KUMOVI AMERIČKE MAFIJE - od Marancana i Maserije do Bonana i Gotija: Svi hroničari su saglasni, NAJVEĆI GANGSTER SVIH VREMENA BIO JE ČARLI LAKI LUĆANO!(33.deo)

 Briljantan um, fantastičan njuh za sledeći veliki posao i mogućnost kontrole velikog broja ljudi, dali su mu pravo na epitet kralja mafije.

Čega god su se dotakli on i njegov doživotni prijatelj i desna ruka Mejer Lenski, pretvaralo se u "zlato".

Po mnogo čemu najkontroverzniji mafijaš, Džozef Bonano - "Džo Bananas", umro je u maju 2002. u Tuskonu, Arizona, i ostavio hroničarima da kao dodatak na biografiju zapišu da je bio najstariji kum (97 godina), čiji život nije okončan u lokvi krvi na nekom pločniku.

 

Vadavina porodice Bonano

Takođe, ostaće upamćen i po dva velika mafijaška rata, od kojih je jedan nazvan "rat Bonanovih" iz šezdesetih, i drugog, koji se desio tridesetih, posle kojeg su on i Laki Lućano preuzeli kontrolu nad američkom mafijom, a posle ubistva do tada neprikosnovenih gospodara Džoa Maserije i Salvatorea Marancana.

Bonanova biografija počinje kao mnogim drugim mafijašima, na Siciliji, gde je 1905. rođen u zalivu Kastelamareze.

Preko Havane, 1924, Džozef Bonano stiže u Čikago i, po preporuci, počinje da radi za tada neprikosnovenog cara alkohola Al Kaponea. Vrlo brzo, iako veoma mlad, postaje desna ruka Kaponea.

Početkom rata Kastelamarezeovih ranih tridesetih, Džozef Bonano prelazi u Njujork kao provereni "kadar" i uključuje se u familiju, na čijem je čelu tada bio Salvatore Marancano, a suprotstavljenu stranu predvodio je Džo Maserija - "Džo bos" za koga se smatralo da je "kapo di tuti kapi".

Inicijalna kapisla za početak rata koji će trajati čitavih 14 meseci, u kojem će poginuti na desetine članova podzemlja, bilo je ubistvo Gaetana Reine.

Džo Valači je za ubistvo Reine okrivio Maseriju. Kada su optužbe da Reina radi za Marancana stigle do Maserije, doneta je odluka o njegovom eliminisanju, 26. februara 1930. (neki izvori kažu da je likvidator bio Vito Đenoveze).

Reina je ubijen u Bronksu, a u pokušaju da uspostavi kontrolu nad celom familijom, Džo Maserija na važno mesto stavlja Džozefa Pincolu.

Devetog septembra 1930. Pincolo je ubijen u svojoj kancelariji  na Brodveju. Postoje dve verzije ovog ubistva jednog od ključnih ljudi Džoa Maserije. Po jednoj, ubio ga je Đorolamo Kantuši - "Bobi Dojl" (Valačijeva verzija), dok je Laki Lućano mislio da je egzekutor bio Petrili, koji je kasnije i osumnjičen, zajedno sa Lukezeom, ali su pušteni na slobodu, jer nije bilo dovoljno dokaza.

Posle ovog ubistva, ogranak koji je predvodio Gagliani učvršćuje veze sa Marancanom. Petog novembra 1930. još dva člana Maserija klana, Stiven Ferino i Alfred Mineo odlaze bogu na ispovest.

Ubistvo je organizovano u Bronksu, a likvidatora nije trebalo tražiti. Valači biva "unapređen" zbog dobro obavljenog posla. Kako je sam rekao, na toj ceremoniji gde je unapređen, i primljen u najviše krugove mafije, bilo je više od 40 najvažnijih likova podzemlja a za kuma je određen Džozef Bonano, čija je zvezda tada bila u usponu.

Rat Kastelamarezeovih praktično se završava 15. aprila 1931. kada je u jednom restoranu na Koni Ajlendu ubijen Džo Maserija. Znalo se ko je bio organizator. Čarli Laki Lućano je izveo celu akciju, a samo mesec dana kasnije, Salvatore Marancano zakazuje sastanak, gde dolazi između 400-500 članova sicilijanske mafije. Na tom velikom mitingu, kako su ga nazvali, konačno je došlo do proglašenja vodećih "familija" sa liderima - Marancano, Lućano, Gagliano, Bonano, Vinsent Mangano i Džoe Profaći.

Marancano sebe proglašava za "kapo di tuti kapi". Lako je uočiti da su sve ostale familije imale po jednog bosa, dok su Marancano i Lućano delili presto! Čekao se dan kada će neumoljivi Lućano da skine i kapa.

Ne slučajno.

Marancano je već pripremio listu za likvidaciju na čijem je čelu bio Laki Lućano. Marancano je ubijen po naredbi Lućana 10. septembra 1931. godine.

Egzekutor je bio Vinsent Kol. Za svaki slučaj tu je bio i Lukeze, presvučen u policijsku uniformu. Po prestanku ovog, možda i najvećeg rata unutar mafije, Džozef Bonanno deli presto sa Lućanom uz prećutnu saglasnost ostalih bosova.

Familija Bonano u narednih 30 godina praktično vlada američkim podzemljem. Crni oblaci nad njegovom vladavinom nadvili su se 1957. kada je jedan od njegovih najodanijih ljudi, Albert Anastazija ubijen, a na njegovo mesto došao Karlo Gambino, ne baš previše odan Bonanu.

Među velikim greškama u strategiji Džozefa Bonana, smatra se ona kada je na velikom sastanku Koza nostre u Apalačinu, pored Njujorka, otkriveno da on stoji iza serije nestanaka uglednih mafijaša.

Bonano je već tada bio dobro uzdrman.

Osetivši se potpuno izolovanim, Bonano donosi odluku da likvidira lidere mafijaških familija širom Amerike, i na taj način sebi prokrči put do lidera italijanske mafije u SAD.

Nesmotrenošću Džozefa Maljoke informacija, ipak, stiže do obeleženih za odstrel. Stvar je "pukla" kad je Maljoko dogovarao njihovu likvidaciju sa jednim od njegovih najboljih ubica - Džoem Kolombom.

Ovaj je jednostavno prešao na drugu stranu, i odao planove Bonana zajedno sa Maljokom. Prema svedocima tog vremena, Maljoko bi verovatno bio ekspresno likvidiran, ali mu je zdravlje bilo do te mere narušeno da su smatrali da je na njega šteta trošiti metak.

Istovremeno, Džozef Bonano krči put za svog sina Bila, ali ovaj ne uživa nikakvo poverenje kod ostalih članova mafije, i "komisija" odlučuje da na čelo stavi Gaspara di Gregorija, smatrajući da je Bonano planom o likvidaciji bosova ostalih familija sam sebe diskvalifikovao.

U oktobru 1964. Bonana, uz pretnju pištoljem, kidnapuju ispred njegovog apartmana na "Park aveniji". Nikad nije rasvetljeno da li je kidnapovanje aranžirao sam Bonano kako bi izbegao, s jedne strane likvidaciju, ili suđenje koje mu je bilo pripremano.

U svakom slučaju, bio je na "svojim" nogama - sačuvao je glavu.

U maju 1966, 19 meseci od nestanka, Džozef Bonano se pojavljuje, ali odbija da kaže gde je bio. San "komisije" o skidanju Bonana ili, bolje rečeno, san Gambina, bio je srušen kad je na čelo familije ipak došao Karmino Galante. Kada je 1976. umro i Gambino, Galante je već viđen kao "kapo di tuti kapi", ali je brzo i uklonjen.

Kako tvrde u mafijaškim krugovima, ne samo željom pet najjačih familija i odlukom "komisije", već su za njegovu eliminaciju glasali i svi važniji bosovi širom Amerike.

Neki kažu da je pre likvidacije bio konsultovan i sam Džozef Bonano, i da je on dao zeleno svetlo.

Iako se smatralo da sve važnije poteze familije Bonano "komisija" kontroliše preko njega, Džozef je posle svih izgubljenih "ratova" doživeo još jedan udarac, kada je njegovom zaslugom (objavljivanje biografije) iza rešetaka završilo više od 1.200 članova mafije, a sve samo u roku od tri godine 1986-89.

Sam Bonano, iako je zbog te biografije doživeo velike kritike "bratije" iz podzemlja, nikad nije pristao da bude svedok onoga što je bilo zapisano u knjizi. Čak ni kada je pokušao da ga na to ubedi tadašnji gradonačelnik Njujorka i njegov zemljak - Rudolf Đulijani.

 

Najbolji prijatelj Al kaponea

Četvrto, od devetoro dece italijanskih emigranata iz Napulja, Al Kapone, rođen je 1899. u Vilijamsburgu (deo Bruklina).

U školu je išao do šestog razreda kada je izbačen zato što je pretukao nastavnika. Tadašnje ulice Njujorka bile su prepune mladih kriminalaca i Kapone se priklanja jednom od gangova koji je predvodio Džoni Torio (Džems strit gang) gde brzo "diplomira".

Među kriminalcima tadašnjeg podzemlja, bio je i Laki Lućano, koji će Kaponeu ostati najbolji prijatelj do kraja života.

U tinejdžerskim godinama, Al Kapone se zaposlio kao izbacivač gde su mu gazde bile Džoni Torio i Frenki Jel, bruklinski gospodari saluna. Problemi za Al Kaponea u Njujorku počinju 1919. kada je osumnjičen za dva ubistva. Da bi ga izvukli iz nevolja, prijatelji ga sklanjaju u Čikago, gde opet kreće biznis sa Toriom, koji je u "grad vetrova" stigao u ispomoć stricu Džimu Kolosimu, tadašnjem gospodaru prostitucije. Kapone je, odmah po dolasku, video da je Torio sa stricem u velikoj svađi, jer Kolosimo nije hteo da prihvati sugestije u vezi biznisa. Torio je tvrdio da je od prostitucije daleko unosniji biznis sa alkoholom.

To je bio znak za Toria i Kaponea da već pomalo umornog strica uklone, i celu organizaciju prilagode novim vremenima.

Tandem Torio - Kapone počinje da funkcioniše, ali istovremeno nailaze i na otpor nekih gangstera koji su bili odani Kolosimu. Svi takvi su odmah likvidirani, ali se Kapone nije zaustavio na tome. Kao najspektakularnije ubistvo iz tog vremena, ostaće upamćena eliminacija Diona O'Baniona, 1924, vođe tada najveće, irske mafije, na severnoj strani grada. Za taj posao je angažovan Džoni Jel iz Njujorka koji je likvidirao i Torijevog strica.

U ratu koji je započeo ubistvom O'Baniona, tandem Kapone - Torio krčio je put ka vrhu mafijaške piramide. U jednom od sukoba ove dve suprotstavljene grupe, Torio je teško ranjen, kada je i pored svih prognoza ipak preživeo, odlučio je da se povuče iz Čikaga.

"Sve ovo je sada tvoje" rekao je Torio Kaponeu, pokupio 30 miliona dolara s kojima je organizacija raspolagala i vratio se u Njujork.

Bolji poznavaoci tadašnjih prilika kažu da je to bio samo prljavi trik Toria koji je računao da Kapone sa 26 godina neće uspeti da uspostavi kontrolu nad čikaškom mafijom.

Al Kapone, na iznenađenje bosova iz Njujorka, nešto okrutnošću, nešto mozgom, ipak, korak po korak zauzima Čikago.

Pod njegov "šešir" dobrodošli su pripadnici svih etničkih grupa, uključujući Jevreje, Irce, Poljake i crnce.

Broj "zaposlenih" u to vreme kod Kaponea bio je oko 1.000, sa približno 300.000 dolara nedeljnom zaradom. Više od 500 neposlušnih je ubijeno za vreme Kaponea. Istovremeno, bio je okružen političarima, biznismenima i mnogim javnim ličnostima tog vremena koji su od njega napravili čoveka "graditelja". Alkohol, kurve, kocka... poroci bez kojih ljudi nisu mogli, i Kapone je tu bio gospodar. Sve je bilo pod njegovom kontrolom.

Vremenom, apetiti ostalih gangova su rasli, Kapone je postao glavna meta, ali je bio okružen takvim telohraniteljima koji su u svakom momentu bili spremni da za njega daju život.

Al Kapone je mnogo puta bio ranjavan. U nekoliko situacija zamalo nije "posrkao supu". U jednom od takvih napada koji su organizovali O'Banionovi 1926. Kapone je ostao živ samo zahvaljujući neograničenoj hrabrosti jednog od njegovih telohranitelja, koji ga je bacio na pod i pokrio telom. Taj napad O'Banion je izveo u Alovom sedištu na Ciceru. Ispaljeno je više od 1.000 metaka iz automata. Posle toga Kapone, čiji je jedan od poslušnika i pucača bio i Džozef Džo Bonano, eliminiše sve  neprijatelje, posebno one sa severne strane grada.

Kapone je organizovao jedan od najvećih masakara u istoriji mafije. Ovaj put na nišanu je trebalo da bude Bagz Moran, poslednji vođa osvetničke grupe O'Banion, od koje je Kapone preuzeo čikaški presto.

U tom masakru, Alovi ljudi su preobučeni u policijske uniforme, postrojili sedam Bagzovih momaka u jednoj garaži i sve ih pobili.

Jedino Bagz nije bio među njima.

Kasnio je na isporuku!

Ovo krvoproliće zavađenih strana je zaplašilo ljude. U Vašingtonu je pokrenuta istraga povodom masakra na "Dan zaljubljenih", ali Kaponeu nije moglo ništa da se dokaže, jer je u to vreme bio na Floridi.

Da bi ga, ipak smestili u zatvor, izdaje se nalog za njegovo hapšenje zbog utaje poreza. Sud presuđuje: 11 godina u federalnom zatvoru u Atlanti. Kaponea prebacuju u Alkatraz 1934. gde naglo počinje da oboljeva.

Za pet godina, koliko je proveo u Alkatrazu, Al Kapone je potpuno oronuo sa simptomima nekoliko teških bolesti.

Kada je 1939. konačno izašao na slobodu, Al Kapone je postao beznadežan slučaj za medicinu. Zvanično, zdravlje mu je narušeno od posledica sifilisa koji ga je zahvatio još u vreme dok je držao javne kuće u Čikagu.

Njegova familija ga je u takvom stanju odvela na Floridu u njegov dvorac gde je proveo osam teških godina. Mešavina ludila i mentalne inercije razarale su ono što je preostalo od simbola američke mafije.

Al Kapone je umro 25. januara 1947.

 

Čarli Laki Lućano

 Svi hroničari su saglasni: najveći gangster svih vremena bio je Čarli Laki Lućano!

Briljantan um, fantastičan njuh za sledeći veliki posao i mogućnost kontrole velikog broja ljudi, dali su mu pravo na epitet kralja mafije.

Čega god su se dotakli on i njegov doživotni prijatelj i desna ruka Mejer Lenski, pretvaralo se u "zlato".

Između njih dvojice postojao je neograničen broj dodirnih tačaka, s tim što je Lenski znao da ceni Lakijevu sposobnost vladanja ljudima.

Lućano sa 18 godina počinje da isporučuje drogu lokalnim zavisnicima, to ga je odvelo u zatvor za maloletnike.

Po izlasku, menja ime u Čarli Lućano, jer mu je Salvatore "Sal" zadavalo probleme dok je služio kaznu.

Žensko ime (na engleskom Sal) davalo je za pravo ostalim robijašima da atakuju na Lakija zbog čega je imao česte tuče.

Odmah se priključuje gangu "pet tačaka", gde upozanje buduće mafijaške bosove: Džonija Torija, Al Kaponea i Frenkija Jela.

Zbog ćutanju tokom istrage, odmah biva postavljen na mesto organizatora i vođe. Tu sreće i društvo iz detinjstva, Bagzija Zigela i Mejera Lenskog, kojeg je prvi put upoznao kada je od jevrejske dece tražio sitniš za zaštitu.

Tu počinje partnerstvo između njih. Zajedno sa Frankom Kostelom i Bagzijem Zigelom obijaju kuće, ali ne za dugo…

Američka vlada izglasava 18. amandman i donosi zakon o prohibiciji, čime počinje zlatna era mafije!?

U Čikagu počinje krvavi rat Kaponea i Džonija Torije protiv ostalih gangova za kontrolu nad alkoholom.

Prvo su se borili protiv irske mafije, a kada su stvari raščišžene, njih dvojica ulaze u rat između sebe. Posle pokušaja ubistva (pričalo se da je osveta Iraca) iza kojeg je, po svemu sudeći, bio Kapone, Torija se povlači u Njujork.

Biti "kralj" Njujorka, u to vreme se smatralo pravom nagradom.

Ipak, i pored predispozicija, Lućano je bio premlad za to.

Te, 1920. imao je samo 23 godine, Lenski 20 i Zigel 19. Svejedno, njih trojica kreću u biznis sa švercovanjem alkohola. Otvaraju fabrike alkohola, ogromne magacine, vozni park sa velikim brojem kamiona.

S druge strane, dva postojeća bosa Njujorka, Maserija i Marancano, koji su se međusobno borili za prevlast, nisu mogli mirno da posmatraju narastajući profit koji je pravila grupa okupljena oko Lućana.

Sve što je činilo luksuzan život Italijana u Americi, od artičoka do maslinovog ulja, odavno je već bilo pod kontrolom tandema Maserija - Marancano, tu nije bilo mesta ni za koga.

Međutim, biznis sa alkoholom nije ih ostavljao ravnodušnim, želeli su deo kolača. Koalicija: Lućano-Lenski-Zigel-Baeler donosi odluku da se gazdama Njujorka ne dozvoli upliv u taj biznis, i da im se ne da ni cent.

Lućano je mislio da su obojica prestari za zajednički posao i da je došlo vreme da se uklone.

Da bi izbegao rat, i zadržao kontrolu nad alkoholom, Lućano se ipak priklanja Maseriji, za kojeg je procenio da je moćniji od Marancana, iako je Lućano, realno, imao veću moć od obojice.

Nešto kasnije, na sastanku "koalicije", Lućano se obratio saradnicima:

"Moram da vam kažem da sam pogrešio u vezi Maserije. On ne može da dobije rat protiv Marancana. Nema šanse. On je predebeo, prestar i iza toga postoji samo jedna perspektiva - raznesen mozak".

"Koalicija" nastavlja s radom, ali istovremeno "vezuje" ruke Maseriji oduzimajući mu moć iz dana u dan. Lenski predlaže da se priklone Marancanu, za koga procenjuje da je mnogo jači od Maserije, ali nailazi na otpor Zigela:

"Šta kog đavola zamišljate da ste vas dvojica? Kristalne glave? Između njih nema razlike. Maserija - Marancano nerešeno, hajde ti pametnjakoviću odaberi pobednika". Lenski mu je odgovorio istim, svadljivim tonom:

"Ja sam pobednika odredio odavno - Čarli Lućano".

Odluka je pala, koalicija se priklanja Marancanu pod određenim uslovima. Lućano je znao da bi nezaštićen ipak bio laka meta za ljutog i napuštenog dona.

Marancano prihvata Lućana oberučke, ali mu odmah ispostavlja i zahtev za likvidaciju Maserije.

Ima jedna prilično autentična priča iz tog doba, koja kaže da je Marancano, pokušavajući da prisili Lućana da ubije Maseriju, ovoga držao nekoliko sati vezanog dok su ga njegovi momci besomučno tukli.

Lućano je navodno pristao da ubije dona i kada su ga Marancanovi momci pustili, iz sve snage je udario nogom u genitalije big bosa i pokušao da pobegne.

Pobesneli Marancano doziva telohranitelje, koji hvataju Lućana. Pre nego je dao nalog da ga ubiju, Marancano nožem pravi rez s desne strane Lućanovog lica. Marancanovi momci dovršavaju posao tako što ga je jedan od njih nožem rasporio po stomaku, i misleći da je mrtav, njegovo telo bacaju u reku.

Samo nekoliko trenutaka kasnije nailazi pozornik, i kada je prepoznao o kome se radi, odvodi ga u bolnicu gde mu spasavaju život. Tada dobija nadimak Laki.

To je bio prelomni trenutak. Lućano odlučuje da ubije obojicu!

Šest meseci kasnije Laki donosi odluku da prvo likvidira Maseriju. Poziva ga da dođe u restoran na Koni Ajlendu, 15. aprila 1931, gde njih dvojica kuju plan o likvidaciji Marancana.

Kada se restoran ispraznio, negde oko 15.30, Lućano traži od gazde špil karata i oni počinju igru. Posle samo jednog deljenja, Lućano se izvinjava donu i odlazi u toalet. Par sekundi kasnije u restoran upada četvorka: Bagzi Zigel, Albert Anastazija, Vito Đenoveze i Džoe Adonis, i u don Maseriju izručuje šest metaka.

 

Likvidacija poslednjeg Njujorškog dona

Sledeći na listi za likvidaciju bio je Marancano. Lućano ne gubi vreme, pogotovu što je znao da je na listi za likvidaciju jedinog preostalog dona Njujorka.

U međuvremenu, na stranu Lućana je već bio prešao veliki broj Marancanovih. On za to, naravno, nije znao. Svi su čekali trenutak da Laki postane "kapo di tuti kapi".

Devetog septembra 1931. posle brižne pripreme, Lućano odlučuje da likvidira Marancana.

Sledećeg dana Lućano, zajedno sa Vitom Đenovezeom, dobija poziv od Marancana da dođe na sastanak u njegovu kuću. Na tom sastanku njih dvojicu je trebalo da ubije iznajmljeni ubica. Ali, Lućano je već imao plan za dona.

Znajući da je Marancano već bio pod istragom u vezi utaje poreza, priprema četiri čoveka koje je "opremio" Lenski, preobučene u federalne agente, i šalje ih u kancelariju Marancana.

Četvorka upada i postrojava šest telohranitelja, sekretara i Tomija Lukezea uza zid. Dvojica od četvorice ubica su zgrabili Marancana i odveli ga u njegov ured, dok su dvojica ostala da paze na telohranitelje.

Posle serije udaraca, u Marancana izručuju oba šaržera i ostavljaju ga na radnom stolu u lokvi krvi.

Telohranitelji beže netaknuti, Laki Lućano i Vito Đenoveze nikad nisu otišli na sastanak kod Marancana.

To je bio kraj vladavine stare garde.

Posle smrti Maserije i Marancana, više nije bilo dileme ko je glavni gazda - uključujući i istražne organe.

Uskoro, Lućano dolazi na ideju da uspostavi vladavinu familija, u čemu mu pomaže desna ruka Lenski.

Mafija postaje "Sicilijanska unija" i stavlja se tačka na prošlo vreme.

Od 1931-1936. Lućano živi kao kralj. Svi žele da mu budu što bliže - političari, glumci, doktori, advokati... Za dozvolu da se otvori bilo kakav biznis u Njujorku, moralo je prvo da se obrati stvarnom gazdi - Čariliju Lućanu.

Paralelno, Tomas Djuvi, njujorški tužilac, prikuplja dokaze protiv Lućana i uz sve veći broj svedoka, dokazuju mu umešanost u organizovanje prostitucije u Njujorku, i reketiranje vlasnika javnih kuća.

Lućano ipak dospeva iza rešetaka. I to ne bilo kakvih, već u zatvoru Danemora, koga su nazvali "Sibir za mafiju". Zanimljivo je da je svojevremeno Lućano spasio život Djuviju, kojeg je nameravao da ubije Dač Šulc.

Procenio je da bi njegovo ubistvo izazvalu reakciju sličnu onoj u Čikagu i dao nalog za likvidaciju – Šulca!

Početkom Drugog svetskog rata, po zamisli Lenskog, mafija, koja je već kontrolisala njujorške luke, predlaže vojnim vlastima da oslobode Lućana u zamenu za njihovu saradnju u cilju zaštite Amerike, gde bi njihov udeo bio obezbeđenje vodenih prilaza Njujorku.

Posle dugih pregovora i žestokih protivljenja Djuvija, tada već guvernera, vlasti ipak postižu kompromis sa mafijom i oslobađaju im bosa uz neke uslove - da više nikad ne kroči na teritoriju SAD.

Laki Lućano je umro 1962. godine na napuljskom aerodromu od infarkta, dok je čekao filmskog producenta u vezi snimanja filma-autobiografije...

(Glas javnosti/Vladan Dinić)