Pekićeve reči teraju na razmišljanje
Autor: Glas javnosti
U autentičnom zvučnom zapisu iz 1983. godine, sačuvanom u tonkom arhivu Radio Beograda, jedan od najvećih srpskih pisaca 20. veka, Borislav Pekić, izneo je duboka filozofska promišljanja o temama koje vekovima opsedaju ljudski rod – o rađanju, smrti i uzaludnosti besmrtnosti bez suštinskog smisla.
Pekić svoje izlaganje započinje analizom samog čina dolaska na svet. Prema njegovim rečima, rađanje je proces koji je „oslobođen muke“ i zasnovan, pre svega, na zadovoljstvu produžetka jedinke. Pisac ovde povlači jasnu granicu, naglašavajući da je fokus na jedinki, a ne nužno na vrsti. Seksualni čin, kao neposredno zadovoljstvo, Pekić vidi kao „prvi deo posla“ u izgradnji onoga što naziva nužnom samoobmanom i samoodbranom čoveka.
Međutim, pravi izazov, prema Pekiću, leži u „drugom delu posla“ – oslobađanju od straha od smrti. On identifikuje tri puta kojima čovečanstvo pokušava da prevaziđe sopstvenu konačnost: religijski put vere u zagrobni život, koncept reinkarnacije i put nauke.
Dok su prva dva puta utemeljena na duhovnosti i tradiciji, treći put - put nauke - nudi modernu nadu u tehničko prevazilaženje bioloških granica.
Pekić, međutim, iznosi oštru kritiku i upozorenje kada je u pitanju naučni progres. Čak i ako nam nauka jednog dana omogući besmrtnost, on smatra da ona ostaje nema pred najvažnijim pitanjem.
„Nauka, čak i kada besmrtnost omogući, ne može joj dati smisao“, ističe Pekić. Za njega, pitanje „zašto?“ uvek mora prethoditi pitanju „kako?“.
Svoju misao pisac zaokružuje snažnom metaforom koja tera na razmišljanje: „Raduje li se iko u paklu perspektivi besmrtnosti?“.
Evo i celog Pekićevog govora.
"I tako, 11. drugi 1983. godine. O rađanju i smrti.
Kad je rađanje oslobođeno muke i osnovano na zadovoljstvu, najpre produžetkom jedinke – podvlačim jedinke, a ne vrste – a zatim na neposrednom zadovoljstvu seksualnim aktom, obavljen je, tako smo bar mi mislili, prvi deo posla u građenju jedne nužne samoobmane i samoodbrane.
Drugi deo posla još čeka. Moramo se osloboditi muke, odnosno straha od smrti.
Ako zanemarimo dva načina, oba religiozna – veru u zagrobni život i reinkarnaciju – treći put u besmrtnost može nam, tako bar obećavaju, otvoriti jedino nauka.
Ali nauka, čak i kada besmrtnost omogući, i ako je omogući, ne može joj dati smisao. Ono zašto? ne posle, nego pre onoga kako?.
Jer raduje li se iko u paklu perspektivi besmrtnosti?“, naveo je tada Pekić.
Glas javnosti T02S
SKINI APLIKACIJU
