U Čikagu je snimljeno ukupno 17 scena čime je okončan rad na filmu o legendi domaće narodne muzike.
Tokom snimanja filma ekipa se selila na više lokacija u sto u Srbiji, što u Americi.
Scenografija je bila u duhu 1970-ih, a na ulicama Čikaga bilo je preko 100 glumaca, statista i članova ekipe. Mogli su se videti i razni automobila iz tog doba, mustang, saab, mercedes…a najviše pažnje privukao je Reno 4 užičkih registracija, pišu srspki medji da one strane Atlantika.
Proslavljeni pevač je u Čikago došao nakon što je saznao da je teško bolestan, pa bi film bez kadrova iz najvećeg srpskog grada u Americi bio nepotpun.
– Da sam znao da će sve biti ovako dobro organizovano u Čikagu osmislio bih još scena, stvarno nisam verovao, zahvaljujem se svim našim ljudima koji su pomogli, ovo je zaista ozbiljan srpski grad!, rekao je Dragan Bjelogrlić.
Na pitanje da li je poznavao Tomu Zdravkovića, rekao:
-Tomu sam sreo jednom ili dvaput u životu, nisam ga poznavao. Ideja za snimanje filma potekla je od Željka Joksimovića, koji je došao kod mene sa tim predlogom. Ostalo je istorija. U Čikago smo došli zato što su se u Čikagu Tomi desile neke važne stvari. On je ovde došao nakon što je saznao da je teško bolestan, može se reći da je došao da umre. A onda je sreo Gocu, oženio se, vratio veru u život i napisao neke od njegovih najboljih pesama. Po povratku u Srbiju postao je najpopularniji pevač, održao 20 koncerata za redom u Domu sindikata, što je bio rekord u to doba, objasnio je reditelj Bjelogrlić.
Prema njegovim rečima u Čikago je došao sa velikom strepnjom.
- Znajući da nemamo novca da to uradimo kao velike američke produkcije, a onda ne samo da smo sve uspeli da uradimo na najbolji mogući način, nego je sve vreme atmosfera na snimanju bila fenomenalna, mnogo naših ljudi, stalno je bilo nekog smeha, niko nije bio nervozan, nikome ništa nije bilo teško… Protekli dani su pokazali da srpska kinematografija može da računa na Čikago i da ovde u srpskoj zajednici postoje ozbiljni resursi za pravljenje filmova, izjavio je Bjelogrlić, a prenosi Serbian Times.
Glumac Milan Marić kazao je da nije bilo lako ući u lik Tome Zdravkovića.
-Bilo je kompleksno, razmišljali smo da li raditi imitaciju, kako prići tom čoveku, koji o sebi najbolje govori u svojim pesmama, koji je pevao ono što je živeo. Ja nisam bio u prvom planu za ulogu Tome i hvala Draganu (Bjelogrliću) što je verovao u mene. Tako je i meni ostalo da se pustim u to i da verujem. A mislim i da je cela ekipa verovala u ovaj film u ovim suludim vremenima i okolnostima, istakao je Marić, pa se osvrnuo na to što fizički nimalo ne podseća na Tomu Zdravkovića:
– To što fizički ne ličimo je rešeno tako što sam na snimanju neprekidno nosio prostetički nos, koji je trebao da me približi liku Tome Zdravkovića. Na nos sam se vremenom navikao, nastojao sam da ga dočaram drugim, unutrašnjim i glumačkim sredstvima. U svakom slučaju jedno veliko i dragoceno glumačko iskustvo.
Scenarista i korežiser Zoran Lisinac istakao je da su radeći na filmu često puštali da ih “ponese pesma”:
– Teško je danas reći ko je zaista bio Toma Zdravković. Razgovarali smo sa mnogo ljudi i oni su o njemu imali sasvim oprečna mišljenja, što je zapravo idealna situacija da se napraviu jedan kreativni proces. Život Tome Zdravkovića je bio boemski, buran, nosile su ga emocije, tako da smo i mi morali donekle da se prepustimo emocijama da bi to preneli u kadrove. Nadam se da smo uspeli da ispričamo ovu priču na način da ona bude romansirana biografija koja će ujedno dotaći onaj “pakao i ponore” iz Tomine pesme.
(Glas javnosti)