"Ne razlikujemo se samo po obrazovanju, nego po moralu i poštenju": Odgovor Mila Lompara akademiku Dušanu Teodoroviću
Autor: Glas javnosti
O
Na dan 29. aprila 1892. godine njen prvi predsednik Stojan Novaković je izgovorio poznate reči da su osnivači Srpske književne zadruge „ostavljali na stranu sve što bi nas moglo deliti”, da bi, s druge strane, „jače potražili ono što nas može zbližiti i sastaviti”. On svakako nije mislio da promeni političko uverenje nego je smatrao da u opštem kulturnom području, u postupcima koje takvo područje zahteva, ono treba da se podredi drugim činiocima narodnog postojanja: u dugom trajanju. Samo sužena ideološka svest, kakvu nam je zaveštao titoizam, produžen u drugosrbijanskoj (nevladinoj) inteligenciji, tako bliska suženoj režimskoj svesti u našim danima, može pomišljati na uklanjanje ovakvih kulturnih zasada.
Profesor Lompar, što bi vi pravnici rekli, nije vlastan da odbija bilo čije donacije. On je tamo samo prvi među jednakim. Za razliku od Teodorovića, ne smatra Kosovo državom, ne smatra Srbiju krivom za raspad SFRJ, nije autonomaš i svakako ima veću intelektualnu reputaciju (1) pic.twitter.com/vMeb49rZu9
— Justicija (@Justicija993) January 13, 2025
U vreme opštih medijskih udara na mene, koji se sistematično pojavljuju sa svih strana, nadahnutih režimskim impulsom, upućen mi je i jedan akademski prekor. U hitanju nenadmašan, odan drugosrbijanskim (nevladinim) uverenjima i zapadnim (američkim) interesima, oglasio se 14. januara 2025. godine akademik Dušan Teodorović. On je – na svom tviter nalogu – spojio prvu i poslednju stranu Glasnika Srpske književne zadruge. Na prvoj strani je utisnut dnevni red redovne skupštine. Tu moje ime obeležava predsednika SKZ-a. Na poslednjoj strani dat je spisak „pokrovitelja i prijatelja SKZ 2023/2024”.
To je poslužilo za ovakav komentar: „Lepa pažnja. Profesor Milo Lompar, predsednik SKZ, se uredno, pre podne, zahvaljuje na pokroviteljstvu i prijateljstvu gospodinu Aleksandru Vučiću. Posle podne je rezervisano za političke napade.” Ovaj zapis je dobar primer kako funkcioniše sužena ideološka svest. U raščlanjavanju njenih sastojaka, valja početi od najuočljivijeg – pravopisnog. Nikada se ne piše rečca se iza zapete. Nije pohvalno da jedan saobraćajni inženjer zapadne (američke) orijentacije i srpski akademik to ne zna. Baca senku na opštu solidnost stvari koje zastupa. Dopušteno je, međutim, da rđav dečiji pesnik to krši. Jer, deca i pesnici često ne poštuju pravopisna pravila.
Академиково повезивање мог имена, као председника који сазива Скупштину СКЗ-а, са неком посебном пажњом и захвалношћу упућеном Александру Вучићу једноставно је лаж.https://t.co/pk1rbuJFCg
— Мило Ломпар (@MiloLompar) January 16, 2025
Da bismo videli kako je ironija u sintagmi „lepa pažnja” promašena, kako je tvrđenje o „zahvaljivanju” lažno i kako je sintagma „gospodinu Aleksandru Vučiću” notorni falsifikat, dovoljno je da navedemo celokupnu stranicu: „Pokrovitelji i prijatelji SKZ 2023/2024 ⁎ Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije ⁎ Ministarstvo kulture Republike Srbije ⁎ Mitropolija crnogorsko-primorska ⁎ Ministarstvo nauke Republike Srbije ⁎ Predstavništvo Republike Srpske u Srbiji ⁎ Transportšped doo ⁎ Narodna biblioteka „Stevan Raičković” – Kučevo ⁎ Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta” – Zagreb ⁎ Srpski nacionalni Savjet Crne Gore ⁎ Dom kulture „Stari Kolašin” – Zubin Potok ⁎ Privredni savetnik – Ratomir Ćirović ⁎ Odbor „Valjevska bolnica 1914 − 1915” – Valjevo ⁎ Fondacija „Hildegard – Hili Kesler, Hanover – dr Ljiljana Verner ⁎ Ivan Lukić (Beograd) ⁎ Vera Perić (Beograd).” To je sve.
SKZ i spisak donatora
Ironija u sintagmi „lepa pažnja” nema svoj korelat, jer nije reč ni o kakvoj pažnji, posebno upućenoj nekom licu, već o uobičajenom spisku donatora, čiji su novčani prilozi omogućili štampanje knjiga. Sa istih razloga, nije tačno ni tvrđenje o „zahvaljivanju”, jer nema ničeg osim spiska donatora. Da je sintagma „gospodinu Aleksandru Vučiću” notorni falsifikat vidi se po tome što – na koricama Glasnika SKZ − reč „gospodin” nije upotrebljena i, ključno, što je akademik izostavio da je precizno naznačeno kako je reč o „predsedniku Republike Srbije”. SKZ je iz sredstava Republike Srbije, kao budžetskih sredstava kojima raspolaže predsednik, dobila novac za produžetak svoje edicije Istorija srpskog naroda.
Ničega tu nije bilo skrivenog: kada je ta odluka doneta, objavljena je na sajtu SKZ-a; kao što je objavljena i fotografija na kojoj se vidi ko je bio i ko nije bio u poseti predsedniku Srbije. Mene tamo nije bilo. Nije, dakle, reč ni o kakvom ličnom odnosu nego o novčanoj podršci koju institucija predsednika Srbije, koji se trenutno zove Aleksandar Vučić, daje ustanovi koja je najstariji izdavač u Srbiji i traje 133 godine. Kao što se iz spiska donatora vidi, navedena su i imena pojedinih ljudi koji su bili donatori.
Da je kao građansko lice nešto donirao SKZ-u, bio bi – u tom svojstvu − naveden i Aleksandar Vučić. To bi bila činjenica, a ne stav: kao takva, ona ne zavisi ni od čije volje ili opredeljenja. Ako želi da proveri istinitost ove tvrdnje, akademik može uplatiti donaciju na račun SKZ-a i ugledaće svoje ime na spisku donatora u Glasniku SKZ: uprkos gađenju i odvratnosti koje ono izaziva kod mene kao predsednika Srpske književne zadruge.
O javnoj službi i privatnom stavu
U ovom spisku nema, dakle, ničeg osim uobičajenog – što se može proveriti na izdanjima Glasnika SKZ iz ranijih vremena – ređanja donatora u određenim godinama. Otud sledi da je akademikovo povezivanje mog imena, kao predsednika koji saziva Skupštinu SKZ-a, sa nekom posebnom pažnjom i zahvalnošću upućenom Aleksandru Vučiću jednostavno – laž. Jer, ne mogu upravljanje jednom ustanovom kao što je SKZ staviti u službu sopstvenih političkih uverenja. To je osnovno razlikovanje ustanove i pojedinca, javne službe i privatnog stava.
Bilo bi to, štaviše, i protiv tradicije na kojoj počiva SKZ. Nju su osnovala najznatnija imena srpske kulture koja su politički bila suprotstavljena, pa su katkad neka bila na vlasti, a neka u opoziciji. Na dan 29. aprila 1892. godine njen prvi predsednik Stojan Novaković je izgovorio poznate reči da su osnivači Srpske književne zadruge „ostavljali na stranu sve što bi nas moglo deliti”, da bi, s druge strane, „jače potražili ono što nas može zbližiti i sastaviti”. On svakako nije mislio da promeni političko uverenje nego je smatrao da u opštem kulturnom području, u postupcima koje takvo područje zahteva, ono treba da se podredi drugim činiocima narodnog postojanja: u dugom trajanju. Samo sužena ideološka svest, kakvu nam je zaveštao titoizam, produžen u drugosrbijanskoj (nevladinoj) inteligenciji, tako bliska suženoj režimskoj svesti u našim danima, može pomišljati na uklanjanje ovakvih kulturnih zasada.
U moralnom smislu, stvari stoje još gore. Kao predsednik SKZ-a nemam nikakvu novčanu nadoknadu. To je volonterski posao. (Takav posao radim i u Zadužbini Miloša Crnjanskog.) Otud sledi da od budžetskih sredstava koja je predsednik Srbije dodelio SKZ-u nemam nikakvu korist. Ako tako stoje stvari, jasno je da postupam u duhu načelne i istrajne brige oko dobra SKZ-a. Na kakvu bih inače korist mogao računati? Kao da akademik ne može zamisliti da postoje ljudi koji imaju načela, koji kada rade opšte poslove, ne misle na ličnu korist i koji odbijaju da se kandiduju za akademike: i kada ih za tako nešto predlažu u više navrata. Ovo je prilika da nauči da ima takvih ljudi. I da oni ne pišu pesme, ali znaju da su njegove – loše.
SANU, predsednik i akademski dodatak
Nedavno je Aleksandar Vučić držao govor na Skupštini SANU. Bilo je to 20. novembra 2023. godine. Predsednik SANU – prenosi Nova – „Zoran Knežević je pozdravio predsednika Srbije Aleksandra Vučića.” Nisam opazio javno suprotstavljanje tom činu i samom predsedniku SANU koje bi označilo stav akademika Dušana Teodorovića. Da li treba da ga podsetim da je rukovodstvo SANU, koje je toplo i lično – za razliku od mene – dočekalo predsednika Srbije, podržalo studentske proteste: posle mene? No, možda je akademiku u duši bilo teško. Možda se neiskazana gorčina izlila u kakav banalan stih ili trivijalan tviterski zapis. Ali, kao i drugi akademici, on uredno iz državnih budžetskih sredstava mesečno prima − u vidu akademskog dodatka – dve ili tri prosečne plate u Srbiji: možda se taj prihod, da bi bio oslobođen poreza, naziva „nagradom”, ali svakako ide preko svih drugih ličnih prihoda.
Ne razlikujemo se nas dvojica, dakle, samo po obrazovanju ili političkim uverenjima, ili po tome što on piše pesme, a ja znam zašto one ne valjaju, ili po veličini ličnih prihoda koji nam dolaze iz državnog budžeta, nego po nečem mnogo presudnijem – po moralu i ljudskom poštenju.
Glas javnosti/https://catenamundi.rs
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
