Na današnji dan, 13. septembra 1959. godine, rođen je Nenad Radulović - legendarni Neša Leptir. Bio je pevač, komičar, glumac, duhovni pokretač čitave jedne generacije i čovek čiji je osmeh lečio. U podkastu „Ozbiljno neozbiljni“, poznati voditelj Voja Nedeljković prisetio se neverovatnih anegdota sa Nešom - od vojničkih dana, preko saradnje sa Rajkom Dujmićem, pa sve do legendarnih kućnih skečeva
Malo je ličnosti na ovim prostorima koje su ostavile tako dubok, a istovremeno vedar i topao trag kao što je to učinio Nenad Radulović, frontmen grupe „Poslednja igra leptira“ i nezamenjivi član originalne postave „Indeksovog radio pozorišta“. Na dan kada bi slavio rođendan, uspomene na njega ne blede.
Gostujući u podkastu „Ozbiljno neozbiljni“, Voja Nedeljković se osvrnuo na Nešinu neverovatnu energiju, brzinu uma i anegdote koje su pratile njihovo višedecenijsko poznanstvo.
Sve je počelo u opštini Novi Beograd
Kako je Voja otkrio, njih dvojica su se poznavali znatno pre nego što su postali javne ličnosti, i to preko roditelja:
„Njegova majka i moj otac su radili jedno vreme u opštini Novi Beograd i oni su se tu upoznali. I onda sam ja znao za Nešu još nekih davnih dana, ali se nismo družili jer smo bili klinci.“
Prava veza i zbližavanje počinju kada je Neša već osnovao „Poslednju igru leptira“, a sudbina je umešala prste preko Vojskovog kuma:
„E, kad je on postao Leptir, a moj malopre pomenuti kum Gula njemu bio desetar u vojsci... Dobije prekomandu u Pirot i prvu vojsku koju dočekuje su članovi grupe Poslednja igra leptira. Od njih četvorice, njemu dvojica upadaju. I kaže kum: Ne mogu da zamislim - slušao sam godinama, gledao Nešu na televiziji, Indeksovo pozorište, i on sad stoji ispred mene mirno. I ja komandujem, a glupo mi je, hoću da umrem od smeha, jer cela njegova fizionomija i sve to....“
Nakon vojske, krug se zatvorio - Vojin kum postaje njihov tonac i tehničar na svirkama, a prijateljstvo se samo produbljivalo.
Kako je nastao kultni hit „Dečko, ajde oladi“
Jedna od najzanimljivijih priča jeste trenutak rađanja pesme „Dečko, ajde oladi“, koju je aranžmanski uobličio pokojni vođa Novih fosila, Rajko Dujmić. Voja je do detalja preneo kako je izgledao taj susret na moru:
„Sedimo na terasi, Rajko ide s onim brodom Lord što obilazi celu obalu - Marlboro, Lord, ne znam ni ja šta je bilo - kad idu oni, pevaju, najavljuju... Ide se od mesta do mesta i ovi pevaju na brodu. I Rajko došao u nekim patikama, i Neša njemu kaže:
Ej, Rajko, imam jednu pesmu, hajde vidi šta bismo mogli s njom da uradimo.
Hajde, kreni.
I Neša uzme gitaru i krene polako:
Otkopčaj dugme, vruć je dan, dečko, hajde oladi... A kad bi imo prazan stan, nemoj bolje... dečko, hajde oladi...
Rajko ga prekine: Stani, stani, pa ne može tako! Hajde ispočetka. I poče da lupa brzi ritam o sto:
Otkopčaj dugme, vruć je dan, dečko, hajde oladi...*
Druže, ovaj ga je odmah pogodio u temu i napravio mu pesmu u roku od odmah!“
Šala u predvečerje rata: „A šta radi lijepa naša Sanjica?“
Čak i u trenucima kada su se nad prostorom bivše Jugoslavije nadvijali tamni oblaci, Neša nije gubio specifičan duh i potrebu da kroz humor održi veze sa prijateljima. Voja se prisetio telefonskog poziva upućenog Rajku Dujmiću u Zagreb:
„Zove Neša Rajka u Zagreb. To ima negde snimak, ne znam gde mi je ta kaseta:
- Halo, Rajkec, gde si?
- O, Neško moj, šta ima?
- Je li, Rajkec, ko to kaže, ko to laže da će Sanja otići iz Fosila?
Rajko kapira foru, pa kaže: Ne, nije... A Neša nastavlja:
- A što radi lijepa naša Sanjica?“
Sat i deset minuta „Baba Višnje“ i bežanje u toalet
Govoreći o Nešinom jedinstvenom talentu, Voja ga je uporedio sa najvećim majstorima improvizacije:
„Pričaju svi za Minimaksa, ali Neši je zaista taj mozak radio 450.000 kilometara u minuti! Sa njim sam imao zaista najlepše, najluđe dobacivanje, prebacivanje, zezanje. Bio sam na jednom rođendanu, kod tog čoveka na Novom Beogradu, u Bulevaru umetnosti. Bilo je nekih dvadesetak ljudi. On je uzeo gitaru, stavio onu maramu na glavu i krenuo da peva kao Baba Višnja.
To je trajalo sat i deset minuta! Ljudi su zaista trčali u WC, u stilu: Ne mogu više, ućuti, molim te! E, to je bio Neša.“
Odlazak večitog dečaka
Pred kraj osamdesetih došlo je do zamora materijala u bendu, pa je Nenad odlučio da krene novim putem.
„Kasnije je on izašao iz te grupe, to su ljudi negde prenebregli jer su se zamorili. Napravili su neke Grudi balkanske koja je parodija na Lipe cvatu, jurili su taj neki zvuk... Neša je izašao i krenuo u projekat Slobodan Đorđević Piton. Međutim, bolest ga je, nažalost, omela i to je to...“ - sa setom je zaključio Nedeljković.
Nenad Radulović preminuo je 12. februara 1990. godine, ostavivši iza sebe neizbrisiv trag u muzici, humoru i sećanjima onih koji su ga poznavali. Danas, na njegov rođendan, anegdote poput ovih podsećaju nas zašto je bio i ostao - neponovljiv.
.png)
