Broj porodica sa jednim detetom raste, što se povezuje sa višim troškovima života, kasnijim roditeljstvom i manjim društvenim pritiskom da porodica mora imati više dece. Iako su takve porodice sve češće, predrasude o takozvanom "sindromu jedinca" i dalje su prisutne.
Po čemu se jedinci razlikuju od dece koja imaju braću i sestre?
Porodica
Autor: Glas javnosti
Autor: Glas javnosti
Deca jedinci često su na meti stereotipa. Jedni ih smatraju razmaženima, drugi veruju da su uspešniji jer su imali svu pažnju roditelja. Psiholozi, međutim, upozoravaju da su takva uopštavanja pojednostavljena i da odrastanje bez braće i sestara samo po sebi ne određuje nečiju ličnost.
Psiholozi ruše stereotipe o jedincima
Jedna od najvećih zabluda jeste da su sva deca jedinci ista i da imaju isti tip ličnosti.
Psihijatar dr Alen Masri, medicinski direktor ustanove All in Solutions, rekao je za Newsweek da istraživanja ne pokazuju da su jedinci sami po sebi usamljeniji, razmaženiji ili socijalno uskraćeni.
Masri objašnjava da razvoj deteta mnogo više zavisi od vaspitanja, porodičnih odnosa i temperamenta nego od toga da li ima braću i sestre.
Sa tim se slaže i psihološkinja Rejčel Loftin, koja je za Newsweek rekla da istraživanja dosledno pokazuju kako su jedinci, uopšteno gledano, psihički zdravi, društveno sposobni i jednako dobro prilagođeni kao ljudi koji su odrastali uz braću i sestre.
Stvarne razlike, dodaje, obično su mnogo manje nego što stereotipi sugerišu.
Lakše komuniciraju sa odraslima
Jedna razlika može se primetiti u načinu na koji se jedinci socijalizuju.
Pošto kod kuće češće komuniciraju sa odraslima, Masri kaže da im razgovor sa starijima često postaje prirodan već u ranom uzrastu. Zbog toga mogu ranije usvojiti bogatiji rečnik i lakše učestvovati u razgovorima odraslih.
Loftin napominje da se takva iskustva ponekad pogrešno tumače kao znak da je dete "brže odraslo". To, međutim, ne znači nužno da je emocionalno zrelije od svojih vršnjaka, već samo da je naviklo na drugačiji način komunikacije.
Klinička psihološkinja dr Liz Nisim objašnjava da jedincima koji odrastaju u mirnijem kućnom okruženju bučna grupa dece ili česti vršnjački sukobi mogu delovati iscrpljujuće. Zbog toga se neki radije okreću bliskim prijateljstvima, starijim prijateljima ili odraslima. Nisim naglašava da to ne znači da imaju slabije društvene veštine, već da im jednostavno više odgovara drugačiji tip odnosa.
Slično iskustvo opisano je i u viralnom videu na TikToku. Korisnik @pumpkintoadlet68 rekao je da se jedinci ponekad osećaju kao višak u svetu odraslih, ali da im upravo zbog toga razgovor sa starijima može biti opušteniji. Istovremeno, naveo je da ih društvo bučne dece može preplaviti.
Video je prikupio više od 10.000 komentara, a mnogi jedinci složili su se sa njegovim zapažanjima.
Šta kaže nauka?
Dr Trejsi King, klinička psihološkinja i sudski veštak za porodično pravo, pozvala se na studiju iz 2025. godine objavljenu u časopisu Nature Human Behaviour. Istraživanje nije pronašlo dokaze da odrastanje bez braće i sestara samo po sebi donosi psihološke nedostatke. Naprotiv, uočene su i određene prednosti povezane sa kognitivnim sposobnostima i mentalnom otpornošću.
King ističe da većina razlika među decom proizlazi iz kvaliteta roditeljske brige, podrške porodice, kućnog okruženja i socioekonomskih okolnosti, a ne iz same činjenice da je neko jedinac.
Okruženje je važnije od broja dece u porodici
Psiholozi se slažu da na razvoj deteta mnogo snažnije utiče okruženje u kojem odrasta nego broj braće i sestara.
"Jedinac koji ima siguran odnos sa roditeljima i razvijen društveni život može imati potpuno drugačije iskustvo od deteta koje je izolovano, prezaštićeno, emocionalno gurnuto u ulogu odrasle osobe ili nosi teret svih porodičnih očekivanja", kaže King.
Nisim navodi sličan primer kada govori o samostalnosti. Jedinci je često razviju jer se u svakodnevnom životu nemaju na koga da se oslone kao što bi to mogli na brata ili sestru.
Međutim, da li će ta samostalnost postati zdrava nezavisnost ili će prerasti u preteranu potrebu da udovoljava drugima, u velikoj meri zavisi od roditelja. Neki roditelji, na primer, jedino dete mogu previše štititi ili mu nesvesno nametnuti previsoka očekivanja.
Loftin upozorava i da se urođeni temperament ili neurorazvojne osobine ne bi smeli objašnjavati time što je dete jedinac.
"ADHD ili autizam svakako mogu uticati na to kako dete doživljava odnose sa vršnjacima, senzorne nadražaje ili komunikaciju sa odraslima, ali to su karakteristike neurorazvojnog stanja, a ne posledica toga što je dete jedinac", objasnila je.
Šta donosi nepodeljena roditeljska pažnja?
Veća roditeljska pažnja može pozitivno uticati na detetovo samopouzdanje, ali može imati i drugu stranu.
Nisim primećuje da dete koje je naviklo da se njegove potrebe brzo uoče i ispune kasnije može očekivati sličnu dinamiku i u drugim odnosima. To može stvarati poteškoće u partnerskim vezama, u kojima potrebe i očekivanja moraju da se usklađuju sa drugom osobom.
Dr Linda Dolin, medicinska direktorka centra Sylvia Brafman, dodaje da socioekonomske okolnosti često imaju veći uticaj od broja dece u porodici.
Jedinac čiji roditelj radi više poslova ili često putuje može sa roditeljima provoditi čak i manje vremena nego dete iz brojnije porodice. Takve okolnosti mogu ubrzati sazrevanje, ali i povećati anksioznost i otežati postavljanje granica u odnosima, rekla je Dolin za Newsweek.
Zaključak psihologa je jasan: biti jedinac nije ni tip ličnosti ni dijagnoza. To je samo jedna od životnih okolnosti koja, zajedno sa vaspitanjem, temperamentom, porodičnom dinamikom i širim životnim uslovima, može uticati na razvoj osobe.
Glas javnosti /N07S
SKINI APLIKACIJU
