Redak audio zapis Branka Miljkovića iz 1960. godine

Samo 4 meseca pre njegove tragične smrti, Branko Miljković, princ poezije dao je intervju u oktobru 1960. godine. Povod je bio dodela Oktobarske nagrade grada Beograda za zbirku poezije "Vatra i ništa".

Branko Miljković, tragična ličnost srpske poezije, obavijena je smrću. U svojim pesmama naslućivao je svoj prerani odlazak sa ovog sveta koji je završio na periferiji Zagreba, u Ksaverskoj šumi. U Ulici Jandričevoj, blizu kuće sa brojem 35, u 27. godini života, Branko je pronađen obešen o tanku granu. Dosta se govorilo o ovoj smrti pod sumnjivim okolnostima, ali misterija njegovog preranog odlaska do danas nije rešena. Bar ne zvanično.

"Najveći pesnik među filozofima i najveći filozof među pesnicima", Branko u svojoj poeziji oslobađa od svakog emotivnog ili narativnog sadržaja, udaljava od vidljivog i vodi ka fluidnom, apstraktnom svetu. U njegovim pesmama ima nadrealističke neodređenosti i alogičnosti, ali i simbolističke težnje ka hermetičnosti. Kao retko ko u srpskoj poeziji i pre i posle njega, za osnovu svog pevanja uzeo je samu poeziju. Njegova poetika usmerena je na pronalaženju ontološkog dokaza postojanja pesme. Delom mistično, trenutak koji neposredno prethodi ulasku u san, naseljavanje praznih prostora istog, praznina i brisanje predmetnosti i na kraju zaborav. Poezija se sastoji samo iz nagoveštaja, a sadržaj se ne kazuje već mutno doseže. Sve se to izražava dalekom aluzijom. A vatra, kao čovekov izum, mogao je nastati samo iz najplemenitijih pobuda. Jedino što taj izum može je zavarati i odvesti u još veće zablude. 

Iako nije bio gnomski pesnik, recipira se kao pesnik gnomskih stihova. Njegova poezija svodi se na prepoznatljive izreke. Tako, neki od stihova imaju gnomsku formu:

- "Svet će spoznati onaj ko ga menja" ;

- "Smrtonosan je život al smrti odoleva";

- "Ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju". 

U knjizi "Pesnikov uzlet" Vidosava Petrovića, inače Brankovog prijatelja iz detinjstva, imamo neprocenjiva svedočanstva o velikom i neponovljivom princu poezije. Najtragičniji je Petrovićev opis oproštaja od Branka na Novom groblju u Beogradu. Autor ove knjige bio je pod utiskom Brankovog komentarisanja Jesenjinovog udesa, pa i smrti Milutina Uskokovića. Po Branku, oni su izvršili samoubistvo preterano sentimentalno, gotovo skorojevićki i namešteno. Branko je smatrao da pesnikov kraj mora biti logičan i očekivani ishod životnog i stvaralačkog puta (Volter, Rembo, Majakovski). Branko je razmišljao često o smrti, ali i o tome kada i zbog čega se čovek odlučuje na samoubistvo. Mada mnogi u traganju za razlogom njegovog udesa polaze od njegovog epitafa "Ubi me prejaka reč", u jednoj njegovoj pesmi se post festum obraća pesničkom subjektu, svome dalekom ja:

"Samo da sam bio kraj tebe tada

da pomilujem rečima tvoje namršteno ćutanje

i da u tvoje mračne oči kanem drugarski osmejak

- ti bi živ bio sada.

Kako me nisi naslutio kroz svoje lutanje!

Ili nisi bio toliko jak

da poveruješ u dalekog mene!

I ugasile su se

ugasile

tvoje zene".

Branku su govorili da je dvorski, režimski pesnik, da peva veličajući vlast, udvarajući se vladaru. To ga je ozbiljno poljuljalo. Odlazi iz Beograda i nastanjuje se u Zagrebu. Tamo radi kao urednik na Radio-Zagrebu. U kratkom vremenskom roku piše sebi rođendansku pesmu, dopisom "Dugi", odriče se svoje poezije i žali što ne može vratiti Oktobarsku nagradu grada Beograda. Na kraju, u noći između 11. i 12. februara 1961. godine, Brankovo beživotno telo pronašli su obešeno kaišem o tanku granu mladice, na kolenima.

Jedan od retkih audio zapisa Branka Miljkovića, najmlađeg dobitnika Oktobarske nagrade za zbirku poezije "Vatra i ništa" poslušajte ovde:

SKINI APLIKACIJU