Dok je savezni ministar te večeri pokušavao da zavrbuje kolegijum i glavnu urednicu da Borbu predaju bez borbe, ona dvojica što su stigli s ministrom podigli su noge na sto u jednoj kancelariji iza sale kolegijuma i nonšalantno gledali snimak fudbalske utakmice Jugoslavija - Brazil u Porto Alegreu. Brazil je pobedio 2:0.
Draža Petrović: N1, oženi me!
Lični stav
Autor: Glas javnosti
Autor: Glas javnosti
Nijedna država ne voli slobodne medije, a država Srbija ih nije volela nikada.
Ni šest meseci nisam bio profesionalni novinar kada je u decembru 1994, na katoličko Badnje veče, u prostorije dnevnog lista Borba na Trgu Marksa i Engelsa upao savezni ministar informisanja u pratnji još dvojice, rekavši da je država poništila privatizaciju Borbe i da Savezna vlada preuzima naš list i pride sve nas koji smo se u Borbi zatekli...
Kao golobradi novinar po toj slici sam zapamtio kako izgleda država koja ne voli medije - upadne ti u redakciju, čeka da se predaš i dok čeka da se predaš podigne noge na sto. A ako još ima neki dobar fudbal na TV-u, tim bolje. Pivo i kokice se podrazumevaju.
Mi smo danima branili redakciju, dežurali od nula do 24 sata po smenama, i onda je država jednog jutra upala s policijom, poizbacivala nas napolje i zaključala ulazna vrata.
Posle smo mi dobili državu sa 2:0 jer smo napravili Našu Borbu, nazvanu tako pošto su čitaoci, dok smo na ulicama prodavali vanredno izdanje Borbe, koje je paralelno izlazilo sa državnom Borbom, pitali: “Je ‘l to ona naša Borba?”
I takva bi Naša Borba. Državna Borba je propala jerbo državnu Borbu niko nije hteo da čita. Ispostavi se uvek da možeš da preuzmeš neku redakciju, isteraš novinare, dovedeš nove, posmenjuješ urednike, i dovedeš nove, ali čitaoce teško da možeš da preuzmeš, isteraš i posmenjuješ. Čitaoci su zeznuta kategorija. Isto tako i gledaoci.
Postoje mediji koji vlast nerviraju i kad ne postoje. Ti su najopasniji.
Evo, na primer N1. To je valjda jedina televizija na svetu koja je vlast počela da nervira i pre nego što je počela da se emituje. TV N1 nervira Vučića i na neviđeno.
Kada neko nekada bude pisao romansiranu biografiju N1 početak će biti ovakav: nedelja je 29. septembar 2014. godine, snimatelj Španić i novinarka Zorić vežbaju za neki budući Dnevnik N1 lutajući ulicama iznad Slavije…
Andrej Vučić, brat tadašnjeg premijera, Predrag Mali, brat tadašnjeg gradonačalnika, u tim trenucima sa dvojicom vojnih bezbednjaka u pratnji, kreću na nedeljni ručak kod roditelja premijera Vučića koji žive na Vračaru, dok žandaremerija dovučena sa svih strana sveta obezbeđuje Prajd, a grupice navijača i desničara lutaju po ulicama i skandiraju: „Vučiću, pederu!“
Kamerman Španić na uglu ulica Svetozara Markovića i Birčaninove, primećuje neku gungulu, i počne da snima kako žandarmi iz Leskovca pendrecima lemaju neke nepoznate ljude.
U tom momentu snimatelj Španić zna da ima odličan snimak, ali ne zna gde će da ga emituje jer on i novinarka trenirajuu za neku buduću televiziju koja će se zvati N1, što mu liči kao kad fudbaler na treningu postigne evrogol, jedan od najlepših u istoriji fudbala, ali to niko ne računa u golove jerbo je na treningu.
Inspektor BIA u civilu potom prilazi Španiću, pita ga da li bi krenuo sa njim na Banjicu da pogledaju snimak. Španić kaže da ne bi. Inspektor ga posle to pita još nekoliko puta, Španić onda zove urednika Ćosića, ali urednika Ćosića zove i savetnica premijera za medije da ga moli da snimak ne emituju ni na Jutjubu, pošto ionako još nemaju televiziju. N1 je naravno taj snimak emitovao na Jutjubu i ustupio zainteresovanim kolegama iz drugih medija.
Ukratko: „Andrej je pretučen jer je moj brat, to je neko znao i slučajno se baš pojavila kamera američke televizije da to snimi” - godinama kasnije je tu komplikovanu situaciju jednostavno objasnio Aleksandar Vučić, teoretičar zavere od renomea.
Ispostavilo se da je Televizija N1 užasno nervirala predsednika Srbije čak i u trenucima kad nisi mogao da je vidiš sve i da hoćeš da je vidiš, kad su još vežbali po šumama, gorama i ulicama, i to posle gledali u krugu urednika, pa se samo moglo naslutiti kako će se sve završiti.
-Šta će ovi tek da rade kad prestanu da vežbaju? - zapitao se predsednik opravdano nad svojom sudbinom, ali je bilo kasno.
Zapravo, niko ne zna da l’ je gore kad se N1 vidi ili kad se N1 ne vidi.
I zato Vučić ne zna šta da radi sa N1. Sve je pokušao - kao što je devedesetih jednog dana prestao da se emituje Radio B92 jerbo je, po zvaničnom saopštenju, ušla voda u koaksijalni kabl, tako je sadašnji Vođa pokušao na razne načine da uđe u koaksijalne kablove N1, ali nikako nije uspevao da uđe.
Da li ćemo uskoro videti državu kako sedi u kancelarijama N1, drži noge na stolu i gleda neku utakmicu dok čekaju da se Igor Božić, urednici, novinari, kamermani i tehničari predaju? Ništa nije isključeno. Ali, šta će državi N1 koji niko neće da gleda, dok je pravi N1 onaj koji je opasan čak i kada ne postoji.
-Ovaj čovek je neuništiv - što bi rekao Boro Stepanović kada vidi Batu Stojkovića kako dva sata posle pada s mosta isplivava iz ledene reke u “Ko to tamo peva”.
Tako je i sa N1, te ostalim medijima koji su ovih dana u centru pažnje i svi se normalni ljudi oko njihove sudbe brinu, dok budale likuju.
Ali ne brinite - okačite na rever onaj bedž “N1, oženi me!”, isti kao devedesetih samo bez Čede, i ponosno hodajte po Srbiji.
Tajna Televizije N1 i svih naših medija je baš u biblijskom pitanju režima: “Kod njih ne znaš da l’ su gori po našu posrnulu bulumentu kad se ne vide ili kad se vide?”
Mislite o tome.
Glas javnosti/N01S
Stavovi izraženiu kategoriji Ličnistav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti
SKINI APLIKACIJU
