„Slabljenje kampanje u Italiji radi invazije na južnu Francusku, umesto nastavka na Balkan, bila je jedna od najvećih grešaka rata (…) Staljin je tačno znao šta želi… i ono što je najviše želeo bilo je da nas drži podalje od Balkana (…) Stoga je lako videti zašto je Staljin favorizovao Anvil (iskrcavanje u južnoj Francuskoj) u Teheranu.“
Britanska vlada i američki generali nisu bili jedini krugovi koji su više puta pokušavali da ubede Belu kuću u balkansku opciju. Takođe, Džon C. Vajli – stručnjak za sovjetske poslove zaposlen u Kancelariji za strateške usluge (ratnoj preteči CIA) imao je slično mišljenje. Dana 11. avgusta 1943. godine, napisao je pismo predsedniku u kojem je pokušao da ga ubedi da izvrši invaziju na Balkansko poluostrvo jer bi to osujetilo zlonamerne sovjetske planove u ovom delu evropskog kontinenta. Ruzvelt je ignorisao ove predloge, dajući prednost mišljenju Harija Hopkinsa koji je žestoko insistirao na invaziji u Francuskoj.
Savetnici Ruzvelta su ga ubeđivali da Čerčil, nametanjem koncepta ofanzive na Balkanskom poluostrvu umesto u Francuskoj, u stvarnosti namerava da povrati britanski imperijalni uticaj za američki novac i vojne napore.
Akcije, odluke, stavovi, pozicije i Ruzveltova spoljna politika u celini ne mogu se objasniti bez potpunog razumevanja nivoa do kog je sovjetska agentura prodrla u najviše redove kreatora politike SAD u to vreme. Okviri ovog teksta onemogućavaju previše razrade tog pitanja – bilo je apsolutno previše sovjetskih špijuna oko Ruzvelta da bi se opširno opisao njihov uticaj na njega u relativno kratkom tekstu, iako trojica od njih zaslužuju posebnu pažnju. Naime, Aldžer His, Hari Dekster Vajt i – pre svega – Hari Hopkins. Gore pomenuti špijuni su verovatno bili najuticajniji, najefikasniji i najštetniji po interese SAD. Zahvaljujući ovoj trojici izdajnika, uticaj Moskve na odluke i akcije Ruzvelta bio je značajan.
Nesumnjivo, najvredniji sovjetski agent u SAD u tim godinama bio je Hari Hopkins. Hopkins se nesumnjivo ističe u istoriji špijunaže. Njegov rad za Moskvu joj je doneo više prednosti i usluga nego čak i špijunaža koju je praktikovao drugi poznati špijun koji je radio za komunističku vlast – Rihard Zorge.
Dokazi koji optužuju Hopkinsa za špijunažu u korist sovjetske obaveštajne službe su veoma ozbiljni, ako ne i nepobitni. Dešifrovani i otkriveni sovjetski kablogrami nedvosmisleno ukazuju na Hopkinsa kao agenta koji se pojavljuje u tajnoj sovjetskoj prepisci pod operativnim kriptonimom „Izvor 19“. Oleg Gordijevski – bivši pukovnik KGB-a koji je u tajnosti radio za britansku obaveštajnu službu, a kasnije pobegao na Zapad – sećao se da je jednom prisustvovao specijalnom predavanju za oficire KGB-a na kojem je iskusni oficir KGB-a, držeći predavanje, razgovarao o temi Harija Hopkinsa – najkorisnijeg sovjetskog agenta u SAD tokom Drugog svetskog rata, kako je predavač obavestio slušaoce.
Hari Hopkins je bio neka vrsta sive eminencije u Beloj kući. Bio je najbliži pomoćnik predsednika. Hopkins je za Ruzvelta bio manje-više kao kardinal Rišelje za kralja Luja XIV. Imao je veći uticaj na predsednika nego bilo ko drugi, izuzev prve dame – Eleonore Ruzvelt i prve ćerke – Alis Longvort. Ruzvelt je godinama bio u kontaktu sa Hopkinsom. U velikoj meri se oslanjao na Hopkinsa. Ruzvelt i Hopkins su bili veoma bliski prijatelji. Zajedno sa svojim suprugama jeli su zajedničke večere, obično pet dana u nedelji, što svedoči o bliskosti njihovog međusobnog odnosa. Kako je istoričar Dejvid L. Rol rekao: „Međutim, hemija između Hopkinsa i Ruzvelta pokazala se tako sudbonosnom za naciju i svet“. Prema Averelu Harimanu, Hari Hopkins je bio jedina osoba iz zapadnih delegacija prema kojoj je Staljin pokazao znake lične simpatije. Može se reći da je Hopkins bio nezamenljiv i za Ruzvelta i za Staljina.
Hopkins je vodio mnoge razgovore sa Čerčilom i Staljinom. Prisustvovao je većini sastanaka Velike trojke (i Velike dvojke u različitim konfiguracijama). On je bio taj koji je unapređivao zvaničnike u Beloj kući. Ubedio je predsednika da nominuje Edvarda Stetinijusa – Hopkinsovog štićenika – za državnog sekretara. Stetinijus je sa svoje strane imao sumnjivo bliske odnose, pored Hopkinsa, i sa Hisom. Mnogi zvaničnici zaposleni u Beloj kući, formalno ili neformalno, bili su pod Hopkinsom. Hopkins je naneo nepopravljivu štetu cilju Slobodnog sveta. Hopkins je bio šef programa o zajmu i najmu. Jednom je Džordž C. Maršal izrazio svoje mišljenje o „Hopkinsovom poslu sa predsednikom“ kao „da zastupa ruske interese“. Maršal je to mišljenje izneo 1957. Da li je te godine već znao da je Hopkins izdajnik?
Nema sumnje da je Hopkins dosledno i mudro oblikovao Ruzveltova mišljenja, uvek u korist Moskve. Hopkins je često zastupao prosovjetske stavove. Bio je glavni sledbenik ofanzive u Francuskoj i, istovremeno, glavni protivnik ofanzive na Balkanu među svim američkim političkim i vojnim liderima tog vremena. Hopkins se čak usudio da ukori Čerčila zbog njegovih stalnih i upornih pokušaja da nametne invaziju na Balkan. Prema rečima generala V. Klarka, u jednom trenutku Ruzvelt je ozbiljno razmatrao organizovanje ofanzive na istočnim obalama Jadranskog mora, ali je Hopkins uspešno odvratio predsednika od ove ideje.
Kada je poljska vlada u egzilu pozvala Crveni krst na istragu o masovnom ubistvu u Katinjskoj šumi, Hopkins je Poljake nazvao „problematičnim i zainteresovanim samo da spreče da njihova velika imanja padnu u ruske ruke“. Naveo je američkog predsednika da donese mnoštvo odluka i akcija koje su bile korisne za Sovjetski Savez, a na štetu SAD ili njihovih saveznika. Revnosno izvršavajući zahteve Moskve, Hopkins je istrajao u svojim naporima da osujeti pomoć Poljskoj Armiji Krajovi tokom Varšavskog ustanka. Hopkins je ubedio Ruzvelta da će varšavski problem biti rešen sigurnom pobedom Sovjeta na istočnom frontu, tako da nije bilo potrebe za intervencijom američke diplomatije ili vojske. Ruzveltovi savetnici su ga dezinformisali – u mnogim slučajevima ne bez namerne inspiracije sovjetskim obaveštajnim službama – u vezi sa situacijom u Varšavi koju je zahvatio ustanak.
Generalno, Hopkinsov slučaj je ilustrativan primer koliko je opasan mogao biti dobro pozicionirani agent uticaja strane i neprijateljske sile. Hopkins je zasenio svakog drugog zvaničnika u Beloj kući po pitanju uticaja koji je imao na proces donošenja odluka i zasenio je svakog drugog sovjetskog špijuna po pitanju korisnosti za komunističku stvar. Njegov uticaj na Ruzvelta bio je dubok. Bio je iskusan, vešt i lukav u „rukovanju“ sa predsednikom. Odlučno se uzdržao od bilo kakvih pokušaja da započne ozbiljnu saradnju sa nemačkom antinacističkom konzervativnom opozicijom jer bi to bilo opasno za Staljinove planove.
Hopkins se divio generalisimusu Staljinu. Pokušao je da kod Ruzvelta izazove osećaj bespomoćnosti, nesposobnosti, slabosti, čak i defetizma u pogledu mogućnosti Vašingtona da izvrši efikasan uticaj na Sovjetsko carstvo. Hopkins, ovaj zli duh predsednika Ruzvelta, nažalost, često je bio prilično uspešan u tim naporima. „Rusi imaju moć u Istočnoj Evropi… i jedini izvodljiv put bio je da iskoristimo uticaj koji imamo da ublažimo situaciju.“– rekao je američki predsednik grupi senatora u januaru 1945. Hopkins je posejao polje Ruzveltovog uma semenom očaja i slabosti, a Staljin je požnjeo plodove. Posebno u poslednjim mesecima kada se bolesni Ruzvelt borio sa teškom bolešću, sovjetski agenti su stvar uzeli u svoje ruke do tačke u kojoj je Ruzvelt de fakto postao nesposoban.
Glas javnosti/pogledi.rs
Izvor:
Przemysław Furgacz, PhD
College of Business and Entrepreneurship In Ostrowiec Świętokrzyski
FRANKLIN DELANO ROOSEVELT – THE FALSE “HERO” OF U.S. FOREIGN POLICY
„Ante Portas – Studia nad Bezpieczeństwem” 2015, No. 1(4)
https://anteportas.pl/wp-content/uploads/2018/08/AP.IV_Furgacz.pdf
Otkriće poljskog istoričara: Ruzvelt je Istočnu Evropu prodao Staljinu, a ne Čerčil, evo zašto
Društvo
Autor: Glas javnosti
Autor: Glas javnosti
Ne samo Čerčil, već i američki generali, na čelu sa Ajzenhauerom, bili su za iskrcavanje na Balkanu 1943, umesto u Francuskoj 1944.
Na taj način komunizam ne bi zavladao u Istočnoj Evropi – piše poljski istoričar dr Pšemislav Furgač u radu pod naslovom: ”Franklin Delano Ruzvelt – lažni heroj američke spoljne politike”
…Svi gore navedeni primeri nepobitno dokazuju da je uspešno diplomatsko odbijanje Staljina bilo moguće bez pribegavanja ratu. Karakteristično je da su se svi ovi slučajevi efikasnog suprotstavljanja agresivnim akcijama Moskve dogodili nakon što je Ruzveltov naslednik – Hari S. Truman – preuzeo dužnost. Gde ima volje, ima i načina. Čitav problem sa Ruzveltom bio je u tome što je poznato da nije imao volju da odbije Sovjetski Savez. Ruzvelta, izgleda, uopšte nije zanimala sudbina istočne polovine Evrope. Dana 3. septembra 1943. godine, izjavio je nadbiskupu Fransisu Spelmanu, na njegovo iznenađenje, da će istočnoevropske nacije jednostavno morati da trpe sovjetsku hegemoniju.
„Slabljenje kampanje u Italiji radi invazije na južnu Francusku, umesto nastavka na Balkan, bila je jedna od najvećih grešaka rata (…) Staljin je tačno znao šta želi… i ono što je najviše želeo bilo je da nas drži podalje od Balkana (…) Stoga je lako videti zašto je Staljin favorizovao Anvil (iskrcavanje u južnoj Francuskoj) u Teheranu.“
Britanska vlada i američki generali nisu bili jedini krugovi koji su više puta pokušavali da ubede Belu kuću u balkansku opciju. Takođe, Džon C. Vajli – stručnjak za sovjetske poslove zaposlen u Kancelariji za strateške usluge (ratnoj preteči CIA) imao je slično mišljenje. Dana 11. avgusta 1943. godine, napisao je pismo predsedniku u kojem je pokušao da ga ubedi da izvrši invaziju na Balkansko poluostrvo jer bi to osujetilo zlonamerne sovjetske planove u ovom delu evropskog kontinenta. Ruzvelt je ignorisao ove predloge, dajući prednost mišljenju Harija Hopkinsa koji je žestoko insistirao na invaziji u Francuskoj.
Savetnici Ruzvelta su ga ubeđivali da Čerčil, nametanjem koncepta ofanzive na Balkanskom poluostrvu umesto u Francuskoj, u stvarnosti namerava da povrati britanski imperijalni uticaj za američki novac i vojne napore.
Akcije, odluke, stavovi, pozicije i Ruzveltova spoljna politika u celini ne mogu se objasniti bez potpunog razumevanja nivoa do kog je sovjetska agentura prodrla u najviše redove kreatora politike SAD u to vreme. Okviri ovog teksta onemogućavaju previše razrade tog pitanja – bilo je apsolutno previše sovjetskih špijuna oko Ruzvelta da bi se opširno opisao njihov uticaj na njega u relativno kratkom tekstu, iako trojica od njih zaslužuju posebnu pažnju. Naime, Aldžer His, Hari Dekster Vajt i – pre svega – Hari Hopkins. Gore pomenuti špijuni su verovatno bili najuticajniji, najefikasniji i najštetniji po interese SAD. Zahvaljujući ovoj trojici izdajnika, uticaj Moskve na odluke i akcije Ruzvelta bio je značajan.
Nesumnjivo, najvredniji sovjetski agent u SAD u tim godinama bio je Hari Hopkins. Hopkins se nesumnjivo ističe u istoriji špijunaže. Njegov rad za Moskvu joj je doneo više prednosti i usluga nego čak i špijunaža koju je praktikovao drugi poznati špijun koji je radio za komunističku vlast – Rihard Zorge.
Dokazi koji optužuju Hopkinsa za špijunažu u korist sovjetske obaveštajne službe su veoma ozbiljni, ako ne i nepobitni. Dešifrovani i otkriveni sovjetski kablogrami nedvosmisleno ukazuju na Hopkinsa kao agenta koji se pojavljuje u tajnoj sovjetskoj prepisci pod operativnim kriptonimom „Izvor 19“. Oleg Gordijevski – bivši pukovnik KGB-a koji je u tajnosti radio za britansku obaveštajnu službu, a kasnije pobegao na Zapad – sećao se da je jednom prisustvovao specijalnom predavanju za oficire KGB-a na kojem je iskusni oficir KGB-a, držeći predavanje, razgovarao o temi Harija Hopkinsa – najkorisnijeg sovjetskog agenta u SAD tokom Drugog svetskog rata, kako je predavač obavestio slušaoce.
Hari Hopkins je bio neka vrsta sive eminencije u Beloj kući. Bio je najbliži pomoćnik predsednika. Hopkins je za Ruzvelta bio manje-više kao kardinal Rišelje za kralja Luja XIV. Imao je veći uticaj na predsednika nego bilo ko drugi, izuzev prve dame – Eleonore Ruzvelt i prve ćerke – Alis Longvort. Ruzvelt je godinama bio u kontaktu sa Hopkinsom. U velikoj meri se oslanjao na Hopkinsa. Ruzvelt i Hopkins su bili veoma bliski prijatelji. Zajedno sa svojim suprugama jeli su zajedničke večere, obično pet dana u nedelji, što svedoči o bliskosti njihovog međusobnog odnosa. Kako je istoričar Dejvid L. Rol rekao: „Međutim, hemija između Hopkinsa i Ruzvelta pokazala se tako sudbonosnom za naciju i svet“. Prema Averelu Harimanu, Hari Hopkins je bio jedina osoba iz zapadnih delegacija prema kojoj je Staljin pokazao znake lične simpatije. Može se reći da je Hopkins bio nezamenljiv i za Ruzvelta i za Staljina.
Hopkins je vodio mnoge razgovore sa Čerčilom i Staljinom. Prisustvovao je većini sastanaka Velike trojke (i Velike dvojke u različitim konfiguracijama). On je bio taj koji je unapređivao zvaničnike u Beloj kući. Ubedio je predsednika da nominuje Edvarda Stetinijusa – Hopkinsovog štićenika – za državnog sekretara. Stetinijus je sa svoje strane imao sumnjivo bliske odnose, pored Hopkinsa, i sa Hisom. Mnogi zvaničnici zaposleni u Beloj kući, formalno ili neformalno, bili su pod Hopkinsom. Hopkins je naneo nepopravljivu štetu cilju Slobodnog sveta. Hopkins je bio šef programa o zajmu i najmu. Jednom je Džordž C. Maršal izrazio svoje mišljenje o „Hopkinsovom poslu sa predsednikom“ kao „da zastupa ruske interese“. Maršal je to mišljenje izneo 1957. Da li je te godine već znao da je Hopkins izdajnik?
Nema sumnje da je Hopkins dosledno i mudro oblikovao Ruzveltova mišljenja, uvek u korist Moskve. Hopkins je često zastupao prosovjetske stavove. Bio je glavni sledbenik ofanzive u Francuskoj i, istovremeno, glavni protivnik ofanzive na Balkanu među svim američkim političkim i vojnim liderima tog vremena. Hopkins se čak usudio da ukori Čerčila zbog njegovih stalnih i upornih pokušaja da nametne invaziju na Balkan. Prema rečima generala V. Klarka, u jednom trenutku Ruzvelt je ozbiljno razmatrao organizovanje ofanzive na istočnim obalama Jadranskog mora, ali je Hopkins uspešno odvratio predsednika od ove ideje.
Kada je poljska vlada u egzilu pozvala Crveni krst na istragu o masovnom ubistvu u Katinjskoj šumi, Hopkins je Poljake nazvao „problematičnim i zainteresovanim samo da spreče da njihova velika imanja padnu u ruske ruke“. Naveo je američkog predsednika da donese mnoštvo odluka i akcija koje su bile korisne za Sovjetski Savez, a na štetu SAD ili njihovih saveznika. Revnosno izvršavajući zahteve Moskve, Hopkins je istrajao u svojim naporima da osujeti pomoć Poljskoj Armiji Krajovi tokom Varšavskog ustanka. Hopkins je ubedio Ruzvelta da će varšavski problem biti rešen sigurnom pobedom Sovjeta na istočnom frontu, tako da nije bilo potrebe za intervencijom američke diplomatije ili vojske. Ruzveltovi savetnici su ga dezinformisali – u mnogim slučajevima ne bez namerne inspiracije sovjetskim obaveštajnim službama – u vezi sa situacijom u Varšavi koju je zahvatio ustanak.
Generalno, Hopkinsov slučaj je ilustrativan primer koliko je opasan mogao biti dobro pozicionirani agent uticaja strane i neprijateljske sile. Hopkins je zasenio svakog drugog zvaničnika u Beloj kući po pitanju uticaja koji je imao na proces donošenja odluka i zasenio je svakog drugog sovjetskog špijuna po pitanju korisnosti za komunističku stvar. Njegov uticaj na Ruzvelta bio je dubok. Bio je iskusan, vešt i lukav u „rukovanju“ sa predsednikom. Odlučno se uzdržao od bilo kakvih pokušaja da započne ozbiljnu saradnju sa nemačkom antinacističkom konzervativnom opozicijom jer bi to bilo opasno za Staljinove planove.
Hopkins se divio generalisimusu Staljinu. Pokušao je da kod Ruzvelta izazove osećaj bespomoćnosti, nesposobnosti, slabosti, čak i defetizma u pogledu mogućnosti Vašingtona da izvrši efikasan uticaj na Sovjetsko carstvo. Hopkins, ovaj zli duh predsednika Ruzvelta, nažalost, često je bio prilično uspešan u tim naporima. „Rusi imaju moć u Istočnoj Evropi… i jedini izvodljiv put bio je da iskoristimo uticaj koji imamo da ublažimo situaciju.“– rekao je američki predsednik grupi senatora u januaru 1945. Hopkins je posejao polje Ruzveltovog uma semenom očaja i slabosti, a Staljin je požnjeo plodove. Posebno u poslednjim mesecima kada se bolesni Ruzvelt borio sa teškom bolešću, sovjetski agenti su stvar uzeli u svoje ruke do tačke u kojoj je Ruzvelt de fakto postao nesposoban.
Glas javnosti/pogledi.rs
Izvor:
Przemysław Furgacz, PhD
College of Business and Entrepreneurship In Ostrowiec Świętokrzyski
FRANKLIN DELANO ROOSEVELT – THE FALSE “HERO” OF U.S. FOREIGN POLICY
„Ante Portas – Studia nad Bezpieczeństwem” 2015, No. 1(4)
https://anteportas.pl/wp-content/uploads/2018/08/AP.IV_Furgacz.pdf
SKINI APLIKACIJU
