„PO SOKACI IDE NEKA VIKA, TRČI NAROD, A PRED NAROD SLIKA, zapustimo kuću i motiku, još na šiljak će beremo kože” – kako očuvati dijalekat
Autor: Glas javnosti
Timočko-prizrenskim dijalektom srpskog jezika se govori na širokom prostoru krajnjeg juga, jugoistoka i istoka Srbije - od Prizrena na Kosmetu, do doline Timoka.
„Po sokaci ide neka vika, trči narod, a pred narod slika, zapustimo kuću i motiku, pa se mi toj kunemo u sliku, a taj slika dođe ni do glavu, zaboravimo i na krsnu slavu, još na šiljak će beremo kože, oprosti ni i pomozi bože." Iako deluje da su ovi stihovi trenutne društveno-političke stvarnosti „prilika", reč je o strofi iz pesme „Slika", Miroslava Cere Mihailovića, napisanoj pre četiri decenije na timočko-prizrenskom dijalektu.
„Kada sam krenuo osamdesetih da pišem na dijalektu, bio je to izazov i neistraženo područje", govori 69-godišnji pesnik iz Vranja, grada na jugu Srbije, za BBC na srpskom. „Prosto je bilo nedopustivo ne upustiti se u jedan takav, tada još eksperiment."
Ovim dijalektom srpskog jezika se govori na širokom prostoru krajnjeg juga, jugoistoka i istoka Srbije - od Prizrena na Kosovu, do doline Timoka na istoku Srbije. Obuhvata tri dijalekatske celine i njime se, između ostalog, služe meštani Niša, Leskovca, Vranja, Prokuplja, Pirota i Svrljiga.
Koreni književnosti na timočko-prizrenskom dijalektu sežu dalje, do kraja 19. i početka 20. veka. Borisav Stanković, Stevan Sremac i Jelena Dimitrijević neki su od domaćih književnika u čijim se delima, u većoj ili manjoj meri, može naići na južnjački govor.
„Današnji pisci na dijalektu su zaljubljenici u maternji govor, ljudi koji se pisanjem bore za ravnopravno mesto sopstvenog dijalekta među delima pisanim na standardnom srpskom jeziku. Oni teže da u svojim književnim delima sačuvaju trag onoga što će se možda izmeniti ili nestati", govori Tatjana Trajković, profesorka departmana za srbistiku Filozofskog fakulteta u Nišu.
Neka od važnijih proznih dela književnosti na dijalektu današnjice su Arizani Ivana Ivanovića, Osenja i Tenc Violete Jović i Jošte čekam taj reč da mi rekne Negoslave Stanojević. U poeziji se izdvajaju zbirke pesama Bate će se ženi i Selo sas jedan padež Vlaste Cenića, trilogija Sol na ranu Miroslava Cere Mihailovića, Vrvina za nebo Zorana Vučića i Kupen petl Dragana Radovića.
Kada se Miroslav Cera Mihailović odvažio da objavi prve tekstove u časopisu Književna reč 1983, bio je „vrlo obazriv".
„Hteo sam da malo oslušnem reakciju javnosti, kulturne i književne, i to je naišlo na dobar odjek", priča vranjski pesnik, jedan od pionira dijalekatske književnosti u Srbiji. Bez obzira na potencijalne rizike, bilo je, kaže, „neprihvatljivo neiskoristiti neiscrpno bogatstvo koje nudi ovaj govor, posebno vranjska varijanta, kao jedna od najstarijih sačuvanih starog slovenskog govora".
Za ovakav pristup se opredelio, između ostalog, i zato što se „lokalnim govorom može reći ono što standardnim jezikom ne može".
„Mnogo toga što oličava karaktere junaka, posebnu filozofiju življenja i duh ljudi sa juga, karakterologija, toponimija - to je vrlo složen postupak i mora se mnogo voditi računa, ukoliko se čovek ozbiljno bavi time", smatra Mihailović.
Ohrabren prvim reakcijama, Mihailović je nastavio da stvara na južnjačkom govoru, pa je u narednim dekadama objavio više zbirki poezije poput Metla za po kuću, Svrtka u Nesvrtu i Kraj će kaže. Ova tri dela je 2004. objedinio u trilogiju nazvanu Sol na ranu, za koju je iste godine dobio prestižnu književnu Zmajevu nagradu za najbolju knjigu poezije.
Trenutno radi na četvrtom delu Nož do kosku, a u planu je i prvi roman radnog naslova Knjiga za uže društvo, koji će delimično biti na dijalektu.
Glas javnosti/B03S
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
