Država ukinula podsticaje za reciklažni otpad

Crk’o ti je frižider, kupiš novi, platiš nekog da ga odstrani. Taj neko dođe, uzme pare i onda ga baci negde gde niko ne gleda – na neku divlju deponiju, u reku, šumu. Jeste da nije baš po zakonu, ali tako nema dodatne troškove.

Kuda ide eko-taksa?

U međuvremenu, svako ko ima firmu u Srbiji, pa i najmanju, i dalje plaća eko taksu, koja je uvedena 2019. godine. Ova taksa, odnosno naknada za zaštitu i unapređenje životne sredine, je obavezna godišnja naknada za sva pravna lica, preduzetnike, uključujući paušalce i udruženja u Srbiji, a uvedena je po principu „zagađivač plaća“. Visina takse je od 5.000 dinara, a ide i do dva miliona, u zavisnosti od delatnosti i prihoda firme.

Tako je pitanje – gde ide novac, koji bi trebalo da se iskoristi za odlaganje opasnog i elektronskog otpada? U zemljama Evropske unije, pak, države obezbeđuju ogromnu pomoć za reciklere, koja ide i do 60 odsto, jer je ovo jednostavno posao od javnog interesa.

Nema računice

Prihod koji sada recikleri mogu da ostvare prodajom izdvojenih sirovina, tvrdi Kristina Cvejanov, ekspertkinja za upravljanje otpadom i reciklažu za Biznis.rs, ne pokriva realne troškove sakupljanja, transporta i tretmana.

„Tretman ovih vrsta otpada jednostavno nije isplativ bez sistemske podrške države. Troškovi su veći od prihoda, što znači da bez subvencija ili modela produžene odgovornosti proizvođača, sistem ne može da funkcioniše“, kaže Cvejanov.

Prema njenim rečima, Srbija je godinama koristila model podsticaja kao način da osigura da se otpad iz domaćinstava i privrede pravilno zbrine. Ukidanjem uredbe reciklažna industrija se, praktično preko noći, našla u situaciji da posluje bez finansijske osnove za tretman najskupljih kategorija otpada.

Gde će ići gume od vuklanizera

Operateri koji poseduju dozvolu za tretman otpada od 1. januara su obustavili preuzimanje reciklabilnog opasnog otpada, što su pojedini potvrdili za N1, pod uslovom da ostanu anonimni. Oni su rekli da bi mogao da bude ugrožen rad i dobrog dela industrije, jer brojni proizvođači pneumatika, električnih i elektronskih proizvoda, ali i vulkanizeri, auto-servisi i servisi bele tehnike od 1. januara nemaju kome da predaju svoj otpad. „Moguća su dva scenarija, jedan koji podrazumeva njihov otežan rad i povećane troškove skladištenja otpada u prvoj fazi i potpuna blokada rada u drugoj fazi. Drugi scenario je da oni, uz neku vrstu blagoslova države, prestanu da ispunjavaju svoje zakonom utvrđene obaveze, odnosno da pored već ogromnih količina drugih vrsta otpada koji se nekontrolisano odlažu na smetlištima i u životnoj sredini, dobijemo i dodatne količine otpada, koji sadrže brojne štetne supstance, sa nesagledivim posledicama po životnu sredinu i javno zdravlje”, naveli su za N1.

Glas javnosti/V06S