Gaj Julije Cezar:„Koja je smrt za čoveka najbolja?" (53. deo)

(Gaius Iulius Ceasar, (Rim, 13. jula 100. p.n.e.-Rim, 15. marta 44. godine p.n.e.) prva je žrtva organizovanog zavereničkog ubista pre nove ere.

Dakle, i tada, bilo je onih koji su politička neslaganja rešavali ubistvima i u krvi, mahom na Zapadu, ma da, istini za volju ni drugi deo zemljine polulopte nije zaostajao...Na primeru velikog imperatora Gaja Julija Cezara pokazalo se da nema - nedodirljivih, ili što je u nekom od nastavaka ovog feljtona Glasa javnosti je pomenuta rečenica Željka Ražnatovića Arkana: "Kad te nanišane, spasa ti nema"...

 

Cezar odbija telesnu stražu i kraljevsku krunu

 Jednom prilikom, posle svih brojnih vojnih pobeda za vreme mira, Cezar, shvativši opasnost koja mu preti bez vojničke vlasti, prijateljima je poručio da ga čuvaju. Kad su ga oni upitali da li pristaje da ga opet čuvaju španske kohorte kao telohranitelji, on odgovori:

„Ništa nije jadnije od neprekidne straže; ona znači da se čovek uvek boji."

Ali ni ovako nisu prestali s pokušajima da mu se da kraljevska vlast. Jer kad je gledao Luperkalije (svečanosti koje su se u Rimu održavale 17. februara svake godine u čast boga Luperkusa, rimski naziv za helenskog boga Pana, zaštitnika stada od vukova), sede}i na zlatnoj stolici na trgu, Antonije, koji je bio konzul zajedno s njim, potrčao je go i namazan (kao što su imali običaj da rade sveštenici te svetkovine), popeo se na govornicu i stavio krunu na njegovu glavu.

Budući da je na taj prizor malo njih aplaudiralo, a više ih je negodovalo, Cezar odbaci dijademu. Antonije mu je ponovo stavi, a on je opet baci. Dok su se oni raspravljali, narod je ćutao očekujući šta će se dogoditi. Kad je Cezar istrajao na svome, najsrdačnije su ga pozdravili i zaželeli mu sve najbolje što nije prihvatio krunu.

 

Cezar sprema pohod na Gete i Parćane 

Posle toga Cezar je naumio da krene u daleki pohod protiv Geta i Parćana bilo zato što je izgubio nadu u svoj spas, bilo što je, budući da je bio umoran, hteo da izbegne iskušenje i zavist i napusti Rim zbog neprijatelja u njemu, ili, pak, zbog lečenja bolesti svoga tela, epilepsije i grčenja, koja ga je iznenada spopadala najčešće za vreme mirovanja.

Nameravao je da najpre napadne Gete, surovo i ratoborno susedno pleme, a Parćane kazni zbog verolomstva prema Krasu. Već je počeo da šalje vojsku preko Jadranskog mora — 16 legija pešadije i 10.000 konjanika — kad se pronese drugi glas: da postoji Sibilino proročanstvo da Rimljani neće moći potčiniti Parćane ako im ne bude zapovedao kralj.

Zbog toga se neki usudiše da govore kako Rimljani treba Cezara da nazovu diktatorom i carem, kao što je i bio, ili drugim kojim imenom umesto kralja; a narodi koji su bili potčinjeni, otvoreno su ga nazivali kraljem. Cezar to odbi te požuri da napusti Rim...

 

Zavera protiv Cezara

 Na četiri dana pre no što će poći u pohod ubiše ga nepri­jatelji u Senatu — ili iz zavisti prema njegovoj sreći i moći, koja je bila preko svake mere velika, ili, kako su sami govorili, iz želje za ranijim uređenjem države (jer su njega dobro znali), da ne bi on, kad i te narode pobedi, nesumnjivo postao kralj. Ili su njegovu nameru za taj poduhvat iskoristili kao zgodnu priliku za napad, jer se on kao diktator samo po imenu razlikovao, a u stvari je odista bio kralj.

Zaveru su organizovala uglavnom dva čoveka — Marko Junije Brut (sin onoga Bruta ubijenoga u Sulino vreme), koji je pribegao Cezaru posle poraza kod Farsala, i Gaj Kasije, koji je predao Cezaru trijere na Helespontu, obojica iz Pompejeve stranke; a od Cezarovih najbližih prijatelja u zaveri je učestvovao Decim Brut. Svi su oni uvek bili kod Cezara u časti i poverenju. Njima je on poveravao i najveće poslove i, odlazeći u afrički rat, dao im je vojske i poverio provincije: Decimu Brutu — Transalpinsku, a Marku Brutu — Cesalpinsku Galiju.

 

Odnosi između Cezara i Bruta 

Kad su Brut i Kasije hteli da se zajedno kandiduju za gradske pretore, oni su se nadmetali za to sudsko zvanje, koje se ceni više nego ostala zvanja. To su radili ili iz častoljublja, ili pretvarajući se da ne bi izgledalo da su u svemu saučesnici.

Priča se da je Cezar kao arbitar među njima rekao prija­teljima da on, odajući pravdu Kasiju, ukazuje priznanje Brutu. U svemu je prema njemu bio sklon i počastvovao ga. Smatralo se i da mu je Brut sin, pošto je Cezar voleo Katonovu sestru Serviliju onda kad se Brut rodio. Stoga je on posle pobede kod Farsala revnosno naložio vojskovođama da bilo kako spasu Bruta.

Brut je prišao zaverenicima ili što je bio nezahvalan, ili što nije znao, ili se čak stideo majčine pogreške, bilo što je suviše voleo slobodu, i otadžbinu više cenio nego oca, bilo što je bio potomak negdašnjeg Bruta koji je proterao kraljeve, a najviše zato što je podstrekavan na to od naroda. Naime, na kipovima starog Bruta, i u sudnici ovoga Bruta, potajno su stavljani, ovakvi   natpisi:  

„Brute, podmićen  si!"  

„Brute, mrtav si!"

Ili: „O da si sada tu!"

„Nedostojni su ti po­tomci!"

„Ti nisi njegov potomak!"

Tako su ove i slične stvari zapalile mladića na podvig dostojan njegovih predaka.

 

Ko su sve bili zaverenici? 

Dok se još mnogo govorilo o kraljevskoj vlasti, a trebalo je da se uskoro održi i sednica Senata, Kasije zgrabi za ruku Bruta pa reče:

„Šta ćemo učiniti mimo Senata ako Cezarovi laskavci dadu mišljenje o kraljevstvu?"

Brut reče da on neće biti u Senatu. Kasije ga ponovo upita:

„A šta ćemo činiti ako nas pozovu kao pretore, dobri čoveče?"

— „Braniću otadžbinu sve do smrti", reče ovaj. A Kasije, zagrlivši ga, reče:

„Koga ćeš od optimata zadobiti za takvu nameru? Zar ti misliš da su ti ono u sudnici napisali potajno zanatlije i trgovci, a ne naj­bolji rimski građani, koji od drugih pretora traže predstave s konjima i zverima, a od tebe slobodu, kao delo koje ti pri­pada od predaka?"

Tako su tada oni prvi put jedan drugom obelodanili ono o čemu su dugo razmišljali. Svaki od njih je iskušavao svoje prijatelje, pa čak i prijatelje samog Cezara za koje su znali da su najodvažniji prema obema strankama.

Od svojih prijatelja oni okupiše oko sebe: dva brata, Cecilija i Bukolijana, zatim Rubrija Rugu, Kvirata Ligarija, Marka Spurija, Servilija Kasku, Servija Galbu, Seksta Nazona, Pontija Akvilu. Svi su oni bili njihove pristalice, a od Cezarovih ljudi pridobili su Decima, Gaja Kasku, Trebonija, Tilija Cimbera i Minucija Bazila.

 

Priprema za izvršenje dela 

Kad im se (zaverenicima) učinilo da imaju dosta drugova i kada su smatrali da ne treba dalje iznositi stvar pred više lica, oni se zaveriše jedan drugome bez zakletvi i žrtvovanja. I niko ne promeni svoju nameru niti izdade. Tražili su samo podesno vreme i mesto. Vreme ih je teralo da žure, pošto je Cezar za četiri dana trebalo da pođe na pohod, kada je trebalo da uzme telesnu stražu kao vojskovođa. Za mesto su izabrali Senat, jer su smatrali da će senatori, iako nisu unapred znali, snažno podržati stvar.

Priča se da se tako dogodilo i sa Romulom kad je hteo da kraljevsku vlast zameni tiranskom. Izgledaće kao da ovo delo nije potajno izvedeno, već u Senatu, i to za spas države, kao delo celog Senata; neće biti opasnosti ni od Cezarove vojske, a slava će ipak pripasti samo njima (zaverenicima), jer će svako znati da su oni to uradili. Zato svi složno izabraše Senat, ali se o načinu izvršenja nisu slagali.

Jedni su smatrali da zajedno s Cezarom treba ubiti i Antonija koji je tada bio s njim konzul, njegov najmoćniji prijatelj i najpopularniji među vojnicima. Ali je Brut govorio da će oni, ako ubiju samo Cezara, steći slavu tiranoubica, kao da su ubili kralja; a ako ubiju i njegove prijatelje, stvar će ispasti kao privatno neprijateljstvo i kao delo Pompejevih pristalica. S tim se svi složiše, i samo su čekali sastanak Senata, koji je trebalo da se održi što pre.

 

Znamenja i slutnje 

Uoči dana kada će se održati sastanak Senata Cezar, pola­zeći na gozbu kod zapovednika konjice Lepida, povede sa sobom Decima Bruta. Za vreme pića on postavi pitanje:

„Koja je smrt za čoveka najbolja?"

I dok su jedni bili za jednu, drugi za drugu, on jedini izabra iznenadnu smrt. Tako je on sam sebi postao prorok; potom je ćaskao o sutra{njim poslovima.

Posle pijanke telo mu beše otežalo, a njegova žena Kalpurnija, koja ga je videla u snu svega krvavog, nije ga puštala da ode od kuće. Iako je više puta prinosio žrtvu, zna­menja su bila strašna. I već se spremao da pošalje Antonija da raspusti Senat, kad ga Decim Brut, koji je bio prisutan, nago­vori da lično ode i raspusti Senat, da ga ne bi napadali da omalovažava Senat. Tamo je odnešen na nosiljci.

Tada, u Pompejevu pozorištu održavane su igre i trebalo je da se Senat sastane u jednoj kući u blizini, kao što je bio običaj za vreme predstava. Brut i Kasije, kao pretori, već su rano u tremu ispred pozorista u najvećem miru delili pravdu moliocima. Kad su doznali za Cezarove nepovoljne žrtve i za odlaganje Senata, oni se veoma uznemiriše.

Dok su oni bili u takvom stanju, neko dohvati za ruku Kasku i reče mu:

„Ti si od mene zatajio, iako si mi prijatelj, a Brut mi je otkrio."

I Kaska se odmah zaprepasti što se stvar saznala. A ovaj, nasmešivši se, reče:

„Odakle ćeš, dakle, smoći novac za edilstvo?"

Kaska tada povrati dušu.

A Bruta i Kasija, koji su poverljivo razgovarali među sobom, jedan od senatora — Popilije Lena — povuče u stranu i reče im:

„Molim se bogovima da pomognu ono što nameravate", i opomenu ih da požure s delom. Oni su ćutali zabezeknuvši se od straha.

 

Razni znaci slute Cezarovo ubistvo 

Kad su Cezara već nosili u Senat, jedan od njegovih slugu dotrča Cezarovoj kući da javi šta je doznao o zaveri. Pošto je našao samo Kalpurniju, on reče jedino toliko da ima hitna posla s Ceza­rom, i ostade da čeka dok se on ne vrati iz Senata, jer ne beše sasvim jasno saznao u čemu je stvar. A Artemidor, koji je Cezara ugostio u Knidu, dotrča u Senat i doznade da je već ubijen. Cezaru je neko predao tablice (s upozorenjem o zaveri dok je prinosio žrtvu ispred Senata), a kad je on odmah zatim ušao i bio ubijen, tablice su nađene u njegovim rukama.

A kad je sišao s nosiljke, pristupi mu Lena, koji se malo pre molio kod Kasija i Bruta, i ozbiljno je razgovarao s njim. Taj prizor odmah poplaši zaverenike, a naročito što je razgovor bio dug, te su već davali jedni drugima znak da se ubiju pre no što budu uhvaćeni. Ali kad govor poodmače i kad videše da Lena više liči čoveku koji moli za nešto nego onome koji potkazuje, oni povratiše dušu, a kad na kraju govora videše da  zahvaljuje Cezaru, sasvim se ohrabriše.

Bio je običaj da se magistrati, ulazeći u Senat, posluže gatanjem. I opet u prvoj Cezarovoj žrtvi ne beše srca, ili, kako drugi kažu, glava joj beše u drobu. Kad je gatar rekao da to znači smrt, Cezar, smejući se, reče da mu se to dogodilo i u Španiji pred rat s Pompejom. Pošto mu je gatar odgovorio da se i tada izlagao velikoj opasnosti po život, a da je sad zna­menje još očiglednije, Cezar mu naredi da prinese drugu žrtvu. Mada ni tada nije dobio povoljan znak, bojeći se da ne zadržava Senat i pošto su ga neprijatelji požurivali, kao tobožnji prijatelji, on uđe, potcenivši žrtve.

Jer, moralo se dogo­diti ono što se dogodilo...

 

Zaverenici ubijaju Cezara u Senatu 

Zaverenici su pred vratima ostavili Trebonija da u razgo­voru zadržava Antonija; ostali, kao njegovi prijatelji, s prikri­venim bodežima, opkoliše Cezara koji je sedeo na stolici. Jedan od njih, Tilije Cimber, pristupi Cezaru i moljakaše ga za povratak svoga brata koji je bio u izgnanstvu.

Kad je Cezar to odložio i uopšte ga odbio, Cimber ga uhvati za togu, kao da ga i dalje moli, zatim mu povuče togu i svuče mu je s vrata povikavši:

„Šta oklevate, prijatelji!" Kaska, koji je stajao iza Cezara, iza njegove glave, prvi povuče mač da ga udari po vratu, ali promaši i rani ga u grudi. A Cezar, otrgnuvši togu od Cimbera i uhvativši za ruku Kasku, skoči sa stolice, okrenu se i sa velikom snagom povuče Kasku.

Dok su se oni tako rvali, neko drugi ga bodežom ubode u slabinu koju je u okretu bio izložio, Kasije ga udari u lice, Brut u kuk, a Bokolijan ga ubode između ramena, onako kako se Cezar okretao prema napadačima, besan i vičući kao zver. Posle Brutova udarca, izgubivši već svaku nadu u spas, on pokri glavu haljinom i dostojanstveno pade pokraj Pompejeva kipa. Zaverenici su ga mrcvarili i kad je pao, zadavši mu dvadeset i tri udarca. Gurajući se tako s mačevima, mnogi su se međusobno povredili.

 

SMRT CEZARA U SENATU PORED POMPEJEVA KIPA 

Čuveni Plutarh je ovako video ubistvo:  “…To se, ponegde, može već i slučjno dogoditi. Ali što je na mestu gde će se ona borba i ono ubistvo dogoditi i gde su se članovi Senata baš tada sakupili stojao Pompejev kip?I Što je to bila jedna od sjajnih građevina što ih je Pompej, u vezi sa svojim pozorištem, kao zavetni poklon podigao?

Sve je to ukazivalo da je to bilo delo neke božanske moći koja je Cezara onamo vodila i pozivala, jer se krvavi čin baš onde imao odigrati. Štaviše, govori se i o tome da je Kasije, pre nego će trnuti svoj bodež, pogledao na Pompejev kip i u sebi ga pozivao u pomoć, mada je dobro poznavao Epikurovu filozofiju. Ali onaj čas, kad se već strašna opasnost približavala, kao da je u njemu izazvalo zanosnu strast, koju su njegove filozofske misli bile potisnule.

Antonija, koji je Cezaru bio veran i, osim toga, bio veoma snažan čovek, zadržavao je napolju Brut Albin, koji se s njime namerno upustio u dug razgovor.

Kad je Cezar ulazio, ustanu senatori odajući mu poštu, Brut i njegovi drugovi stanu iza njegove stolice, a ostali pođu mu u susret, kao da će potpomoći molbu Tilija Kimbra, koji je hteo da moli milost za svoga prognanog brata, i oni su ga doista i molili, prateći ga sve do njegove stolice. Cezar sedne i stane njihove molbe odbijati; ali kako su ga oni još jače saletali, i kako je on svakome ljutito odgovarao, Tilije naposletku obadvema rukama uhvati njegovu togu i svuče mu je s vrata. To je bio ugovoreni znak za napad.

Prvu mu ranu Kaska zadade kamom u vrat, ali ona nije bila smrtonosna ni duboka, jer se Kaska, što se lako može razumeti, u početku svoga smelog pothvata zbunio, tako da se Cezar mogao i okrenuti, kamu zgrabiti i zadržati. Nekako u isti mah poviknu, ranjenik latinski:

“Prokleti Kaska, šta to radiš?” a ubica svome bratu helenski:

“Brate, pomaži!”

Kad je na taj način učinjen početak, sve one koji o zaveri ništa nisu znali spopadne strah i trepet od onoga šta se tu dešavalo, tako da se nisu usuđivali ni bežati ni Cezara braniti, čak ni glasa od sebe puštati. Sad su svi, koji su se bili pripremili za ovaj krvavi čin, trgli svoju golu kamu i sa svih strana opkolili svoju žrtvu. I kud god bi Cezar oči okrenuo, susretao bi udarce i kame kojima je bio gađan. Isprobadan po licu i očima, previjao se kao divlja zver pod rukama svojih ubica, jer je bilo ugovoreno da svaki žrtvu udari i od ubistva okusi, pa zato ga je i Brut bar jednom ubo u slabinu.

Nekoji spominju da se Cezar neko vreme od ostalih branio i, strašno vičući, bacao telo čas na ovu čas na onu stranu; ali kad je primetio da je i Brut kamu potegao, namakao je na glavu svoju togu i, bilo slučajno, bilo zato što su ga ubice gurnule, srušio se pored postolja na kome je stajao Pompejev kip. I silna krv je postolje oblila, kao da je Pompej sam upravljao osvetom nad svojim protivnikom, koji je sada pod njegovim nogama ležao i trzao se od silnih rana. Tvrde, naima, da je dobio dvadeset i tri rane.

Mnogi su se zaverenici i međusobno izranili kad su tolikim udarcima gađali jednoga ćoveka.

(Glas javnosti)