26 teorija koje pokušavaju da objasne šta se dešava posle smrti

Važno je, međutim, napraviti razliku: ono što sledi nisu 26 naučnih teorija. Među njima ima religijskih učenja, filozofskih pogleda, naučnih interpretacija koje se ponekad pogrešno povezuju sa smrću, ali i čisto spekulativnih ideja koje nemaju naučnu potvrdu.

1. Hipoteza simulacije

Šta ako svet koji doživljavamo kao stvarnost zapravo predstavlja izuzetno složenu računarsku simulaciju? To je suština poznate hipoteze simulacije. Filozof Nik Bostrom razvio je 2003. godine argument prema kojem bi, pod određenim pretpostavkama, tehnološki izuzetno napredne civilizacije mogle da stvaraju simulacije svojih predaka.

Međutim, hipoteza simulacije sama po sebi ne govori šta se događa nakon smrti. Ideja da smo samo podaci u nečijoj „video-igri“ i da je naša smrt unapred programirana predstavlja popularnu interpretaciju, a ne zaključak Bostromovog argumenta.

2. Budističko shvatanje ponovnog rođenja

Budizam uči o samsari – ciklusu rađanja, smrti i ponovnog rođenja kojim upravlja karma. U mnogim budističkim tradicijama govori se o šest područja postojanja: svetu bogova, polubogova odnosno asura, ljudi, životinja, gladnih duhova i paklenih bića.

Ipak, izraz „reinkarnacija duše“ nije sasvim precizan kada se govori o budizmu. Jedno od njegovih temeljnih učenja jeste anatta, odnosno odsustvo trajnog i nepromenljivog sopstva. Zato je preciznije govoriti o ponovnom rođenju nego o istoj duši koja prelazi iz jednog tela u drugo.

Krajnji cilj nije beskrajno ponovno rađanje, već oslobađanje iz samsare i dostizanje nirvane.

3. Ideja o paralelnim univerzumima

Paralelni univerzumi odavno su omiljena tema naučne fantastike, ali određene ideje o multiverzumu postoje i u savremenoj fizici.

Najpoznatiji primer jeste Everetova interpretacija kvantne mehanike poznata kao „interpretacija mnogo svetova“. Prema njoj, različiti ishodi kvantnih događaja postoje u različitim granama stvarnosti.

Međutim, iz toga ne proizlazi da osoba nakon smrti „prelazi“ u drugi univerzum i nastavlja da živi. To je popularna spekulacija, a ne ono što interpretacija mnogo svetova zapravo tvrdi.

4. Ideja o beskrajnom ponovnom životu

Jedna od spekulativnijih zamisli kaže da se posle smrti odmah ponovo rađamo i započinjemo novi život, ali bez ikakvog sećanja na prethodno postojanje.

Slične ideje mogu se pronaći u različitim filozofskim i religijskim tradicijama, ali ne postoji opšteprihvaćena „teorija beskrajnog života“ koja bi tvrdila upravo ovo.

Ako bi svako sećanje na prethodni život zaista nestalo, ostaje i veliko filozofsko pitanje: u kom smislu bi osoba koja se ponovo rodila uopšte bila ista osoba?

5. Ideja o ništavilu

Jedan od najjednostavnijih odgovora glasi: posle smrti nema ničega.

Prema naturalističkom ili materijalističkom shvatanju čoveka, svest zavisi od funkcionisanja mozga, pa njen opstanak nakon nepovratnog prestanka rada mozga nije nešto za šta postoje potvrđeni naučni dokazi.

U tom scenariju nema tame koju osoba zauvek posmatra, jer više ne postoji subjekt koji bi mogao da iskusi tamu. Jednostavno prestaje svesno iskustvo.

6. Rastafarijansko shvatanje smrti

Odnos Rastafari pokreta prema smrti složeniji je nego što se često predstavlja. U pojedinim tradicionalnim strujama postoji snažan naglasak na „večnom životu“ (life everliving), a neki pripadnici veruju i u ponovno rođenje.

Zaražene vrane umiru usred Zagreba

Istorijski su određene rastafarijanske zajednice izbegavale rituale povezane sa smrću i nisu razvile jedinstven sistem pogrebnih obreda. Međutim, Rastafari nije potpuno homogena religijska tradicija i odnos prema smrti razlikuje se među pripadnicima pokreta.

Zato nije sasvim tačno jednostavno reći da „umiru samo nepravedni“ ili da Rastafarijanci ne održavaju sahrane.

7. Astečko verovanje o zagrobnom životu

Kod starih Asteka ono što će se dogoditi čoveku nakon smrti nije prvenstveno zavisilo od toga koliko je moralno živeo, već pre svega od načina na koji je umro.

Među najvažnijim odredištima zagrobnog sveta bili su Miktlan, svet mrtvih, Tlalokan, raj povezan sa bogom kiše Tlalokom, i područje povezano sa Suncem.

Većina ljudi koji su umrli uobičajenom smrću odlazila je u Miktlan i, prema verovanju, prolazila kroz dug i težak put pre nego što bi stigla do konačnog počivališta.

Ljudi čija je smrt bila povezana sa vodom, poput utapanja, kao i oni koji su umrli od određenih bolesti ili udara groma, mogli su da odu u Tlalokan.

Ratnici poginuli u borbi i žrtvovani ratnici bili su povezivani sa Suncem. Poseban položaj imale su i žene koje su umrle na porođaju: Asteci su porođaj simbolično poistovećivali sa borbom, a njihove duše povezivali sa putovanjem Sunca. Neki izvori navode i verovanje da su se duše ratnika kasnije vraćale u obliku kolibrija ili leptira.

8. Platonovo shvatanje smrti i duše

Platon je mnogo razmišljao o odnosu tela i duše. U dijalogu „Fedon“ Sokrat, kako ga Platon predstavlja, iznosi argumente u prilog besmrtnosti duše.

Telo i njegova čula, prema ovom filozofskom pogledu, mogu da ograničavaju potpuno sagledavanje istine. Smrt predstavlja razdvajanje duše od tela, a filozofski život svojevrsnu pripremu za to odvajanje.

Platon, dakle, nije jednostavno tvrdio da je smrt „prilika za novu avanturu“, već je razvio znatno složeniju filozofsku argumentaciju o besmrtnosti i prirodi duše.

9. Agnostički pogled: možda jednostavno ne možemo da znamo

Postoji i najoprezniji mogući odgovor – ne znamo.

Znamo šta se događa sa ljudskim telom tokom umiranja i možemo da proučavamo promene koje nastaju u mozgu, ali pitanje da li postoji bilo kakav oblik iskustva nezavisan od fizičkog tela prelazi granice onoga što je trenutno moguće empirijski potvrditi.

Agnostički stav zato ne tvrdi ni da zagrobni život postoji ni da sigurno ne postoji. On polazi od toga da nemamo dovoljno znanja da damo konačan odgovor.

10. Učenje Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana

Učenje Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, čiji se pripadnici često nazivaju mormonima, znatno je složenije od tvrdnje da „dobri mormoni postaju bogovi, a nevernici bivaju osuđeni“.

Prema njihovom učenju, posle smrti sledi nastavak postojanja, vaskrsenje i sud, a govori se o različitim stepenima odnosno „carstvima slave“.

Najviši oblik večnog života naziva se uzvišenje ili egzaltacija. Vernici uče da čovek kroz Hrista može postati poput Boga i živeti u njegovom prisustvu. U crkvenim tekstovima za one koji dostignu egzaltaciju koristi se čak i formulacija da će „postati bogovi“, ali u okviru veoma specifičnog teološkog značenja.

11. Staroegipatsko verovanje

Stari Egipćani pridavali su ogroman značaj smrti i životu koji, prema njihovom verovanju, dolazi posle nje.

Mumifikacija nije bila samo način očuvanja pokojnika, već deo složenog sistema verovanja. Očuvanje tela, pogrebni rituali, amajlije, tekstovi i predmeti položeni u grobnicu trebalo je da pokojniku pomognu da uspešno pređe iz zemaljskog života u zagrobno postojanje.

Iako su faraoni imali najraskošnije pogrebne obrede, mumifikacija tokom egipatske istorije nije bila rezervisana samo za vladare.

12. Ideja da je život samo san

Šta ako je čitav naš život nešto nalik izuzetno dugom i uverljivom snu, a smrt trenutak u kojem se „budimo“ u nekoj drugoj stvarnosti?

To je zanimljiv filozofski motiv koji se u različitim oblicima pojavljuje vekovima. Čuveni „argument sna“, na primer, koristio je Rene Dekart da bi pokazao koliko može biti teško dokazati da je ono što trenutno opažamo zaista stvarnost.

Međutim, ne postoji priznata filozofska ili naučna „teorija sna“ koja dokazuje da ćemo se nakon smrti probuditi iz sadašnjeg života.

13. Paranormalna verovanja

Duhovi pokojnika koji ostaju među živima predstavljaju motiv prisutan u ogromnom broju kultura.

Ljudi koji veruju u paranormalne pojave smatraju da određeni aspekt čoveka – duh ili duša – može da opstane nakon fizičke smrti. Medijumi tvrde da sa pokojnicima mogu da komuniciraju putem seansi i drugih metoda.

Takve tvrdnje, međutim, nisu naučno potvrđene, zbog čega pripadaju području religijskih, spiritualističkih i paranormalnih verovanja, a ne utvrđenih činjenica.

14. Krionika: nada u buđenje u budućnosti

Krionika se ponekad pogrešno predstavlja kao teorija zagrobnog života. Ona je zapravo pokušaj očuvanja tela ili mozga osobe nakon što je pravno proglašena mrtvom, na veoma niskim temperaturama.

Uvedene mere za očuvanje više od 1.300 grla divljači u Deliblatskoj peščari

Ljudi koji se odlučuju na krioničko očuvanje nadaju se da će medicina i tehnologija u dalekoj budućnosti biti sposobne da poprave oštećenja, izleče bolest koja je dovela do smrti i eventualno vrate osobu u život.

Za sada je to samo mogućnost. Dokazano reverzibilna krionička suspenzija ljudi još ne postoji i nijedna krioprezervirana osoba nije vraćena u život.

15. Egocentrična ideja o svetu

Postoji i krajnje radikalna misaona pretpostavka: šta ako svet postoji samo u odnosu na nas?

U toj spekulativnoj verziji, univerzum za pojedinca počinje njegovim rođenjem, a završava njegovom smrću.

Međutim, „egocentrična teorija smrti“ nije priznata filozofska teorija. Ona je pre misaoni eksperiment koji se dodiruje sa mnogo ozbiljnijim filozofskim pitanjima o prirodi stvarnosti i svesti.

16. Hinduističko shvatanje ponovnog rođenja

U hinduističkim tradicijama veoma važnu ulogu imaju pojmovi karme, samsare i ponovnog rođenja.

Karma – posledice čovekovih dela – povezuje se sa budućim oblicima postojanja. Smrt zato ne predstavlja nužno konačan kraj, već jednu etapu u ciklusu rođenja i smrti.

Ali cilj hinduizma nije beskonačno vraćanje u nove živote. Krajnji duhovni cilj jeste mokša – oslobađanje iz samsare, odnosno prekid ciklusa ponovnog rađanja.

17. Solipsizam

Solipsizam postavlja jedno od najradikalnijih pitanja filozofije: možemo li sa potpunom sigurnošću da znamo da postoji bilo šta osim sopstvenog uma?

Prema njegovoj najekstremnijoj verziji, jedino sopstveno mentalno iskustvo možemo neposredno smatrati izvesnim.

Iz takvog stava može se izvesti neobična dilema o smrti: pošto osoba nikada ne može iskusiti sopstveno nepostojanje, šta uopšte znači „kraj sveta“ iz perspektive pojedinca?

Ipak, tvrdnja da sa smrću jedne osobe bukvalno nestaje čitav univerzum nije nužan zaključak solipsizma.

18. Biocentrizam i tvrdnja da smrt možda nije konačna

Američki lekar i autor Robert Lanca popularizovao je koncept koji naziva biocentrizmom. Prema njegovoj zamisli, život i svest nisu samo beznačajni proizvodi univerzuma, već imaju fundamentalnu ulogu u načinu na koji doživljavamo prostor, vreme i stvarnost.

Iz toga Lanca izvodi i tvrdnje prema kojima smrt možda nije apsolutni kraj na način na koji je uobičajeno zamišljamo.

Međutim, ovaj „biocentrizam“ ne treba mešati sa etabliranom naučnom teorijom. Njegove tvrdnje o svesti i smrti nisu potvrđen zaključak moderne fizike.

19. Nihilizam

Nihilizam se često pogrešno opisuje kao učenje da „posle smrti nema ničega“.

Filozofski nihilizam je širi pojam i najčešće se odnosi na stav da život, moralne vrednosti ili svet nemaju objektivan, unapred dat smisao ili temelj.

Iz nihilizma zato ne mora automatski da sledi određeno verovanje o zagrobnom životu. Stav da svest potpuno prestaje smrću bliži je određenim oblicima materijalizma ili naturalizma nego nihilizmu kao takvom.

20. Hrišćansko učenje o životu posle smrti

Hrišćanstvo smrt ne vidi kao konačni nestanak čoveka. U njegovom središtu nalaze se Hristovo vaskrsenje, nada u vaskrsenje mrtvih, Božji sud i večni život.

Tradicionalna hrišćanska učenja govore o raju i paklu, mada se detalji razlikuju između katoličanstva, pravoslavlja i različitih protestantskih tradicija. Katoličko učenje, na primer, govori i o čistilištu.

Previše je pojednostavljeno reći da „dobri ljudi odlaze u raj, a oni koji greše u pakao“. Hrišćanska teologija spasenje povezuje sa odnosom čoveka prema Bogu, verom, Božjom milošću, pokajanjem i načinom života.

21. Interpretacija mnogo svetova i „kvantna besmrtnost“

Ova ideja često se meša sa opštom pričom o paralelnim univerzumima.

Prema interpretaciji mnogo svetova kvantne mehanike, koju je pedesetih godina 20. veka razvio fizičar Hju Everet, kvantni ishodi mogu se opisati kao različite grane stvarnosti.

Na internetu se iz toga razvila ideja poznata kao „kvantna besmrtnost“ – pretpostavka da bi čovek iz sopstvene perspektive nekako uvek nastavljao da postoji u onoj grani u kojoj je preživeo.

To nije potvrđena posledica kvantne mehanike. Sama interpretacija mnogo svetova ne kaže da mrtva osoba prelazi u drugi univerzum, a „kvantna besmrtnost“ ostaje kontroverzan misaoni eksperiment i spekulacija.

22. Pesimistična ideja: šta ako smo već mrtvi?

Možda smo već umrli, a sve što trenutno doživljavamo samo je neka vrsta poslednjeg mentalnog iskustva ili neobjašnjive stvarnosti koja dolazi posle smrti.

Zvuči kao odlična premisa za film ili roman, ali „pesimistična teorija smrti“ nije poznata naučna ili filozofska teorija.

Reč je pre svega o spekulativnoj zamisli koja koristi našu nemogućnost da apsolutno dokažemo prirodu stvarnosti koju trenutno doživljavamo.

23. Ideja da je stvarnost iluzija

Pitanje da li svet postoji potpuno nezavisno od naše svesti jedno je od najstarijih problema filozofije.

Različiti oblici idealizma daju umu ili svesti veoma značajno mesto u objašnjavanju stvarnosti. Međutim, iz toga ne sledi automatski zaključak da smrt ne postoji ili da neka „suština bića“ nužno nastavlja život nakon prestanka rada tela.

Takve tvrdnje pripadaju metafizičkim ili duhovnim tumačenjima, a ne dokazanim posledicama filozofskog idealizma.

24. Ideja o kosmičkoj svesti

Prema različitim spiritualističkim i metafizičkim shvatanjima, individualna svest može predstavljati samo deo neke mnogo veće, univerzalne ili kosmičke svesti.

Smrt bi u tom scenariju značila prestanak individualnog oblika postojanja i svojevrsno ponovno sjedinjenje sa univerzalnom svešću.

Slični motivi postoje u različitim filozofskim i duhovnim tradicijama, ali ne postoji naučno potvrđena „kosmička teorija“ koja pokazuje da se čovekova svest nakon smrti vraća univerzumu.

25. Ideja o narednom „nivou“ postojanja

Šta ako je ljudski život samo prva faza mnogo većeg procesa?

Prema ovoj spekulativnoj zamisli, smrt ne predstavlja kraj, već prelazak na sledeći nivo ili u potpuno drugačiji oblik postojanja koji iz sadašnje perspektive ne možemo ni da zamislimo.

Motiv je veoma čest u religiji, ezoteriji i naučnoj fantastici, ali „teorija nivoa“ nije priznata naučna teorija o smrti.

26. Drvo života i povratak prirodi

Postoji i mnogo konkretniji način na koji čovek posle smrti može da „nastavi“ da bude deo života na Zemlji.

Danas postoje ekološke sahrane u kojima se pepeo ili posmrtni ostaci na različite načine povezuju sa sadnjom drveta. Ideja iza toga jeste da se materija od koje je telo bilo izgrađeno vrati prirodnom kruženju materije.

Čovek se, naravno, bukvalno ne „reinkarnira u drvo“. Njegovi posmrtni ostaci mogu postati deo ekosistema i hranljivih materija koje učestvuju u novom životu.

Zato je ova ideja više simboličan i ekološki pogled na smrt nego teorija o zagrobnom životu.

Glas javnosti /N07S