče po rovovima, čekaju da utihnemo pa da jurnu preko naših kostiju…
Bože, svukud su srpske kosti temelji i međaši, al neka su…
Smrt ništa ne boli kad znaš za šta si živeo- boli život ako ga sričeš strašljiv od smrti…
Idem sad, valja Srbinu i mrtvome jurišati, odoše opanci već…
Javite po selima da će sinovi pisati, nije dosad bilo vremena…
Neka se nečije majke poraduju, pa se možda sete i ovih naših sirotica…
Bog da mi vas čuva i veseli, najdraži moji.
Ni suze za mnom, zaklinjem vas, radujte mi se…
Eto me o Božićima, Vaskrsima, slavama…
Eto me kad pred zoru čujete topot opanaka nebom…
Eto me kad neke majke budu ženile sinove…
Eto me kad budu slavili slobodu a nas prećute…
Eto me kad jalovim njivama podivlja žito…
Eto me kad god se bude slavio život- naše mu je stradanje kolevka…
Eto me kad budu zaboravili na nas i kad svojim budu zvali samo ono što vide…
Svukud su polja kosovska- Srbinovo je ono što se dogledati ne može…
Radujte mi se, evo me na raspeću kraj vitlejemskog brata…
Ni suze, rekoh, zaklinjem vas!
Plače se za izgubljenim trenom, a ja sam Srbin, nad večnošću se ne nariče.
Ljubim vas i nežno grlim sve, sad moram poć- Gospod je pozvao kosti u stroj: „U juriš- za mnom mrtvi Srbine moj!“
Mihailo Medenica
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
