2. Zečevi

Radiša i Ahilije su jedini uspeli da se izvuku.

„U šta me ovo pope uvuče, života ti, pa šta će moja kukavna Railija da radi sad? Znaš bre da čekam đete“, zakuka sebar iz petnih žila.

„Ne kukaj, spasih ti tu glavu, kao da će od tebe biti koristi“, odbrusi Ahilije još uvređen zapomaganjem.

Radiša je kudikamo pomagao sveštenicima da održavaju hram i oko hrama, zvonio je po potrebi, brinuo se da sirotinja dobije svoje sledovanje, a zauzvrat on i žena nisu bili gladni. Railija, žena mu, čekala je prvo dete, već su mu dali ime, Radiša nije sumnjao da je muško, pa otuda Aleksije. Skućili su se pokraj Rzava, malo niže niz reku od velike stenčine, za koju su putnici, koji su se naravno sami tu našli, nikako u društvu, tvrdili da vide pastira Urjaka kako se se nje baca i tako celu noć skačući i dozivajući u pomoć. Tvrdili su „svedoci“ – to vile dozivajaju putnike želeći da ih ugrade u taj prokleti bedem.

Railija mu nije bila prva, ne zato što je dobri sebar bio ženskaroš, nego druge nisu pretekle dugo, umirale su jedna za drugom. Život pokraj hladnog Rzava dodatno mu je otežao svaki korak. Babe gatare su mu govorile, gledajući u dlan koji ni najbolja agarenska strela nije mogla probiti od zadebljane kože, da se sklanja sa te proklete zemlje. Nije hteo. Nije htela ni Railija. Ne zbog toga što se ne bojaše, nego nikuda nisu mogli, naročito ne oko crkve, znalo se, čulo se, dolaze đavoli ratnici, skinuće joj kupolu i praviti đulad, konje će uvesti, napraviti štalu, a onda na zgarištu svete mitropolije pobiti alaj barjak, za vjekove vjekova. I tako bi.

Samo mu je trebao Ahilije, kojeg je sebar smatrao potpunim ludakom, ali uvek je cenio njegovu milost i mladost, doduše pomalo ljubomoran jer šta je to mladi dripac bio bolji od njega. Ni pametniji, ni sposobniji, pa opet dobi keliju i kakvo takvo vreme monaha da ga nešto nauče. Bar je tako smatrao Radiša, a nikoga njegovo mišljenje nije zanimalo. Svi su od njega bežali kao od kuge, sem, na žalost i sreću, Ahilija.

PRVU PRIČU PROČITAJTE NA LINKU ISPOD:
https://glas-javnosti.rs/vesti/licni-stav/kupola-koja-se-topi

Radišina pamet sezala je do sada zatvorenih vrata u podu oltara i nemirnog plamena sveće koju je ispred njega nosio parohijan. Mislio je na Railiju, ali misle su mu okupirale najcrnje slutnje i priče o drekavcima koje je čekao da ih zaskoče. Mada bolje oni nego omašćeni kolac Agarena, kojio su već uveliko pustošili crkvenu riznicu.

„Gde me vodiš pope, nisam ti ja za ovo i šta je bre u ovom kovčegu, kao da je prazan, koji će nam?“, prostenja Radiša kome su žile na vratu iskočile jer je pognute glave morao da nosi, ni sam ne zna šta, dok je Ahilije tvrdoglavo ćutao, kao da je u svoj muci pomalo uživao u tome da nervira nesrećnog Radišu. I on je nosio drugi kraj. Niži od sapatnika, bilo mu je lakše da se kreće tunelom, u kojem im je jedinu nadu davala sveća.

Plamen je bio nesiguran kao i parohijanova pamet onog trena kad ih je spustio u bezdan. Nije znao kuda idu, šta će jesti, piti, da li će ih Turci pohvatati i odrati kao zečeve. Znao je samo da nazad ne može.

Prolazili su sati kretanja, sveća je već zgasla, a oči priviknute na mrak znale su samo da razanaju sivkaste prilike u daljini, a kapljice vode odjekivale su kao malj Radišinog dede Anđelka, dok je kovao sekiru. Radiša je pamtio sečivo, oganj i krv. Dovoljno i dobro.

Sapatnici parohijan i sebar sedoše da konače. Mrak. Promrlja Radiša: „Ne budi na drumu dok Todorci jašu“.

Glas javnosti 

SKINI APLIKACIJU