Zašto milijarderi kupuju ružne

Na prvi pogled deluje kao paradoks: zašto bi neko ko ima milijarde dolara na računu kupovao umetnička dela koja široj publici često izgledaju ružna, nerazumljiva ili čak banalna, a pritom za njih plaćao desetine ili stotine miliona?

Pogrešan odgovor je “zato što vole ružnu umetnost”. Pravi odgovor, međutim, nije jednostavan, jer se iza vrtoglavih aukcijskih iznosa krije se kompleksan splet sofisticiranih finansijskih strategija.

Za najbogatije ljude na svetu umetnost je, pre svega, investicija. Za razliku od nekretnina ili akcija, umetnička dela su prenosiva, često anonimna i podložna naglom rastu cene. Slika kupljena danas za 20 miliona može za deset godina vredeti višestruko više, naročito ako se promeni trend ili ako autor dobije dodatni značaj na tržištu. U tom smislu, čak i delo koje nekome izgleda ružno, može da bude izuzetno vredno u očima investitora.
Međutim, ono što dodatno podgreva sumnje jeste činjenica da umetnost može da posluži i kao alat za izbegavanje poreza.

Evo kako to funkcioniše:

Kada vlasti milijarderu pošalju porez od 80 miliona dolara, oni ga ne plate odmah, kao sav normalan svet. Umesto toga, odu u šoping. Međutim, ne kupe jahtu ili vilu, već sliku. Daju 50 miliona dolara za nešto što izgleda kao dečija žvrljotina na zidu. I ne okače to umetničko delo u dnevnu sobu, već ga stave u neki Freeport. To su skladišta sa veoma visokim obezbeđenjem, gde ultrabogati ostavljaju svoju imovinu da bi zaobišli poreske zakone.

Tu slika oslobođena poreza čeka, a onda je stave na aukciju. Drugi milijarderi iz istog kruga počinju da se nadmeću ko će dati bolju ponudu. I to ne zato što žele ružnu sliku, već zato što na taj način veštački „naduvavaju” cenu. Na papiru, ta slika od 50 miliona dolara, sada vredi 80 miliona dolara.

Sad dolazi do pravog preokreta. Vlasnici tu sliku ipak ne prodaju, već je doniraju muzeju. U trenutku kada to urade, vlada im otpiše 80 miliona duga poreza. Prvobitni dug poreza se tako poništava, oni ne plate ništa i još ih proglase velikodušnim filantropima i mecenama.

U mnogim zemljama postoje mehanizmi koji omogućavaju vlasnicima da umetnička dela doniraju muzejima ili fondacijama, pri čemu im se vrednost te donacije priznaje kao poreska olakšica. Ako je delo u međuvremenu poskupelo, vlasnik može da ostvari značajnu finansijsku korist, iako realna tržišna vrednost možda nije porasla toliko na koliko je procenjena.

Sledeći sloj priče odnosi se na tzv. slobodne zone skladištenja umetnina, luksuzne depoe u kojima se dela čuvaju van domašaja poreza i javnosti. U tim prostorima, slike i skulpture mogu godinama da menjaju vlasnike, a da nikada ne budu izložene. Time umetnost postaje gotovo apstraktna valuta, nalik zlatu ili kriptovalutama, samo sa dodatnim slojem kulturnog legitimiteta.

Ne treba, naravno, zanemariti ni psihološki i društveni aspekt. Posedovanje skupih umetničkih dela simbol je statusa i moći. U svetu gde novac sam po sebi više nije dovoljan da impresionira, umetnost postaje sofisticirani znak pripadnosti eliti. Kupovina dela koje „obični ljudi ne razumeju” može da bude čak i deo tog imidža, dokaz da pripadate krugu koji vidi vrednost tamo gde je drugi ne vide.

Ipak, tvrdnja da milijarderi kupuju umetnost isključivo da bi „oprali novac” pojednostavljuje stvar. Iako postoje realni rizici i dokumentovani slučajevi zloupotreba, većina transakcija odvija se u okviru legalnih tokova. Pre bi se moglo reći da umetničko tržište pruža prostor za fleksibilnost, zonu u kojoj se granice između kulture, kapitala i poreza često zamagljuju.

Zato, sledeći put kada vidite ružnu sliku koja se prodaje za milione, znajte da ona za milijardere nije umetnost, već finansijsko oružje zamaskirano kao kultura. A sistem je napravljen tako da im dopušta da ga iskoriste.

Glas javnosti  P02S 

SKINI APLIKACIJU