Rim posle ubistva Gaj Julija Cezara: Tragične sudbine zaverenika (55.deo)

 Pišući o najvećoj zaveri u doba pre nove ere i. S predumišljajem osmišljene zavere i ubistva velikog imperatora, državnika, vrhovnog sveštenika, tiranina  Gaja Jula Cezara (Gaius Iulius Ceasar, (Rim, 13. jula 100. p.n.e.-Rim, 15. marta 44. godine p.n.e.) pre nove ere, može se naslutiti, da ni danas, toliko godina posle, u ljudskoj psihi nije mnogo toga promenilo...

Atentat na Cezara u biti, u tom trenutku, nije promenio mnogo, bar s ove vremenske distance: Cezar je sačuvao sve počasti, održane su i odluke koje je on donosio, a zaverenici (ubice?!) " u ime demokratije" završili su - blago rečeno - tragično...

Ali očito, takav je život, pre ili posle nove ili stare ere računanja vremena. Svejedno!!

Antonijeva i Lepidova akcija

Pošto je Antonije tako lukavo postupio prema obema stra­nama, oni što su tra`ili osvetu pozvaše Lepida da bude osvet­nik. Dok se on spremao da im nešto kaže, oni što su podalje stajali pozvaše ga da siđe na trg da bi ga svi mogli podjednako čuti.

On odmah ode smatrajući da je svetina promenila mišljenje i, došavši na govornicu, dugo je pred svima jecao i oplakivao ubistvo, a kad se pribrao, reče:

„Juče sam sa Cezarom stajao ovde gde sam sad prinuđen da ispitujem šta želite da se učini s ubijenim Cezarom."

Kad su mnogi povikali: „Osveta Cezaru!", najamnici nasu­prot njima povikaše: „Mir gradu!", a on im onda reče: „Pri­stajem; ali o kome miru vi govorite i pomoću kojih zakletvi će on biti osiguran? Jer smo se svim zakletvama predaka zakleli Cezaru, pa su to pogazili ljudi za koje se veli da su najbolji među onima koji su se zakleli."

Zatim, okrenuvši se onima koji su tražili osvetu, reče:

„Cezar ode od nas odista kao svet i omiljen čovek; a mi se bojimo da učinimo štetu ljudima koji su još preostali u gradu. To većaju za nas senatori, i to većina misli." Kad oni opet povikaše:

„Lati se posla, makar ti sam!" — on reče:

„Hoću, i pravo je da to učinim, pa makar sam; ali ne treba da to želimo samo ja i vi, niti da se mi sami odupremo."

Najamnici pohvališe Lepida, koji se služio tim i takvim lukavstvom, i, znajući da je častoljubiv, ponudiše mu Cezarov pontifikat, funkciju vrhovnog sveštenika.

Njega obuze zadovoljstvo, pa će im reći:

„Setite me se toga i docnije ako budete smatrali da sam dostojan."

A kad su najamnici još smelije zahtevali mir zbog ponuđenog mu sveštenstva, on reče:

„Mada je bezbožno i protivzakonito to što zahtevate, ipak ću učiniti."

I rekavši to, on pohita natrag u Senat, gde je Dolabela sve vreme nedostojno radio da mu se sačuva zvanje. Antonije, međutim, čekajući da vidi šta će narod učiniti, gledao ga je podsmešljivo, jer su oni bili u neslozi. Kad se zasitio gledanja i video da narod ne čini ništa žešće, prisiljen nuždom, on odluči da spase ubice (krijući tu nuždu, već kao da ih spašava u osobitoj milosti), a Cezarova dela da potvrdi i odluke osnaži.

Antonijev govor u Senatu u korist Cezara

Pozvavši na tišinu preko glasnika, on opet ovako otpoče:

„Ja vam, senatori, kad ste raspravljali o građanima koji su zgrešili, ništa nisam prigovorio, a kad ste tražili glasanje o Cezaru, ostavivši njih, dosad sam izneo pred vas samo jedno od Cezarovih dela, i ono je izazvalo tolike rasprave među vama, i to s pravom. Ako ostavimo naša zvanja, priznaćemo da su ih toliki i takvi ljudi nedostojno dobili.

A sad razmotrite ono što se neće lako ni razumeti i odmerite šta će se dogoditi po gradovima, po kraljevstvima i s veli­kašima. Jer je on, tako reći, sve narode, od istoka do zapada, nama potčinio snagom i moći, uredio zakonima i učvrstio dobročinstvima i darežljivošću. Šta vi smatrate: koji će od njih podneti da mu se oduzme ono što je dobio ako ne želite da sve obuhvati plamen rata — vi koji hoćete da domovini, najvećma oslabljenoj, sačuvate krivce?

Da ostavim na stranu ono što nam je dalja opasnost, od čega nas je manje strah, šta mislite da će učiniti ne samo vaši susedi nego i s nama zajednički žitelji same Italije — oni koji su dobili nagrade za pobede i koji su u velikom broju zajedno s oružjem, kao što su i ratovali, i u istom bojnom redu nase­ljeni u kolonije od Cezara, od kojih se još i sad nalaze u Rimu mnoge hiljade — ako im se oduzme ono što su dobili ili što im je obećano od gradova i dobara? Prošla noć vam je pokazala sliku toga; jer, kad ste vi molili za krivce, oni su pojurili s pretnjom, protiveći se tome...

Zar vi mislite da će oni koji su s Cezarom ratovali gledati da se njegovo telo vuče, mrcvari i baca nesahranjeno — jer se to po zakonima propisuje tiranima? Da li će oni smatrati da će im ostati sigurne nagrade za pobede koje su zadobili nad Galima i Britancima ako se vređa onaj koji im ih je dao? A šta će raditi sam narod? Šta Italici? Koliku ćete mržnju steći kod ljudi i bogova ako vređate čoveka koji vam je proširio vlast sve do obala Okeana (Atlanski)? Zar oni neće osuđivati i koriti toliku našu nepravičnost ako budemo udostojili počasti one koji su ubili konzula u Senatu, svetog čoveka (vrhovnog sveštenika) na svetom mestu, na skupu senatora, pred očima bogova, a ostavimo kao nečasnog čoveka kojeg i neprijatelj ceni zbog njegovih vrlina?

Stoga vas opominjem da se sasvim okanemo takvih nečas­nih dela, nedostojnih nas. Zato dajem predlog da se sva Ceza­rova dela i namere osnaže, a krivci da se nikako ne pohvaljuju, pošto nije ni sveto ni pravično, niti je u skladu s priznanjem Cezarovih dela. Možete ih spasti samo iz sažaljenja — ako hoćete, i iz obzira prema njihovim poznanicima i prijateljima — ako bi oni priznali da će to primiti sa zahvalnošću."

Senat donosi kompromisnu odluku, povoljnu i po Cezara i po zaverenike

Kad je Antonije to rekao s odlučnošću i velikom revnošću, doneta je odluka kojoj se već niko nije protivio i koja se svima dopala:

da se nikome ne sudi zbog Cezarova ubistva, a sva Cezarova dela i odluke da se potvrde pošto su korisne po državu.

Prijatelji ubica su najviše nastojali da se, radi svoje bezbednosti, doda to da su Cezarova dela važnija zbog korisnosti nego po pravu. Antonije se složi s tim.

Kad je ta odluka izglasana, vođe kolonija zatražiše da se, pored opšte odluke, donese i posebna, kojom će se potvrditi njihove naseobine. Antonije, koji je pokazao Senatu koliko se njih trebalo bojati, nije se usprotivio ni tome. Doneta je, dakle, i ta odluka, zatim još jedna slična o onima koji su već otišli u kolonije.

Pošto se posle toga Senat razišao, neki opkoliše Lucija Pizona, kome Cezar beše ostavio svoje zaveštanje, moleći ga da ne objavljuje testament i da se telo ne sahrani javno, da ne bi iz toga nastala neka buna. Kad nisu uspeli da ga nago­vore, onda mu zapretiše da će izneti kako je Cezar veliku imovinu, koja je bila zajednička, oduzeo od naroda; tako bi ponovo obeležili njegovu tiraniju.

Lucije Pizon zahteva da se objavi Cezarovo zaveštanje

Tada Pizon, vičući što je više mogao, pozva konzule da ponovo sazovu Senat koji se još ne beše razišao, pa reče:

„Oni koji kažu da su ubili jednog tiranina, toliko njih umesto jednog već vrše nad nama tiransku vlast. Oni meni zabranjuju da sahranim vrhovnog sveštenika, prete ako objavim zaveštanje i žele da se njegovo imanje konfiskuje kao imanje jednog tiranina. Cezarova dela koja se tiču njih potvrđena su, a ona koja se tiču njega hoće da ostave nevažećim. — ne više Brut ili Kasije, nego oni koji su njih podstrekavali na to nedelo. Sahrana je u vašoj vlasti, a zaveštanje u mojoj; ono što mi je povereno neću nikad izdati, sem ako neko i mene ne ubije."

Kad su svi, gnevni, napravili graju, a naročito oni koji su se nadali da će nešto dobiti po zaveštanju, odlučeno je da se ono objavi pred njima, a telo Cezarovo javno sahrani. S tom odlukom se i Senat raspusti.

Brutov govor narodu protiv Cezara

Brut i Kasije, doznavši šta se desilo, pošalju glasnike da pozovu narod k njima na Kapitol. Kad su mnogi brzo doju­rili, Brut im se obrati:

„Sad smo se, građani, ovde s vama okupili mi koji smo juče bili s vama na trgu. Mi nismo pribegli svetilištu, jer ni­smo ni pogrešili, niti na nepristupačno mesto, pošto svoju stvar poveravamo vama, ali nas je Cinin slučaj, žestok i neočekivan, prisilio na to. Ja sam doznao da nas neprijatelji klevetaju kao krivokletnike i krivce zbog nesigurnog mira. Šta imamo o tome reći, reći ćemo, građani, pred vama, s kojima ćemo i ostalo raditi kad bude obnovljena narodna vlada.

Kad je Gaj Julije Cezar krenuo iz Galije u otadžbinu s neprijateljskim oružjem, kad je najvećeg ljubitelja demokratije, Pompeja, zadesila zla sudbina i kada je posle njega izgi­nuo veliki broj dobrih građana oteranih u Afriku i Španiju, tada smo mi Cezaru, koji se s pravom bojao za sebe kad je učvrstio diktaturu, dali oproštaj ranijih dela, kad ga je zatra­žio, i zakleli se na to. Ako nam je on naredio da se zakunemo da ćemo ne samo strpljivo podnositi ono što je bilo nego i da ćemo dobrovoljno robovati ubuduće, šta bi tek onda učinili oni koji nam sada rade o glavi? Ja držim da će pravi Rimljani pre izabrati da više puta umru nego što će pristati dobrovoljno da robuju pod zakletvom...

Ali potom otvore Cezarovo pismeno zaveštanje i nađu da je on svakom rimskom građaninu ostavio znatan poklon u novcu. Kad je narod video kako su njegovo telo koje su nosili preko Trga zavereničke kame unakazile, nije se više mogao obuzdati ni red čuvati, nego oko mrtvaca navuče s Trga klupe, ograde i stolove, pa ih potpali i mrtvo telo već tu sažee. Zatim jedni istrgnu iz ognja usijane ugarke i stanu trčati prema kućama ubica da ih zapale, a drugi su leteli po ulicama i tražili zaverenike da bi ih uhvatili i rastrgali. Ali ni na jednog nisu naišli, nego su se svi nalazili u tvrdu zaklonu.

Drukčije prođe Cina, Cezarov prijatelj. On je, kažu, minule noći usnio čudan san: činilo mu se da ga Cezar poziva na gozbu, a on to odbija, ali ga ovaj uzima za ruku i vodi protiv njegove volje, čak i silom. A kad je čuo da se Cezarovo telo na Trgu sažiže, ustane i iđaše na Trg da mu još ukaže poslednju počast, mada ga je njogov san uznemirio, a još ga i laka groznica spopala. I tek što su ga na Trgu primetili, neko iz naroda kaže drugome njegovo ima koji ga je za to pitao, a ovaj opet trećemu, i za tili čas pronosilo se od usta do usta da je taj čovek jedan od Cezarovih ubica: jer zaista se među zaverenicima nalazio jedan koji mu je bio imenjak. Pomisle da je on taj, te ga odmah napadnu i na mestu ga rastrgaju.

Od straha da bi se i njima to moglo dogoditi Brut i Kasije zajedno sa svojim prijateljima uklone se iz Rima za nekoliko dana. A šta su oni posle toga učinili i doživeli i kako su svoj život završili, izloženo je u životu Brutovu.

SEN OSVETNIK

Cezar je imao pedeset i šest godina kad je ubijen, a Pompeja je preživeo za četiri godine i malo više. Za vreme svog života izlagao se tolikim opasnostima da zadobije vlast i moć, dok je, naposletku, nije izvojevao; ali ono što je kod svojih sugrađana požnjeo bilo je samo ime te vlasti, i slava koju je mržnja pratila.

Ali veliki njegov demon, koji ga je ceo život pomagao, pratio ga je i posle smrti, jer je osvetio njegovo ubistvo, goneći ubice i idući tragom za njima po svima zemljama i morima dokle god ga nije na svima osvetio. Štaviše, on je kaznio svakoga koji je ma na koji način ili činom ili samo mišljenjem u tom ubistvu učestvovao.

Meu učesnicima atentata najčudnovatija je sudbina Kasijeva: posle svoga poraza kod Filipa on se probode onom istom kamom kojom je ubo Cezara.

Među nebeskim pojavama najveće čudo bila je velika zvezda repatica: posle Cezarova ubistva ona se u velikom sjaju pokazala u sedam noći i potom iščeznula. Čudnovato je i pomračanje sunca: cele one godine sunčeva lopta pomaljala se bleda i bez žarke svetlosti, a slaba i neznatna bila je toplota što je od nje dolazila, tako da je vazduh od slabe svetlosti koja se kroz njega probijala bio uvek mutan i težak, pa su i plodovi zbog hladnoće vazduha pre svoje zrelosti uveli i otpali.

Ali utvara koja se javila Brutu bila je najjasnije svedočanstvo da Cezarovo ubistvo bogovima nije bilo po volji. Dogodilo se to ovako. Nameravajući da svoju vojsku iz Abida preveze na evropsko zemljište, Brut se, po svom običaju, odmarao noću u svom čadoru, ali nije spavao, nego je razmišljao o budućnosti. Jer, govori se da je taj čovek od svih vojskovođa najmanje bio podložan snu i da je od prirode mogao da najduže bdi. U jedan mah mu se učini kao da je čuo neko šuštanje na vratima; on upravi pogled prema svetlosti žiška koji je dogarao i primeti strašan muški lik neobične veličine i mračna pogleda. U prvi mah Brut se ubezekne; ali kad je video da pojava niti šta radi niti što govori, nego muklo stoji pored njegova odra, stane je pitati: “Ko si?” A pojava mu odgovori: “Tvoj zli duh, Brute! Videćeš me kod Filipa!” Na to Brut reče bez straha: “Videću te!” i duh je odmah odlazio.

Kad je vreme stizalo, Brut kod Filipa dočeka s vojskom Antonija mlađega Cezara. U prvom sukobu potuče protivnike koji su se borili protiv njegova krila, i nagna ih u bežanje, a potom prođe kroz Cezarov tabor, pleneći ga. A kad je nameravao da otvori drugu bitku, opet se pojavi noću onaj isti lik, ali ništa ne reče. Međutim, Brut je naslutio svoju sudbinu i bez oklevanja, jurne u opasnost. Ali ne pade u borbi, nego se posle poraza svoje vojske skloni na nekakvo strmo mesto, i tu se, uz pomoć jednog prijatelja koji je, kako kažu, svojom snagom njegov udarac pojačao, grudima baci na svoj goli mač te izdahne.

Književna dela

Cezar se ozbiljno bavio književnim delima. Njegovo glavno delo bili su istoriografski Zapisi o galskom ratu (Commentarii de bello Gallico, u 7 knjiga), pisani verovatno već tokom njegovih galskih pohoda, ali doterani, dovršeni i objavljeni oko 52. god. p.n.e.. Delo je zapravo tipičan primer memoara i opisuje Cezarove pohode u Galiji, Germaniji i Britaniji. Naizgled objektivno opisujući političke prilike, dramatične ratne događaje i etnografsko-geografske činjenice, Zapisi zapravo imaju političku tendenciju: njima Cezar teži da pokaže, prvo, da su njegove ratne operacije preduzete iz opravdanih razloga i da nisu predstavljale besmislene akte nasilja, kako su mu prebacivali protivnici. I, drugo, da rimskoj publici skrene pažnju na svoje ratne uspehe.

Težnja da se događaji opisani u Zapisima predstave objektivnim stilom ogleda se i u tome što Cezar o sebi uvek govori u trećem licu.

Jezički stil je jasan i proziran, sintaksa jednostavna i kratka, ali privlačna (pura et illustris brevitas, kaže Ciceron), leksika sasvim u skladu s Cezarovim stavovima, pa se Zapisi ubrajaju među vrhunska ostvarenja rimske proze.

I pored tendencioznosti ovog dela i izvesnih protivrečnosti u njemu, ono predstavlja izvanredan istorijski izvor. Osmu knjigu Zapisa nije napisao Cezar već njegov oficir Aul Hircije (Aulus Hirtius).

Zapisi o građanskom ratu (Commentarii de bello civili, u 3 knjige) zapravo su nastavak prethodnog dela. I ovaj je spis tendenciozan, i ima za cilj da odbrani Cezara i s njega skine krivicu za izbijanje građanskog rata.

Delo je objavljeno posthumno, stilski i uopšte književno zaostaje za prethodnim, te ostavlja utisak nedovršenosti.

Cezar se bavio i gramatičkim pitanjima. U sklopu ovog interesovanja on je napisao tri, danas izgubljene, knjige O analogiji (De analogia). Ništa se nije sačuvalo ni od Cezarovih pesničkih dela, među kojima je bila tragedija Edip i neke druge pesme. Cezar je za sobom ostavio bogatu prepisku, od koje je posthumno priređeno nekoliko zbirki. Neka su pisma bila napisana šifrovano. Ni od te korespondencije ništa nije sačuvano. Nisu se očuvali ni njegovi govori, o kojima Ciceron izriče najveće pohvale.

Cezar je osnovao i prve novine, koje antički pisci različito nazivaju: acta diurna, acta publica, commentarii diurni itd.

Sadržina im je bila zvanična i opšta: vesti o aktivnostima Cezara i njegovog neposrednog okruženja, naredbe, senatske sednice, znamenja od opšte važnosti, razne druge novosti, a takođe i privatna: rođenja, venčanja, smrti itd.

Zbornik Cezarovih spisa (Corpus Caesarianum) sadrži još tri (sačuvane) monografije, pisane po uzoru na Zapise, ali njihov autor nije Cezar.

Aleksandrijski rat (Bellum Alexandrinum) možda je takođe napisao Aul Hircije.

Afrčki rat (Bellum Africum) i Španski rat (Bellum Hispaniense) dela su nekih nepoznatih Cezarovih oficira. Obe monografije su daleko slabije od Cezarovih zapisa, ali su interesantne zbog brojnih primera tzv. vojničkog jezika (sermo castrensis).

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU