Borba protiv mafije: DA LI JE PROŠLO VREME KAD SE POLICIJA NIJE MEŠALA U SVOJ POSAO (22.deo)

Dušan Mihajlović je imao spisak kriminalaca, a Boško Buha je znao ko su tih pet porodica. Dule je spisak ekskluzivno čuvao za sebe, a Buha je skrivao imena pet mafijaških porodica i od sebe!? Sad nešto mislim, da je spisak "svih kriminalaca Beograda" bio obelodanjen, a da se upro prst u pet mafijaških porodica, možda bi mnogi, od onih koji su danas mrtvi, bili živi!?

U tom stilu, napred-nazad, negde početkom 2002. godine, dok su brojni analitičari naše nevesele stvarnosti razbijali glavu, šta umno da smisle, i da objasne - SPISAK SMRTI i krvavu seriju bez kraja, dogodile su se dve stvari:

Oglasili su se, tada, prvi čovek srpske policije Dušan Mihajlović i general policije Boško Buha, dakle ljudi od položaja i koji "sigurno znaju mnogo".

Dule Mihajlović nas je tada, kao potpredsednik Vlade Srbije obavestio:

"Pribeležio sam imena svih kriminalaca u Beogradu, ali nisu za objavljivanje!?"

General Boško Buha, tada visokopozicionirani funkcioner policije, bio je mnogo precizniji:

"Postoji pet mafijaških porodica koje vladaju Srbijom".

Da li mu je ta izjava, bez obzira što nikad nije rekao koje su te porodice, došla glave?

Sad, to za generala Buhu i nije preterano važno... Ali, u to doba kad je smrt sejana ulicama Beograda i Srbije, imali smo apsurdnu situaciju:

Dušan Mihajlović je imao spisak kriminalaca, a Boško Buha je znao ko su tih pet porodica.

Dule je spisak ekskluzivno čuvao za sebe, a Buha je skrivao imena pet mafijaških porodica i od sebe!?

Sad nešto mislim, da je spisak "svih kriminalaca Beograda" bio obelodanjen, a da se upro prst u pet mafijaških porodica, možda bi mnogi, od onih koji su danas mrtvi, bili živi!?

Policija se, iz ovog ugla i ove pameti gledano, do ubistva predsednika Vlade Srbije dr Zorana Đinđića, i akcije "Sablja", nije preterano mešala u svoj posao, ali ostali zato - jesu.

Oni koji su švercovali duvan, alkohol, oružje, drogu, dilovali lovu, radili su to i nadalje, a oni koji su za to sve znali, ali nisu bili u talu, pokušavali su te pare da otmu...

I tako, u krug.

I jedni i drugi ostajali su nepoznati javnosti, za koju manje više, ali što je još crnje, i organima gonjenja.

Istina, tada je Dule Mihajlović, političar pre svega, najavio žestoku borbu protiv kriminala...

Reporteri "Svedoka", pa me|u njima i ja kao - glavni i odgovorni urednik, sve vreme krvave serije bez kraja, bavili smo se, čini se nezahvalnim poslom, pomno beležili, analizirali i pisali o kriminalu, da bi jednog časa - sve to bilo sažeto u tri reči, koje mi je tada izrekao jedan uvaženi vođa jedne mafijaške skupine, preteći:

"Pobiću ti decu"!

Danas on, možda, više nije vođa, ali je bio, ili se tako pripoveda, uvaženi šraf u borbi protiv organizovanog kriminala!?

Tragajući za istinom, zašto se po Srbiji i Crnoj Gori ubija, ponudili smo više varijanti:

o Da li su ljudi, jednostavno, poludeli? Jer, ko već nije poludeo, taj sigurno odavno nije čist!

o Da li je borba za vlast u podzemlju, važnija od borbe za pravu vlast?

o Ili je to jedno te isto?

o Ili zarad privremene slave, ili još kraćeg uživanja u slavi i novcu. Do odlaska u čitulju?

Moguće.

o Ili se odgovor možda krije u navodnom postojanju "eskadrona smrti", "avetinjskih odreda", ili grupe ljudi koja je sebi dala pravo kojeg se i Bog često pribojava. Da čoveku oduzme život, a da ne trepne?!

Ima analitičara koji su uvereni da su u Srbiji i Crnoj Gori na delu "eskadroni smrti", koji po nekom svom redosledu, po nekom svom aršinu i poimanju pravde, žele svet da očiste od lopova, kriminalaca, podzemlja...

... Ne postoji pisac, ili majstor pisane reči, ubeđen sam, koji bi mogao da složi dve-tri decenije okrvaljenog asvalta i da uz opis zločina čitaocima ponudi pravo objašnjenje: zašto se kod nas u Srbiji i Crnoj Gori ubija?

A ubijaju se predsednici vlada, generali policije, ministri vojske, visoki partijski funkcioneri, ugledni i manje ugledni biznismeni, vlasnici listova, direktori, novinari, ali i oni odvažni momci kojima je dug jezik doneo smrt.

Ne može se, ni naučno, ni beletristrikom, verujem, pronaći pravi odgovor: ko i zašto je sejao i seje smrt na ulicama...

Samo se nekoliko stvari ponavlja u ove tri decenije sročene između prve mafijaške likvidacije Ranka Rubežića - Dača Šulca, recimo do ubistva Vladimira Dragića Mostarca, juna 2007.,ili sve krvavijeg obrauna "škaljaraca" i "kavčana":

"Policija je brzo stigla na mesto zločina i blokirala sve prolaze, ali je ubica izmakao poteri...",

ili "Istraga je u toku";

"hitna pomoć je stigla brzo, ali je smrtno ranjeni čovek - umro"; "zločinac je zasad NN"...

To je postao pravopis izveštavanja sa lica mesta: nevažno je da li je ubijen ovaj, ili onaj, jedan ili više njih. Istovremeno, policija, na tradicionalnim konferencijama za štampu, pogotovu kad ih mediji stisnu pitanjem: ko je pobio te ljude, iz analitičkih fioka svojih službi izvadi statistički materijal i trijumfalno saopšti:

"procenat rešenih ubistava je veoma visok, mnogo viši nego u svetu..."

Poznato je, naravno, da statistika može sve. Da život po statistici bude prelep, a u stvarnosti kontejneri ispreturani.

Ali, statistika je i čudo: u tom visokom procentu STVARNO rešenih ubistava kriju se mahom ona ubistva u kojima se ubica, ili sam prijavio policiji, ili je sačekao inspektore. Ili je iskasapio nekog svog bližnjeg. Može se mahati statistikom, ali 95 odsto ubistava koja su potresla, kako to novinari umeju da kažu, medijski zatresla svet, ostala su nerazjašnjena?!

Da nije tako, a jeste, ostaje, recimo pitanje:

Ko je stvarno ubio generala Radovana Stojičića Badžu?

Ko je stvarno ubio generala Boška Buhu?

Ko je stvarno ubio ministra vojnog Pavla Bulatovića?

Posle ogromne istrage, prekopavanja "i neba i zemlje", pompezno obelodanjenih detalja da su ubice u zatvoru, da je "Makina grupa" organizovana kriminalna banda za likvidacije i unošenja haosa u život zemlje i - na prvom suđenju, ništa.

I Maka, i Kole, i Limar, i Karlos i ostali su oslobođeni optužbe da su baš oni likvidirali generala Boška Buhu...

Istina, oslobađajuća presuda za organizavani kriminal i ubistvo generala Buhe nije bila pravosnažna, ali su mnoge indicije sa ovog, po mnogo čemu, izuzetno važnog suđenja, zapravo prvog za organizovani kriminal, pokazale u nekim fragmentima da postoji sprega mafije i politike i da je tek tad moguća formulacija organizovanog kriminala.

Jer, ispostavilo se da su pojedini političari, angažovali kriminalce iz suprotstavljenih bandi, da jurcaju za osumnjičenima, da su ti kriminalci, bar prema toku suđenja, brže pohvatali osumnjičene...

I ne samo da su ih pohvatali, nego su ih i pretukli...

Nego, vratimo se osnovnoj temi: da li su ubice u Srbiji i Crnoj Gori stvarno toliki vešte, da im niko ništa ne može?

Moguće.

Ali, da li je moguće da je policija baš toliko nemoćna, nestručna i praktično, bespomoćna?

Sumnjiva teza.

Ili je možda ispravna teza da su iz policije uklanjani oni koji su sposobni, a postavljani nesposobni?

Tu, možda, ima nekakve istine.

Kao što ima istine i u zvaničnim podacimna, da u Beogradu nema nekog "viđenijeg ubistva" bez prisustva predstavnika uniformisane vlasti...

Jer, malo malo, pa je poneki policajac, da li bivši il' sadašnji, da li na bolovanju il' na odmoru, usred mafijaškog obračuna.

Tako je policija u rutinskoj akciji (da li) pronašla svoje kolege, aktivne policajce, koji tezgare kao bodi gard, viđenijih bosova podzemlja, iliti biznismena sumnjive provinijencije...

Mnogi policajci od imena, danas su advokati, bave se privatnim biznisom, a podzemlju je svojevremeno, samo od pominjanja njihovog imena, drhtalo koleno...

Nekada su ti policajci, danas advokati i biznismeni, imali na "crvenoj liniji" i u "malom prstu" podzemlje na dlanu: dovoljno je bilo nekoliko telefonskih poziva, pravih, da i najstrože tajne to prestanu da budu.

Da li danas policija i političari imaju kontakt s podzemljem? Ili, ne daj bože, podzemlje drži policiju i političare na mobilnoj liniji? Ne daj Bože, ali opet, zašto bi predsednik objavljujući rat mafiji, to stalno potencirao?

Ko zna?

Samo serija monstruoznih likvidacija, od kojih su mnoge izvedene, što bi se reklo, pred licem javnosti, pred svedocima, namernim, i nenamernim, ostala je bez uprtog prsta u ubicu, ili bez njegovog izvođenja na sud?!

Postoji, istina i teza da su ubice iz uvoza.

Ima i toga!

Ali, ni naše podzmlje nije baš toliko naivno da dozvoli da ih likvidiraju plaćene ubice iz uvoza. Uz to, dobro, bili smo bili isterani iz Interpola, pa vraćeni, a ni naša tajna i javna služba nije repa bez korena da bi sve to moglo olako da prođe.

Tim pre, što je naša policija, svojevremeno, u doba Josipa Broza slovila za jednu od najboljih na svetu, policiju kojoj ni igla nije mogla da prođe nezapaženo.

Sada se, recimo, preduzimaju opsežne mere na pokušaje i prethodnih vlada Srbije, testiranje da bi se utvrdilo koliko je đaka osnovaca, srednjoškolaca, fakultete da ne pominjemo, probalo ili redovno konzumira lakšu ili težu vrstu droge, alkohold da ne pominjemo...To je za "devojčice"?!

Videćemo rezultat, verujem da će biti pomaka - na bolje, ali sve ovo me podseća i na priču o navodnoj borbi protiv švercera duvana, koja je počinjala i koja se završavala, eventualnim privođenjem uličnog prodavca, mahom nekog jadnika isteranog s posla u onom dobu tranzicije, u najbližu policijsku stanicu.

Svojevremeno se konfiskovalo stotine paklica duvana, prodavca puste kući do sledeće racije i sledećeg privođenja. A svima je bilo jasno, i vlastima i policiji, a i prodavcima koje privode i koji su poslednja karika u švercerskom lancu, da su prave gazde "tamo negde i da su zaštićeni ko medvedi".

Da je vlast stvarno želela ili htela da razreši i debelo stanji šverc duvana, alkohola ili oružja, drogu već teže, vrlo prosto bi to moglo da se reši: prodavac bi, kako to lepo u MUP-u umeju da kažu "pritešnjen dokazima" propevao i upro prst u svog snabdevača, snabdevač u svog, i u četvrtom krugu bi doprlo do pravog gazde i do pravog uvoznika.

Ali, tu je nastajao veliki problem: kako pritisnusti "uvoznika" kojeg policija sasvim sigurno dobro zna, jer je to često "ugledan čovek u vrhu biznis hijerarhije ove raspamećene zemlje".

Iako je u toku akcije "Sablja" na sva zvona obelodanjivano da su mmga ubistva rešena i razrešena, ipak je i danas mnogo više onih u kojima će ubice najverovatnije zauvek ostati anonimne. Zašto ubice i pored brojnih svedoka i očevidaca često ostaju neotkrivene, može da posluži jedan detalj iz svakodnevnog redakcijskog života u "Svedoku".

Zazvonio je telefon u redakciji.

Našem mladom saradniku javio se čovek, koji nije želeo da kaže ime ili da kažemo anonimni čitalac da "prijavi ubicu" u jednom i dan-danas medijski interesantnom, ali nerazjašnjenom zločinu.

Razgovor je po priči našeg saradnika otprilike tekao ovako...

Anonimus: Ubica "tog i tog" je živ. Živi u Beogradu. Znam ga. Lično.

Novinar: Zašto se javljate nama, a ne Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Anonimus: Neću!

Novinar: Zašto. Možda možete da zaradite 300.000 maraka. Znate da je za ukazivanje ili otkrivanje nekog ubistva raspisana nagrada (razgovor je vođen u doba kada je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije Dušan Mihajlović raspisao javnu nagradu od po 300.000 maraka za ukazivanje ili otkrivanje nekog zločina).

Anonimus: Nisam ja lud.

Novinar: Što? Policija garantuje anonimnost, sigurnost, a sa 300.000 maraka može u ovoj zemlji lepo da se živi.

Anonimus: Može, naravno, ali samo onaj ko ostane živ. A ja želim i dalje da živim!

Priča je potpuno istinita: da li "anonimus" zaista zna ko je ubio "tog i tog" moguće je, ali je činjenica da se na poziv MUP i lov na 300.000 maraka (osim Vojislava Šešelja) niko nije prijavio. Šešelj je imenovao ljude koji su navodno ubili Ćuruviju. Pomenuo je Ćandu i Jorgu. Poimenice. I, nikom ništa!

Nagradu nije dobio (tužio je državu!).

Prozvani iz vlasti nisu reagovali.

Pomenuti i nisu mogli da reaguju, Ćanda je već bio ubijen, a Jorga se nije oglašavao, a sad i neće, jer je i on likvidiran.

Dakle, kleveta ili istina?

Ili reklama!

U poplavi svega i svačega na ovim prostorima bili smo svedoci da su jedne novine, ako uopšte nešto tako mogu da se zovu novine, preko cele prve strane optužile dvojicu jako poznatih ljudi, bivšeg ministra i bivšeg ambasadora, da su naručili ubistvo jednog novinara.

I, ništa!

U narednom broju, sitnim pismom, izvinjenje redakcije!

"Izvinite, zeznuli smo se!"

,Nadležni tužilac nije po službenoj dužnosti reagovao. Uostalom, ukoliko me pamćenje ne vara, tužilac ili ne čita štampu ili se ne bavi svojim poslom, osim kad je učestvovao, po prijavi tadašnjeg ministra kulture informisanja Branislava Lećića, u zabrani broja 358 "Svedoka", zbog prenetog intervjua iz makedonskog nedeljnika.Istina, bio je to intervju Milorada Lukovića Legije, tada optuženog za ubistvo srpskog premijera, ali niko nije kriv dok to sud pravosnažnom presudom ne utvrdi, a "Svedok" je bio zabranjen 24 sata ranije nego što je uopšte pokrenut postupak pred sudom!

No, vratimo se prozivci za ubistvo novinara. Jedan od prozvanih presavio je tabak i tužio te novine. Ali ništa od suđenja.

Ko je kriv prozvanom što je sad bivša vlast?

Niko!

Da je sad vlast niti bi te novine to objavile, niti bi, da kojim slučajem jeste, te novine prošle kako prolaze.

Objavile su ispravku!

Dakle, kad ubica ubija, a većina ubica ostaje NN, normalno je da se buduće potencijalne ubice ohrabruju, jer su izgubile osnovni strah - da će dolijati i biti osuđeni.

Zato je i stvarno moguće da se na ovim prostorima posle jednog ubistva ubrzo "oganizuje revanš i "revanš ubistvo".

I opet, najčešće ništa.

Opet policija blokira grad, ali se ubica nekako - izmigolji.

Mrtvog sahrane.

U čituljama, mahom preko cele ili pola strane, oda mu se počast, i fascikla tog ubistva se zatvorila.

Do sledeće, i sledećih čitulja.

Koje nije dao onaj koji je dao neku od prethodnih.

Da neko analizira te čitulje, a to ipak čini se niko ne radi, primetio bi jednu čudnu, frapirajuću, zloslnutnu slućajnost: neko od "sledećih" likvidiranih je upravo onaj ko je prethodnom ubijenom dao ogromnu čitulju. Zato valjda danas mnogi više ne daju čitulje. Sve su ovo samo neki fragmenti naše neveselje zbilje, ali je sve to još daleko od pravog objašnjenja -    ko i zašto ubija.

Danas već pokojni Bata Trlaja, koji je u istoriju crnih hronika ušao rečenicom:

"Burazeru, mala bara mnogo krokodila" je to njverovatnije vrlo precizno definisao.

Bara jeste mala, ali do kraja osamdesetih godina prošlog veka krokodili nisu životarili na ovim prostorima...

 

(Glas javnosti)