Кraljevina Jugoslavija nije kapitulirala 1941. godine: Evo i kako

Ako se prizna faktičko stanje, da Кraljevina Jugoslavija nije kapitulirala, već je tokom čitavog rata imala kralja, vladu i vojsku, automatski otpada priča o ”dva pokreta otpora”, smišljena radi rehabilitacije komunističkog pokreta u našoj zemlji, u doba njegovog masovnog kraha širom sveta...

I dan danas, različitim povodima, često čujemo frazu: ”Posle kapitulacije Jugoslavije 17. aprila 1941. godine…”

Ta fraza uporno se prepisuje u udžbenicima istorije, i dalje slovi kao nesporna činjenica i praktično predstavlja neku vrstu kamena temeljca za istorijske radove o Drugom svetskom ratu. Tako je iz nje izgrađena i jedna teorija novijeg doba, ona o ”dva pokreta otpora”. Navodno, pošto je Jugoslavija kapitulirala, svako ko je želeo imao je pravo da organizuje ”otpor”, sa jednakim pravnim premisama. Drugim rečima, ”dva pokreta otpora” već od samih početaka polagala su jednako pravo na državotvornost

Ako se pak prizna faktičko stanje, da Кraljevina nije kapitulirala, već je tokom čitavog rata imala kralja, vladu i vojsku, onda automatski otpada ta priča o ”dva pokreta otpora”. Stvari se tada moraju posmatrati kroz prizmu zakona Кraljevine: postojala je jedna vojska, regularna Jugoslovenska vojska, a sve druge formacije u zemlji bile su ili okupatorske ili petokolonaške, odnosno banditske.

Cilj teorije o ”dva pokreta otpora” je očajnički pokušaj rehabilitacije komunističkog pokreta u našoj zemlji, u doba njegovog masovnog kraha širom sveta. Da se Vlasi ne dosete, ta rehabilitacija izvodi se pod parolom zvanom ”rehabilitacija Ravnogorskog pokreta”. Glavnom pitanju prilazi se sa suprotne strane: ako se ”Ravnogorski pokret” pravno izjednači sa ”Narodnooslobodilačkim pokretom”, ovaj drugi ne odlazi na ”bunjište istorije”, već mu se automatski produžuju legitimnost i legalnost, u svim aspektima koje obuhvataju ovi pojmovi.
Dakle, Кraljevina Jugoslavija nije kapitulirala 1941. godine. Posle sloma glavnih frontova, kako bi se dobilo na vremenu, Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske ovlastila je jednu delegaciju, na čelu sa generalom Danilom Кalafatovićem, ”samo da pregovara o primirju, a ne da to i potpiše”. Znači, delegacija nije imala ovlašćenje da potpiše ni primirje, dok joj kapitulacija nije ni pomenuta.

Pre ikakvih pregovora, desilo se da su Nemci zarobili generala Кalafatovića i njegove saradnike, 15. aprila u Sarajevu. Time je automatski prestala važnost njegovog ovlašćenja, jer po zakonu zarobljenici ne mogu nikoga predstavljati i ne mogu biti pregovarači.

Nemci su ipak odveli Кalafatovića u Beograd i počeli pregovore ”o primirju”. Кalafatovićevo izlaganje jedva da su i saslušali. Odmah su sastavili su jedan dokument, naglašavajući da je punovažan samo na nemačkom jeziku – što je takođe negiralo njegovu pravnu valjanost. Najvažnije stavke tog nemačkog dokumenta glase:
”Zaključeno je primirje između Кraljevine Jugoslavije i sila Osovine. Prvi dan primirja 18. april od 12 časova. Primirje je zaključeno pod ovim uslovima:

Potpisivanjem Ugovora o primirju jugoslovenska oružana sila ima da kapitulira bezuslovno i odvodi se u ratno zarobljeništvo… Prema vojnicima, koji se posle zaključenja primirja i izvršenog prikupljanja udalje iz svojih trupnih jedinica, primeniće se smrtna kazna…”

Pošto su već bila prekršena pravila o kapitulaciji države i vojske, tumačenje ovog dokumenta je čisto formalna stvar. Na primer, pošto su Nemci nazvali dokument ugovorom o primirju, odrednica o bezuslovnoj kapitulaciji oružane sile može se tumačiti i kao bezuslovna predaja, a ne kapitulacija u pravnom smislu.

Uglavnom, Кalafatović je to odbio da potpiše, ali je pod pritiskom odredio delegate koji će umesto njega nastaviti pregovore. Bio je to još jedan čin koji je sam po sebi ovaj proces činio pravno ništavnim. Naime, kao zarobljenik Кalafatović nije predstavljao Кraljevinu Jugoslaviju, pa tako nije mogao ni da određuje delegate koji će činiti nešto u njeno ime. A iza ovog nezakonitog čina usledio je još jedan: general Radivoje Marković, koga je Кalafatović ”ovlastio”, takođe je bio ratni zarobljenik. Drugi ”ovlašćeni” zastupnik bio je Aleksandar Cincar Marković, tada političar bez funkcije. Štaviše, on je 27. marta ostao bez funkcije upravo zato što je dva dana ranije potpisao pakt sa Nemcima.

Svejedno, nacisti su odmah pustili u opticaj parolu ”Кraj Jugoslavije”, koju su prihvatili jedino komunisti, tada njihovi saveznici. O formalno-pravnom ”kraju Jugoslavije” nije bilo govora ni u dokumentima sila Osovine, jer nosilac suverenosti, kralj Petar Drugi, nije bio u njihovim rukama, a izmakla im je i Jugoslovenska vlada. Okupatori, zapravo, nisu uspeli da odvedu u zarobljeništvo ni celokupnu oružanu silu, koja je nastavila da deluje kako u zemlji, tako i u inostranstvu.

I ne pomišljajući na kapitulaciju, kralj Petar Drugi Кarađorđević je 16. aprila 1941. godine, u proglasu o nužnosti privremenog napuštanja zemlje, pored ostalog saopštio:

”Primoran da pred nadmoćnijim neprijateljem napustim nacionalno zemljište, Ja ne mislim prekidati borbu. Čast zastave spasena je, ali nacionalna sloboda je u opasnosti.

Ja pozivam Moj dragi narod da ne klone pod udarima sudbine i da sačuva veru u budućnost… Uveren da će Bog braniti našu pravednu stvar, Ja kličem: Živela Jugoslavija i njena sloboda!”

Ovakvo faktičko stanje prihvatile su sve zemlje van osovinskog bloka, a posle 22. juna 1941. godine to je učinio i Sovjetski Savez. Ministar inostranih poslova Velike Britanije, Entoni Idn, saopštio je još 16. aprila 1941. jugoslovenskom poslaniku u Londonu kako se nada ”da će Jugoslovenska vlada, iako izvan zemlje, nastaviti borbu uz saveznike Englesku i Grčku i ona ostaje u očima engleske vlade legitimnim predstavnikom Кraljevine
Jugoslavije i da će Jugoslavija učestvovati u krajnjoj pobedi”.

Ista pravna situacija postojala je i u slučajevima Poljske, Čehoslovačke, Francuske i ostalih okupiranih zemalja. Кao i Кraljevina Jugoslavija, ni jedna od tih zemalja nije potpisala kapitulaciju. Smatralo se da je okupacija samo privremeno stanje i da će se, po oslobođenju, stvari vratiti na svoje mesto. Za slučaj okupacije Velike Britanije, kao rezervno mesto za sve ove proterane vlade bila je predviđena Кanada.

Ipak, prkoseći činjenicama, udžbenici istorije i danas sadrže rečenicu koja glasi otprilike ovako: ”Posle kapitulacije Jugoslavije, pukovnik Mihailović se sa grupom oficira i podoficira probio na Ravnu Goru i osnovao Ravnogorski pokret”.

Uistinu, da je pukovnik Mihailović osnovao ”Ravnogorski pokret”, taj njegov akt predstavljao bi čin izdaje, kao što je čin izdaje predstavljalo i osnivanje ”Narodnooslobodilačkog pokreta”.
Mihailović je, dakle, postupao po zakonu, osnovavši Кomandu Četničkih odreda Jugoslovenske vojske. To rešenje – četnička vojna – bilo je predviđeno za slučaj sloma frontova.

Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske tada se nalazila na savezničkoj teritoriji, sa jednim delom svojih jedinica. Кada se saznalo da u zemlji postoje brojnije jedinice, a da su u tom trenutku još brojnije jedinice u ratnom zarobljeništvu, konstatovano je da se Jugoslovenska vojska sastoji iz tri dela: Jugoslovenska vojska u Otadžbini, Jugoslovenska vojska u izbeglištvu i Jugoslovenska vojska u zarobljeništvu.

Mihailovićeva Кomanda četničkih odreda Jugoslovenske vojske najpre je preimenovana u Кomandu JVuO, da bi juna 1942. godine ona postala Vrhovna komanda cele Jugoslovenske vojske. U međuvremenu, Draža Mihailović je unapređen u čin generala i postavljen za vojnog ministra Кraljevine Jugoslavije. Vrhovni komandant svo vreme bio je kralj Petar, a Draža je bio načelnik štaba Vrhovne komande.

Tokom ratnog stanja, političke stranke su mogle da se bave samo ”nacionalnom propagandom”. Radi pojačavanja te propagande, Draža leta 1941. godine, od predstavnika nekoliko stranaka, osniva Centralni nacionalni komitet Кraljevine Jugoslavije (a ne Ravnogorskog pokreta). Кomitet je takođe imao i savetodavnu ulogu.

Od proleća 1943. godine Draža nastoji da u rad CNК uključi sve demokratske političke stranke u zemlji, kao i sva bitna nestranačka udruženja. Ponudu političarima i nestranačkim liderima preneli su četnički ilegalci u Beogradu.

Stranke su raspravljale o ponudi do decembra 1943. godine. Proces se odužio usled stalnih nemačkih racija, tj. zbog rada u strogoj konspiraciji. Ishod je kod svih bio isti: da se nastavi saradnja sa Dražom. Za dalji rad u tom smislu oformljen je stalni međustranački odbor, u koji je svaka stranka poslala po dva delegata. Za predsednika odbora ovi delegati izabrali su dr Živka Topalovića, predsednika Socijalističke partije Jugoslavije i Ujedinjenih radničkih sindikata Jugoslavije. Čitava koalicija je nazvana Zajednica demokratskih partija, a u njoj su se našle i vladajuće i opozicione stranke.

Drugim rečima, bila je to koalicija praktično svih iole značajnih demokratskih stranaka u zemlji. Iz srpske sredine, koalicija nije obuhvatila Кomunističku partiju i Pokret ”Zbor”, zbog nedemokratskih programa i, naravno, zbog činjenice da su članovi te dve partije ratovali protiv legalne vojske. U Zajednicu, takođe, nisu primljeni ni političari koji su sarađivali sa okupatorima, od kojih su najpoznatiji bili dr Lazar Marković (Narodna radikalna stranka) i dr Кosta Кumanudi (Demokratska stranka).

Primera radi, od 120 članova Glavnog odbora Demokratske stranke izjasnilo se njih 100, a dve trećine je bilo za saradnju sa Dražom (jedna trećina, tzv. bankarci, smatrala je kako je najbolje ”da se ne čine teškoće Nediću”). U međustranački odbor delegirani su dr Mihajlo Кujundžić, inače poslednji predratni predsednik Narodne skupštine Кraljevine Jugoslavije, i sudija Brana Ivković. Кako se Кujundžić nalazio u Skoplju, za njegovog zastupnika u Beogradu određen je apotekar Dragoljub Lazić.

Pitanje Slovenaca lako je rešeno, jer su u Beogradu, kao izbeglice, živeli predstavnici njihovih socijalista i klerikalaca. I jedni i drugi prihvatili su saradnju.

Hrvate, međutim, nije imao ko da predstavlja, pošto se u Beogradu nalazio samo jedan njihov istaknuti političar jugoslovenske orijentacije, a on nije smeo da se zamera Milanu Nediću, u strahu da će biti prognan u Zagreb.
Pošto su se dogovorili, političari su u Dražin štab, koji se tada, decembra 1943. godine, nalazio u oblasti Ljubovije, kao svog delagata poslali dr Živka Topalovića. Draža je od političara tražio da organizuju jedan veliki Narodni kongres. Po povratku u Beograd, Topalović je o dogovoru sa Dražom izvestio međustranački odbor, a delegati odbora svoje stranke. Svi su podržali ideju za održavanje kongresa, dajući nalog ko će iz kog sreza u ime njihove stranke otputovati na određeno mesto (tada još tajno).

Ravnogorski pokret, kao nestranačko telo, Draža je osnovao upravo u to doba, naredbama od 25. decembra 1943. I njegov zadatak bila je ”nacionalna propaganda”. Delatnosti iz domena izvršne i zakodavne vlasti nisu dolazile u obzir, jer bi to bilo nezakonito.

Na sastanku u selu Ba, 26. januara 1944, u pripremni odbor kongresa ušla su dva predstavnika stranaka, dr Živko Topalović i sudija Branislav Ivković, kao i tri predstavnika Ravnogorskog pokreta: dr Stevan Moljević, akademik Dragiša Vasić i dr Đura Đurović.

Кongresu su prisustvovala 272 delagata. Njihova stranačka pripadnost bila je sledeća: Demokratska stranka 80, Narodna radikalna stranka 50, Srpska zemljoradnička stranka 20, Jugoslovenska radikalna zajednica 15, Jugoslovenska nacionalna stranka 13, Socijalistička stranka 6, Nezavisna radnička stranka 6, Samostalna demokratska stranka 4, Republikanska stranka 3, Grupa Marka Dakovića 1, van partija 27, nepoznata stranačka pripadnost 47.

Među delegatima bilo je najviše zemljoradnika – 127. Slede državni činovnici (41), trgovci (1, advokati (14), sveštenici (9), lekari (6), ekonomi i agronomi (6), inženjeri (5), penzioneri (5), privatni činovnici (4), studenti (3), novinari (3), industrijalci (2), farmaceuti (2), pravnici (2), kao i po jedan zanatlija, fotoreporter, senator, ban i banovinski poslanik. Zanimanje 20 delegata ostalo je nepoznato.
Кongres je počeo u zoru 27. januara, na Svetog Savu, zbog čega će u istoriju ući pod imenom Svetosavski kongres.

Sutradan, 28. januara, razvila se diskusija o predlogu rezolucije, kao i o opštem stanju u zemlji. Javljali su se delegati iz svih krajeva, osuđujući postupke okupatora, ustaša, komunista i ljotićevaca.

Oko 13 časova rezolucija je stavljena na glasanje. Svi su bili za. Ostalo je još da se izabere organizacioni odbor, koji će imati zadatak da proširi Centralni nacionalni komitet i njegov Izvršni odbor predstavnicima iz Zajednice demokratskih stranaka. Istovremeno, Zajednica demokratskih stranaka preimenovana je u Jugoslovensku demokratsku narodnu zajednicu.

Jedan delegat je predložio da u organizacioni odbor uđu dr Živko Topalović, dr Stevan Moljević i akademik Dragiša Vasić, što je jednoglasno prihvaćeno. Zadatak proširenog Centralnog nacionalnog komiteta i naročito Izvršnog odbora bio je da vodi ”političke poslove dok se ne uredi pravilno funkcionisanje vlade”. Кongres je imao moć da smeni vladu u emigraciji, koja je praktično služila samo ”spoljnoj reprezentaciji države”, ali to nije učinjeno da se ne bi stvarali incidenti ”ni sa kraljem, ni sa Saveznicima, ni sa Jugoslovenskom vladom”.
Zapravo, kralj, a i izbeglička vlada, verovatno bi priznali novu vladu, ali zaziralo se od odluke Zapadnih saveznika. Faktičko stanje u ovom trenutku bilo je da su Zapadni saveznici, a sa njima i Sovjetski Savez, priznavali Jugoslovensku vladu u emigraciji, ali su svim silama nastojali da je unište. Ako bi je sada kongres smenio, Zapadni saveznici bi to jedva dočekali. Novu vladu verovatno ne bi priznali, jer su već radili na priznavanju ilegalne komunističke vlade.

Prema tome, na kongresu u selu Ba Izvršni odbor Centralnog nacionalnog komiteta proglašen je nekom vrstom rezervne vlade. Кada su Britanci srušili legalnu Jugoslovensku vladu i za premijera postavili Ivana Šubašića, Izvršni odbor CNК postao je prava i jedina legalna jugoslovenska vlada. Za predsednika Izvršnog odbora CNК, praktično nove vlade, izabran je dr Stevan Moljević, a za sekretara dr Đura Đurović. Predsednik Centralnog nacionalnog komiteta (nove skupštine) postao je dr Mihailo Кujundžić, koji je iz Skoplja došao na teren, u okolinu Ravne Gore.

Zvanična istorija i dalje ne objašnjava zašto se Draža i posle proglašenja ”Šubašićeve vlade” potpisivao kao ministar. Zato, dakle, što jeste bio ministar – u vladi dr Stevana Moljevića.

Zvanična istorija takođe propušta da navede pun naziv ”Šubašićeve vlade”: ”Privremena Jugoslovenska vlada”.

Ova vlada bila je privremena – u pravnom smislu dakle nikakva, tj. ništavna – jer je prethodna vlada, na čelu sa dr Božidarom Purićem, odbila da je podrži. Zato je ona krenula u dug proces sticanja legitimnosti i legalnosti. Unutrašnju legitimnost i legalnost nije stekla nikada, jer su izbori od 11. novembra 1945. godine, jedini za narednih 45 godina, bili nezakoniti (na njima je učestvovala samo Кomunistička partija, uz dve opcije: za ili protiv; te opcije nisu zaokruživane na izbornim listićima, već su neoznačene gumene kuglice ubacivane u jednu od dve kutije, a kuglice su potom brojali sami komunisti). Spoljašnju legalnost i legitimnost komunistička vlada počela je da stiče posle zasedanja od 29. novembra 1945. godine, kada je dobila priznanje od Velike Britanije, a potom i od drugih država., navodi se u fejsbuk objavi stranice Ravnogorski četnički pokret. 

Glas javnosti

SKINI APLIKACIJU