U centru moći na Balkanu su "Crvena deca"

Na Balkanu danas ne postoji klasična pod‌ela vlasti. Postoji trougao moći: NVO sektor, mediji i politika. A u njegovom centru stoje – “Crvena deca“.

Nevladine organizacije nisu ovd‌je nastale da bi štitile društvo, već da bi ga prevaspitavale. One služe kao regrutni centri. Tu se testira lojalnost, brusi jezik, uči koji su „ispravni“ stavovi i koje teme su zabranjene. Ko prođe – ide dalje. Ko pita previše – ostaje bez grantova.

NVO sektor proizvodi kadrove, ne ideje.

Njegov zadatak nije kritika sistema, već selekcija podobnih ljudi za sistem. Zato su svi isti: isti rečnik, iste fraze, ista „zabrinutost“, ista meta – sopstveni narod.

Druga tačka trougla su mediji.

Ne kao korektiv vlasti, već kao logistika operacije. Mediji više ne informišu, nego usmeravaju. Oni ne postavljaju pitanja, već brane narativ. Ko god dovede u pitanje agendu NVO sektora ili odluke vlasti – proglašava se ekstremistom, ruskim agentom, nacionalistom, retrogradnim elementom. Mediji služe da crvenu decu prikažu kao „mlade, obrazovane, progresivne“, čak i kada su nesposobni, bahati i politički sterilni. Skandali se peru, greške relativizuju, odgovornost briše. Kritika se ne demantuje – etiketira se.

Treća tačka je politika.

Tu crvena deca završavaju karijeru. Bez izborne baze, bez narodne podrške, bez stvarnog legitimiteta – ali sa punim medijskim pokrićem i međunarodnom zaštitom. Njih ne bira narod, njih postavlja sistem. Kada uđu u institucije, oni više ne predstavljaju državu, već mrežu koja ih je dovela. Njihove odluke nisu političke, već operativne. Njihova lojalnost nije ustavna, već projektna. Država se pretvara u servis za sprovođenje tuđih interesa.

Srđan Škoro: Mrdićevi zakoni Panetova presuda

U tom trouglu nema slučajnosti. NVO sektor proizvodi kadar. Mediji proizvode legitimitet. Politika proizvodi moć. A narod? Narod služi kao smetnja.

U Crnoj Gori, Srbiji, Republici Srpskoj i širom regiona, ovaj model funkcioniše identično. Promijene se zastave, promene se parole, ali struktura ostaje ista. Crvena deca se samo sele iz jednog projekta u drugi. Zato se nikada ne rešavaju ključna pitanja. Zato je država stalno u „tranziciji“. Zato su krize večne. Jer cilj nije stabilna država – cilj je upravljiva država.

Crvena deca nisu slučajna pojava. Ona su instalacija.

 I dok god NVO sektor, mediji i politika funkcionišu kao jedan zatvoreni krug, Balkan neće biti slobodan prostor, već laboratorija. A laboratorije se ne vode u interesu miševa.

Šta znači pojam „Crvena deca“?

Izraz „Crvena deca“ ne odnosi se na godine, već na ideološko poreklo i mentalni sklop. To su ljudi koji su politički, društveno ili vrednosno formirani u nasleđu bivšeg komunističkog sistema, bez obzira na to što se danas predstavljaju kao liberali, progresivci, evropejci ili reformisti. „Crvena“ u ovom kontekstu ne znači nužno formalno članstvo u nekadašnjim partijama, već nasleđeni način razmišljanja: prezir prema narodu, uverenje da elita zna bolje od građana, sklonost autoritetu, ali samo ako dolazi „odozgo“, uverenje da cilj opravdava sredstva. „Deca“ ne označava biološku mladost, već nezrelost u odnosu prema slobodi i odgovornosti. To su ljudi koji nikada nisu morali da se bore za sistem u kojem žive, već su u njega bili uvedeni kroz privilegije, veze i ideološku podobnost.

Odakle se pojam pojavljuje?

Pojam se pojavljuje kao publicistička i politička metafora na prostoru bivše Jugoslavije, u trenutku kada je postalo jasno da pad komunizma nije značio i pad komunističkih kadrova, već samo njihovo presvlačenje.

Nekada su nosili partijske knjižice. Danas nose grantove, projekte, certifikate i preporuke.

 Crvena deca su često potomci ili ideološki naslednici bivših partijskih struktura, ali još češće njihovi mentalni učenici. Oni nisu nostalgičari sistema – oni su njegovi preživeli mehanizmi.

Šta „Crvena deca“ zapravo znače danas?

Draža Petrović: Društvo propalih tenisera

Danas „Crvena deca“ označavaju kadar koji je idealan za spoljašnje upravljanje državama: nemaju snažan nacionalni identitet, nemaju duboku vezu sa društvom iz kojeg dolaze, nemaju problem sa promenom političkih uverenja, nemaju dilemu kome duguju lojalnost – onome ko im je omogućio karijeru.

Zbog toga su savršeni za sistem NVO–mediji–politika, gd‌je se odluke ne donose demokratski, već projektno.

Crvena deca nisu revolucionari. Oni su upravitelji tranzicije bez kraja. Njihova osnovna funkcija nije da izgrade državu, već da je drže u stanju trajne zavisnosti – od stranih fondova, preporuka, pritisaka i „međunarodne zajednice“.

 Zašto je pojam važan?

Zato što pomaže da se razdvoji prava politička razlika od lažne ideološke buke. Crvena deca nijesu problem zato što misle drugačije – već zato što ne misle samostalno.

I dok god su oni dominantan kadar u NVO sektoru, medijima i vlasti, Balkan neće imati suverenitet, već samo administraciju suvereniteta.

Autor: Tihomir Burzanović

SKINI APLIKACIJU