SRPSKI PATOLOG koji je predvodio ekshumaciju u JASENOVCU: Ovo je jedina i ZASTRAŠUJUĆA ISTINA O BROJU ŽRTAVA!

Patolog koji je 1964. godine predvodio ekshumacije u Jasenovcu je doktor Srboljub Živanović. Po objavljivanju izveštaja svoje komisije 1964.godine, on je morao da pobegne iz Jugoslavije.

Razlog zbog kog je on morao da beži iz Jugoslavije, je to što se komunističkim vlastima nije dopalo što je utvrđeno da je u sistemu logora Jasenovac ubijeno više od 700.000 Srba. 

Doktor Živanović se sada prisetio najpotresnijih detalja svog istraživanja. 

Od 1968. godine on živi u Londonu a u Beograd je prethodnih dana došao kako bi na Sajmu knjiga gostovao na promociji publikacije "Svetac" istoričara Momčila Diklića, u kojoj se objašnjavaju razlozi zašto Alojzije Stepinac ne sme biti kanonizovan. 

"Savez boraca Hrvatske i Savez boraca BiH tražili su 1962. godine da se nešto uradi po pitanju tačnog preobrajavanja žrtava u sistemu logora Jasenovac. Jugoslavija je tada bila i pod snažnim pritiskom Zapadnih zemalja da se ustanovi tačan broj žrtava Drugog svetskog rata u Jasenovcu, jednom od najsmrtonosnijih nacističkih logora u Evropi, a koji su u NDH vodile ustaše“, počinje priču Živanović.

Zbog straha drugih kolega da preuzmu odgovornost, mladi doktor postaje predsednik Komisije sudskih antropologa i paleopatologa. 

Stav države u tom trenutku bio je da bi se objavljivanje potpune istine, o tačnom broju žrtava u Jasenovcu, narušilo bratstvo i jedinstvo između Srba i Hrvata. Zbog toga svi raniji pokušaji utvrđivanja tačnog broja su ili obustavljeni ili zabranjeni. 

Profesor Živanović objašnjava da se nijedan od tada uglednih profesora tog vreme nije usudio da bude član te komisije. On naglašava da niko iz hrvatske takođe nije hteo da bude član komisije. 

U trenutku kada je izabran za predsednika komisije, profesor Živanović je imao samo 31 godinu, i priznaje da mu je u tom trenutku laskalo što je izabran. Pored njega, članovi komisije su bili i dvoje mladih asistenata iz Ljubljane. U tom trenutku nije pretpostavljao koliko nevolja i problema će mu sve to doneti, iako ističe da su se prvi problemi mogli naslutit već na početku:

"Na početku našeg rada bilo zabranjeno novinarima da prisustvuju ekshumacijama i da im držimo redovne brifinge o rezultatima našeg rada. Čak ni mi nismo smeli ništa da fotografišemo i prolazili smo rigorozne kontrole po završetku svakog radnog dana.."

Ono što je šokiralo i same članove komisije bili su upravo rezultati do kojih su došli: 

"Proračune je vršio Anton Pogačnik koji je ujedno bio i najstručniji. Njegova cifra je iznosila 730.000 ubijenih Srba, 33.000 Jevreja i 80.000 Roma. To je broj iza koga smo mogli da stanemo na osnovu raspoloživih forenzičkih dokaza. Međutim, posle rata je mnogo toga uništeno, urađeno je sve da se zatru tragovi zločina. Čak smo se i sami uplašili od tih cifara jer smo bili svesni da su one u stvarnosti verovatno mnogo više. Ustaše su se same hvalile u zvaničnim dopisima Trećem rajhu da su ubile milion i 400.000 Srba. Nacistički obaveštajci su te cifre smatrali nerealnim i procenjivali su da je broj ubijenih Srba u Jasenovcu između 900.000 i jednog miliona."

Najstrašnija stvar u izveštaju Živanovićeve komisije bili su do detalja opisani načini na koje su dželati ubijali svoje žrtve u Donjoj Gradini, Jadovnu i ostalim logorima iz sistema Jasenovac. 

Profesor Živanović objašnjava da su on i članovi komisije pobrojali preko 40 načina na koje su ljudi ubijeni. Ono što ističe kao najjeziviji način ubijanja je ubijanje malje. On objašnjava da ukoliko bi žrtva bila udarena maljem direktno u glavu, ona bi momentalno bila mrtva. Ali ako bi se desilo da prilikom udarca malj sklizne i udari žrtvu u slepoočnicu, ili ukoliko koljač ne uspe da potpuno zakolje žrtve, one bi bile bačene u raku da polako umiru, u teškim mukama, uglavnom zbog unutrašnjeg krvarenja ili gušenja u sopstvenoj krvi. 

Profesor ističe da je stravičan podatak to što su ustanovili da je oko 20 procenata žrtava u momentu bacanja u masovnu grobnicu bilo živo. 

"Kao da su dželati namerno hteli da se jadnici što više muče. Mnoge žrtve su bile, da tako kažem, preklane do pola. Nije potpuno bila presečena vratna arterija, a toliko se užasavam na tu pomisao da nemam snage ni da vam kao doktor opišem kako strašno izgleda smrt sporim smanjivanjem protoka kiseonika u mozak". 

Živanović naglašava da iako se navikao na razne stvari u svom poslu patologa, na zločine iz Jasenovca niko ne može da ostane imun. On dalje govori da su tokom iskopavanja nalazili stvari koje su ljudi koristili kao što su cucle, kantice za mleko, štake.

"Bilo je tu i zlatnika, zlatnih krstića, svega, nisu stigli ni da ih opljačkaju do kraja, bilo je bitno samo da ih ubiju", zaključuje profesor Živanović. 

"Nacisti su Jevreje u svojim logorima prvo skidali do gola i otimali im dragocenosti. Ustaše to nije ni zanimalo, jedino su želeli da što pre ubiju žrtvu. Najstrašnije je to što nikada nećemo saznati kako su se zvali svi ti ljudi, kojoj su veri pripadala nerođena deca iz utrobi majke… Nikada nećemo saznati koliko je Srba ubijeno tako što su živi skuvani u kazanima za kuvanje sapuna u Donjoj Gradini, o čemu i danas tamo svedoče materijalni dokazi. Nikada nećemo saznati ni koliko je žrtava bilo zakucano za drveće klinovima, gde su lagano umirali. Nikada nećemo znati ni koliko je žrtava spaljeno u Pačilijevim pećima (specijalno dizajniranje peći u kojima su spaljivane žive žrtve – prim.aut.). Nikada nećemo saznati ni koliko je leševa bačeno u Savu, o kojima nije ostalo materijalnih dokaza. Ekshumirali smo mnoge leševe koje je voda kasnije izbacila, ali nikada nismo utvrdili tačan broj.“ 

Ličnu dramu i strah za svoj ali i život svoje porodice, Srboljub Živanović počinje da preživljava odmah po potpisivanju izveštaja o broju žrtava. U tom trenutku, kako on objašnjava, počinju pritisci s vrha na sve članove komisije, da broj žrtava mora da bude mnogo manji. 

"Dugo smo razmišljali šta da radimo, ali smo na kraju potpisali izveštaj u kome je stajalo da je ubijeno 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma. Moj potpis je bio prvi, kao predsednika komisije. Znali smo da su ti brojevi možda i manji od realnih i zbog toga na dalje smanjivanje jednostavno nismo mogli da pristanemo. Neposredno po povratku sa iskopavanja, oktobra 1964, pristao sam da dam ekskluzivan intervju magazinu NIN. Međutim, taj intervju nije objavljen ni posle tri nedelje. Kada sam odlučio da odem u Politiku i da potražim novinara s kojim sam pričao dobio sam odgovor da on više ne radi tu. Jedan od urednika u Politici doslovno mi je rekao: „Ti nikada nisi dolazio ovde, niti si ikada davao intervju za bilo koga. Ne pominji ovo više nikome ako ti je stalo do tebe, ali i do svih nas ostalih koje pozanješ".

Posle tog dogadjaja, Živanoviću je bilo jasno da mora da pobegne. 

On objašnjava da je dobio informacije da se na Institutu raspituju o njemu i da je raspisan konkurs za njegovu zamenu. 

Pet i po meseci po završetku iskopavanja i potpisivanja izveštaja on je emigrirao u potpunoj tajnosti. 

"Otišao sam u Ugandu jer sam znao da me odatle neće izručiti u slučaju zahteva Jugoslavije. Tamo je bio najveći Centar za medicinska istraživanja u Africi. Kasnije sam 1968. dobio poziv da odem Veliku Britaniju i tamo radim kao profesor na Kraljevskoj akademiji. Pristao sam bez razmišljanja. U Jugoslaviju se nisam vraćao sve do kraja osamdesetih godina prošlog veka. Tamo su mi ionako sva vrata bila zatvorena. Verovao sam i da će moja porodica biti sigurna sve dok se ne budem vratio ili pojavljivao u javnosti sa rezultatima svoje komisije. Upravo zato su ti rezultati ostali skriveni od očiju javnosti sve do 1991. godine."

1989. usledio je prvi povratak u Beograd. Dok je naredni bio tek posle 5.oktobra 2000.godine. 

Objašnjava da je prilikom prvog povratka u Beograd otišao da obiđe svoj stan u Zemunu, da se vidi sa porodicom i prijateljima koje godinama nije video, ali da je ubrzo doživeo pokušaj atentata. 

"Vozio sam Batajničkim drumom kada su mi otkazale kočnice na autu i svom silinom sam udario u autobus iz suprotnog smera. Samo se pukom srećom nisam onesvestio od udarca, a u momentu dok sam pokušavao da otpuzim iz auta na njega naleće teretni kamion. Vozač kamiona je pobegao s lica mesta, a prvu pomoć su mi ukazali putnici i vozač autobusa. Uviđaj je ustanovio da su mi kočnice namerno onesposobljene, ali je moj automobil misteriozno kasnije nestao iako je trebalo da služi kao dokaz u procesu protiv NN lica. Kamion koji me je udario bio je natovaren zemljom da bi silina udarca bila što jača, a nije imao tablice. Identitet vozača nikada nije utvrđen. Prijatelji su mi ubrzo javili i da mi je stan ponovo ozvučen, tako da sam odlučio da ponovo pobegnem iz zemlje. Nisam se vraćao sve do posle 2000. godine."

Srboljub Živanović ističe da je najteže bilo utvrditi broj pogubljenih Roma u Jasenovcu. On objašnjava da su njih svi ubijali ali da ih niko nije brojao. Da su smatrani nekakvom vrstom gamadi koju na svaki način treba uništiti.  

-Sada znamo da je po popisu posle Drugog svetskog rata na teritoriji BiH, koja je bila u sastavu NDH, ostalo u životu samo 450 roma.

U samoj Hrvatskoj je ostalo 453, što znači da je manje od 1.000 Roma preživelo genocid. Ne postoji nažalost više ni jedan trag o grobnicama Roma, ni u Donjoj Gradini, ni u samom Jasenovcu. Dokumenta govore da je samo 1942. ubijeno više od 40.000 Roma u NDH. Oni su strašno stradali, a pravu cifru niko ne zna.

(Glas Javnosti/Srpska istorija)

SKINI APLIKACIJU