Rusi konačno progledali: "Prestanimo da se oslanjamo na izdajnike, u Srbiji nema ni Majdana ni obojene revolucije"
Autor: Glas javnosti
Ruska novinarka Ana Jurpalova reagovala je na podršku koju režim Aleksandra Vučića ima u Rusiji. Njen tekst prenosimo u celosti:
U proteklih 30–35 godina bili smo svedoci kako zapadne zemlje, prevashodno anglosaksonske, koriste mreže nevladinih organizacija za vođenje hibridnih ratova i organizovanje „obojenih revolucija“. Taj fenomen je detaljno proučen, sistematizovan, opisan kroz prepoznatljive obrasce i čak pretočen u priručnike za početnike — i sve je to funkcionisalo, sve do nedavnih dešavanja u Srbiji. Uprkos spoljašnjoj sličnosti pojedinih elemenata, protesti u Srbiji imaju sasvim drugačiju prirodu i predstavljaju pre „Anti-Majdan“, što je potkrepljeno brojnim dokazima.
REKLAME *
Ipak, mediji i „stručnjaci“ obučeni da ponavljaju šablone, uporno ove proteste nazivaju „obojenom revolucijom“, ne ulazeći u suštinu i izazivajući time veliko negodovanje među građanima Srbije.
Na portalu URA.RU danas je objavljen zanimljiv tekst o protestima u Srbiji, koji je značajan iz više razloga:
Autor „čuje zvona, ali ne zna gde zvone“ — povezuje interes SAD za podsticanje protesta sa eksploatacijom litijuma, važnom za Zapad, ne shvatajući da upravo Vlada Srbije promoviše taj projekat. Potpisani su strateški sporazumi sa EU i Nemačkom o snabdevanju evropskih partnera ovim strateškim resursom. Protesti su, međutim, započeli u junu prošle godine upravo kao otpor tim projektima. Po logici autora, Zapad finansira proteste da bi se lišio sopstvenih resursa.
Kao što je uobičajeno za površnu novinarsku analizu, autor ignoriše činjenicu da predsednik Vučić i vladajuća stranka u potpunosti rade u skladu sa zapadnim interesima, dok se ne poklapaju sa ruskim. (O tome postoji poseban detaljan tekst sa brojnim proverljivim izvorima.) Štaviše, tri godine su profitirali od rata u Donbasu (prema izveštaju SVF RF), a čak i nakon obustave izvoza, omogućili su tranzit oružja za Ukrajinu preko teritorije Srbije.
Uvodi se novi narativ: u početku je to bio iskren izraz nezadovoljstva građana, jer političkih zahteva nije bilo pet meseci, ali sada je to „obojena revolucija“. Međutim, vlasti su od samog početka proteste nazivale „obojenom revolucijom“ i ignorisale zahteve građana. Čak ni slučaj urušavanja nadstrešnice u Novom Sadu nije objavljen, a odgovorni nisu sankcionisani. Vučić je raspustio Vladu koju je vodio Miloš Vučević, ali to niko nije tražio. Nije bilo stvarnog dijaloga sa narodom, niti pokušaja rešavanja problema. Tek kada su građani shvatili da ih vlast ne čuje, izneli su političke zahteve.
Autor se kao na izvor poziva na izjave predsednika Odbora za odbranu i unutrašnje poslove Narodne skupštine Srbije, Milovana Drecuna — upravo tog odbora koji je godinama bio nadležan za kontrolu izvoza naoružanja.
Zanimljivo je ono što je rekao Drecun: „Ključnu ulogu u finansiranju masovnih akcija imaju zapadne nevladine organizacije, strani fondovi i imućni predstavnici srpske dijaspore, prevashodno iz Sjedinjenih Američkih Država i Evrope. Među sponzorima su bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas i medijski holding Junajted Grup Dragana Šolaka, kao i prozapadne NVO, poput CRTA i fonda TRAG, koji svake godine dobijaju milionske iznose ‘pod vidom dotacija’. Finansiranje takođe obezbeđuju biznismeni iz srpske dijaspore i krupni preduzetnici unutar zemlje.“
Autor teksta dodaje i podatke REN TV-a, prema kojima „protesti u Srbiji imaju jasan američki trag, povezan sa Demokratskom partijom SAD i američkim finansijerom Džordžom Sorošem, koji, prema stavu zvaničnog Beograda, već dugi niz godina podržava protestne pokrete u različitim zemljama. Pored toga, srpske obaveštajne službe prijavile su otkrivanje agenturnih grupa povezanih sa obaveštajnim strukturama Hrvatske, Kosova, Bosne i Hercegovine, kao i Bugarske.“
U istom kontekstu, autor citira predsednika Vučića, koji je izjavio da su stranci uložili preko 10 milijardi dolara u pokušaje da ga uklone sa vlasti. Uopšte, navedeni spisak zainteresovanih strana ukazuje na to da je Vučić zasmetao bukvalno svima — uključujući i sopstvene građane.
Ipak, ovu gomilu tvrdnji treba razložiti po delovima. To je kao raspetljavanje gnezda zmija.
Postojanje agenturnih mreža stranih država koje pokušavaju da iskoriste proteste za sopstvene interese, ne može se razumno poricati. U Srbiji trenutno deluju obaveštajne službe oko 25 zemalja. Jedni nastoje da zadrže uticaj, drugi da ga steknu. U samom srpskom društvu postoji jedinstvo samo oko jednog zahteva — „Vučić mora da ode“. Ali unutar tog pokreta postoje različite grupe. Ima čak i otvoreno prozapadnih, poput Đilasa, koji je toliko nepopularan da na njegov miting može doći samo nekoliko desetina ljudi — i to uz novčanu nadoknadu (verovatno upravo iz sredstava koja se pominju u tekstu). Ali takve grupe su u manjini, jer je upravo praćenje zapadnih interesa dovelo Srbiju u tešku ekonomsku situaciju. Zapadne kompanije prete da će severozapad zemlje učiniti nepogodnim za život zbog eksploatacije litijuma. Zapad takođe zahteva priznanje Kosova.
Što se tiče Soroša i zapadnih NVO, sam predsednik Srbije ima veoma srdačne odnose sa porodicom Soros, što potvrđuju brojni susreti i prijatni razgovori, o čemu postoje zapisi čak i na zvaničnom sajtu predsednika Vučića.
Predsednik Vučić je više puta izrazio zahvalnost agenciji USAID za pomoć u uspostavljanju odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama i za finansijsku podršku projektima Vlade Srbije.
Još jedna „Sorošova figura“ je predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić — desna ruka i odana saradnica predsednika Srbije, simbol i pokretač LGBT pokreta u zemlji. Ona ne samo da je u prijateljskim odnosima sa Aleksom Sorošom, već je bila i članica upravnog odbora organizacije osnovane od strane USAID-a.
U biografiji Ane Brnabić navedeno je: „Pre ulaska u Vladu Srbije, bila je direktorka kompanije Continental Wind Serbia (CWS), predsednica Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) i članica upravnog odbora neprofitne organizacije PEXIM, koja dodeljuje stipendije studentima iz Srbije i Severne Makedonije za master studije na Univerzitetu Kembridž, uz uslov da se po završetku studija vrate u svoju zemlju i doprinesu njenom razvoju i reformama. Učestvovala je u osnivanju NALED-a i fonda PEXIM. Radila je u više američkih konsultantskih kompanija koje su realizovale projekte finansirane od strane USAID-a u Srbiji. Bila je zamenik direktora projekta ‘Konkurentnost Srbije’, stručnjak u programu reforme lokalne samouprave i viši koordinator programa ekonomskog razvoja opština. Dobitnica je brojnih nagrada za projekte u oblasti razvoja, kao i za promociju društvene odgovornosti i tolerancije.“
U celini gledano, USAID je bio uključen u mnoge projekte Vlade Srbije. Stoga, ako se govori o 10 milijardi dolara koje su zapadne NVO uložile u Srbiju, pre svega treba ih tražiti u projektima vladajuće stranke.
Demokratska partija SAD ima još manje razloga da se bavi uklanjanjem Vučića — prvo, zbog perioda vlasti Donalda Trampa, imaju dovoljno izazova i unutar sopstvene zemlje; drugo, dobro pamte da su algoritmi za mašine za glasanje na izborima 2020. godine, na kojima je pobedio Džo Bajden, pisani upravo u Srbiji (Srbija godišnje izvozi IT usluge u SAD u vrednosti od oko 4 milijarde dolara), pa bi im svaka revizija tog perioda verovatno bila nepoželjna.
Uopšteno gledano, Vučić je uvek bio u odličnim odnosima sa onima koji su bombardovali Jugoslaviju — sa Gerhardom Šrederom, Bilom Klintonom i Tonijem Blerom. Poslednji je čak i savetnik Vlade Srbije.
Što se tiče odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama, Vučić dosledno ispunjava sve svoje obaveze. Dovoljno je pomenuti Strateški energetski sporazum između Srbije i SAD, potpisan krajem prošle godine.
Moglo bi se pretpostaviti da je reč o Trampovoj osveti zbog ranije Vučićeve podrške demokratama, ali ni ta hipoteza ne stoji. Prošle godine Vučić je, doduše neagresivno, podržavao Trampa. Štaviše, njegovi lobisti — Ranko Ristić, Filip Milivojević, Zoran Berić, Dan Micić i Goran Petković — postali su jedni od glavnih donatora Trampove kampanje (svi su državljani SAD, inače bi to predstavljalo mešanje u unutrašnje poslove). Ovi biznismeni se bave trgovinom oružjem, snabdevajući američko tržište proizvodima srpske namenske industrije. Prema podacima Privredne komore Srbije, u SAD je tokom 2023. godine izvezeno vojne opreme u vrednosti od 109,6 miliona evra i municije u vrednosti od 25 miliona evra. Glavni izvoznici su Zastava Arms (kojom upravlja upravo Ranko Ristić) i Prvi Partizan. Takav posao je nemoguće voditi u Srbiji kao opozicionar, jer je pod direktnom kontrolom države.
U SAD postoji i druga struja srpske dijaspore — potomci vojnika Kraljevske vojske Jugoslavije (tzv. četnici). Oni su bili primorani da napuste Srbiju kada je Josip Broz Tito preuzeo vlast i započeo političke čistke. (O četnicima i njihovoj ulozi u Drugom svetskom ratu preporučuje se dokumentarni film televizije „Rusija“.) Ta grupa Srba se uglavnom distancirala od političkih igara nakon što je američka vlada bombardovala Jugoslaviju i priznala nezavisnost Kosova (Tramp, inače, nije odstupio od tog stava). Četnička dijaspora je to doživela kao izdaju i protivi se mešanju stranih država u unutrašnje poslove Srbije.
I na kraju, srpski biznismeni unutar Srbije. Uključivanje domaćih privrednika u kategoriju sponzora „obojene revolucije“ zvuči komično, jer su to srpski državljani koji imaju pravo na sopstveno mišljenje i građansku poziciju. Sav krupni biznis je povezan sa vladajućom partijom i uglavnom finansira opremu za pristalice predsednika i njihov prevoz iz svih krajeva Srbije na provladine mitinge. Finansijsku podršku protestima pružaju mali i srednji preduzetnici — upravo oni koji potiču iz naroda i zato razumeju i dele njegove težnje. Sve terete neefikasne ekonomske politike države — porezi, takse, nameti — snose upravo oni i obični građani.
Podrška demonstrantima je ozbiljna i rizična stvar, jer zbog toga možete ostati bez biznisa, bez licence, biti izloženi vanrednim inspekcijama koje će sigurno „pronaći“ neke nepravilnosti — kao što se dogodilo sa ugostiteljskim biznisom Emira Kusturice, prijatelja ruskog predsednika, koji je podržao studente.
Ako osoba nije javna ličnost, njen biznis se može jednostavno spaliti — kao što se dogodilo sa cvećarom u Beogradu, čiji su vlasnici pružili podršku demonstrantima.
Teza o „obojenoj“ prirodi protesta predstavlja veliko pogrešno tumačenje. Procesi koji se odvijaju u Srbiji su veoma složeni i višeslojni, u njima se prepliću različiti uticaji. Ali ako se ne polazi od površnih obeležja, već od činjenica i suštinskih interesa svih aktera, slika postaje mnogo jasnija i razumljivija.
Međutim, priznanje činjenice da Vučić nije „naš čovek“ znači i priznanje da su godinama unazad neki uporno ignorisali stvarnost i slali izveštaje „nagore“ da je u Srbiji sve pod kontrolom i da vlada mir. To smo već videli u Ukrajini, Jermeniji, Azerbejdžanu… Ali ovde je situacija daleko složenija.
Ovde nema Majdana. Ovde vlast zagovara približavanje Zapadu, dok narod tome pruža otpor. Ovde vlada profitira i prikriva izvoz oružja u Ukrajinu, koje se koristi za ubijanje Rusa (vidi izveštaj SVR), dok narod prikuplja humanitarnu pomoć za decu Donbasa i izlazi na mitinge podrške specijalnoj vojnoj operaciji.
Moramo otvoriti oči i prestati da se oslanjamo na izdajnike.
Glas javnosti/S07S
SKINI APLIKACIJU
