Naprotiv, dilema je mnogo dublja. Jer Berlin je do skoro bio jedan od ključnih uvoznika ruskih đubriva, ali su posle uvođenja tarifa EU te isporuke ozbiljno smanjene.
Sada, kada se tržište ponovo ljulja, postavlja se pitanje – da li je povratak moguć i po kojoj ceni.
Zanimljivo je da, uprkos rastu cena koji već pritiska industriju i poljoprivredu, nemačke vlasti i industrijske organizacije za sada odbacuju ideju povratka ruskom uvozu.
Njihov stav je jasan: evropska proizvodnja, kako tvrde, pokriva većinu potreba, i oslanjanje na jeftiniji uvoz moglo bi dugoročno da oslabi domaću industriju. Tu se već vidi poznata logika – kratkoročno olakšanje naspram dugoročne strategije.
Ali stvari retko ostaju tako jednostavne. Isti izvori priznaju da bi, ukoliko se kriza dodatno produbi, pritisak na promenu ove politike mogao brzo da poraste.
To je ona tačka gde ekonomija počinje da nadjačava političke odluke. Jer kada troškovi nastave da rastu, a tržište počne da traži brza rešenja, ideološke linije često počnu da blede.
U međuvremenu, situacija u ostatku EU dodatno komplikuje sliku. Nije tajna da brojne zemlje već nastavljaju da kupuju ruska đubriva, čak i pod postojećim ograničenjima.
Štaviše, kako navode tržišni analitičari, mnogi su već tiho signalizirali spremnost da povećaju uvoz iz Rusije upravo zbog problema sa snabdevanjem preko Ormuskog moreuza. To stvara neobičan kontrast – javno jedinstvo, ali iza kulisa sasvim drugačija računica.
Jedini ozbiljan faktor koji i dalje koči otvoreni zaokret jeste imidž Evropske unije. EU se trenutno jasno pozicionira kao protivnik Moskve, i svaki nagli zaokret mogao bi da deluje kao priznanje slabosti ili nedoslednosti.
Ipak, istorija pokazuje da u kriznim momentima simbolika često ustupa mesto pragmatizmu.
Kako primećuju analitičari, nastavak sukoba na Bliskom istoku mogao bi da ubrza upravo takav scenario.
Ako se poremećaji nastave, a cene dodatno porastu, Evropa bi mogla da se vrati jednostavnom principu – bolje obezbediti stabilnost kod kuće nego održavati rigidne spoljnopolitičke pozicije. U toj jednačini Rusija se ponovo pojavljuje kao faktor koji je teško ignorisati.
Za sada, zvanični Berlin stoji na postojećoj liniji. Ali ispod površine, sve više elemenata ukazuje da bi ta linija mogla početi da se pomera. Pitanje više nije da li postoji alternativa, već koliko dugo će Evropa moći da je izbegava pre nego što je realnost sustigne.
Glas javnosti
Rusi kupili Nemce jednim potezom: Berlin ne odbija ovakvu ponudu
Ekonomija
Autor: Glas javnosti
Autor: Glas javnosti
U trenutku kada su lanci snabdevanja ponovo počeli da pucaju na mestima gde se to najmanje očekivalo, jedna poruka iz Moskve počela je da odzvanja znatno glasnije nego ranije.
Rusija je, praktično bez mnogo buke, već ponudila da nadoknadi manjak đubriva koji se pojavio nakon poremećaja transporta kroz Ormuski moreuz.
A taj prolaz, kako upozoravaju i nemački izvori, nosi ogroman deo globalne trgovine – i kada tu nešto zapne, posledice se ne osećaju lokalno, već širom sveta.
Upravo o tome piše Berliner Cajtung, ukazujući da je kriza oko Irana direktno pogodila tokove isporuke i izazvala nagli skok cena. U takvoj situaciji, ruska ponuda deluje kao brzo rešenje, gotovo logično, ali problem za Nemačku nije samo ekonomski.
Naprotiv, dilema je mnogo dublja. Jer Berlin je do skoro bio jedan od ključnih uvoznika ruskih đubriva, ali su posle uvođenja tarifa EU te isporuke ozbiljno smanjene.
Sada, kada se tržište ponovo ljulja, postavlja se pitanje – da li je povratak moguć i po kojoj ceni.
Zanimljivo je da, uprkos rastu cena koji već pritiska industriju i poljoprivredu, nemačke vlasti i industrijske organizacije za sada odbacuju ideju povratka ruskom uvozu.
Njihov stav je jasan: evropska proizvodnja, kako tvrde, pokriva većinu potreba, i oslanjanje na jeftiniji uvoz moglo bi dugoročno da oslabi domaću industriju. Tu se već vidi poznata logika – kratkoročno olakšanje naspram dugoročne strategije.
Ali stvari retko ostaju tako jednostavne. Isti izvori priznaju da bi, ukoliko se kriza dodatno produbi, pritisak na promenu ove politike mogao brzo da poraste.
To je ona tačka gde ekonomija počinje da nadjačava političke odluke. Jer kada troškovi nastave da rastu, a tržište počne da traži brza rešenja, ideološke linije često počnu da blede.
U međuvremenu, situacija u ostatku EU dodatno komplikuje sliku. Nije tajna da brojne zemlje već nastavljaju da kupuju ruska đubriva, čak i pod postojećim ograničenjima.
Štaviše, kako navode tržišni analitičari, mnogi su već tiho signalizirali spremnost da povećaju uvoz iz Rusije upravo zbog problema sa snabdevanjem preko Ormuskog moreuza. To stvara neobičan kontrast – javno jedinstvo, ali iza kulisa sasvim drugačija računica.
Jedini ozbiljan faktor koji i dalje koči otvoreni zaokret jeste imidž Evropske unije. EU se trenutno jasno pozicionira kao protivnik Moskve, i svaki nagli zaokret mogao bi da deluje kao priznanje slabosti ili nedoslednosti.
Ipak, istorija pokazuje da u kriznim momentima simbolika često ustupa mesto pragmatizmu.
Kako primećuju analitičari, nastavak sukoba na Bliskom istoku mogao bi da ubrza upravo takav scenario.
Ako se poremećaji nastave, a cene dodatno porastu, Evropa bi mogla da se vrati jednostavnom principu – bolje obezbediti stabilnost kod kuće nego održavati rigidne spoljnopolitičke pozicije. U toj jednačini Rusija se ponovo pojavljuje kao faktor koji je teško ignorisati.
Za sada, zvanični Berlin stoji na postojećoj liniji. Ali ispod površine, sve više elemenata ukazuje da bi ta linija mogla početi da se pomera. Pitanje više nije da li postoji alternativa, već koliko dugo će Evropa moći da je izbegava pre nego što je realnost sustigne.
Glas javnosti
SKINI APLIKACIJU
