Đaci XIII beogradske gimnazije na Kajmakčalanu: Marš od Plave grobnice do Kapije slobode

Na čuvenoj koti 2.525, 240 učenika i profesora horski je pevalo našu himnu, a na ostrvu Vido „Tamo daleko”

Treći bataljon trinaestog puka brigade beogradskih gimnazija u odsudnoj bici protiv učenja napamet i ocene radi, a u neprestanoj borbi za sticanje znanja van granica učionica, uobičajenih predavanja i lekcija iz udžbenika izvojevao je odlučujuću pobedu. U obrazovnom pohodu istrajnim koracima tragom srpskih ratnika na Solunskom frontu kapituliralo je neznanje o izgnanstvu, stradanju, oporavku i trijumfu naših predaka u Prvom svetskom ratu.

Tako bi mogao da glasi početak poglavlja pedagoške baštine Trinaeste beogradske gimnazije o nedavnom studijskom putovanju na kome je cela generacija trećeg razreda posetila Zejtinlik, Krf, Vido i doslovno se, prvi put kao organizovana školska grupa, popela na Kajmakčalan. Na čuvenoj koti 2.525 skoro 240 đaka i profesora jednoglasno, koliko ih grlo nosi, pevalo je himnu Republike Srbije. Dok je eho „Bože pravde” odzvanjao u kanonu, emocije su preplavile i planinu. To je doživljaj koji se zauvek urezuje u sećanje, od kog podilazi jeza – ne zbog surovog vetra koji tamo vlada, večno hladan i neumoljiv. Prizori ovekovečeni fotografijama s ovog studijskog putovanja sada su deo izložbe koja je u Trinaestoj gimnaziji upravo priređena povodom Dana primirja u Prvom svetskom ratu.

– Skoro svi učenici trećeg razreda, njih 230 i deset profesora, početkom oktobra posetili su Solun, Krf i Vido i popeli su se na Kajmakčalan. Putovanje smo nazvali „Od Plave grobnice do Kapije slobode”. Simbolično, time smo želeli da spojimo tragične trenutke, pune pijeteta, sa nastavkom priče o oporavku srpske vojske koja se posle Plave grobnice vratila na prve metre Kraljevine Srbije i na svoje tlo zakoračila na koti 2.525, posle neverovatne vojničke pobede i osvajanja Kajmakčalana, koji je smatran neosvojivim. Bilo je veoma uzbudljivo kada smo tu stigli, puno emocija, pa i suza u kapeli, pored urne gde je bilo srce Arčibalda Rajsa. Poseban izazov na putu ka vrhu bilo je to što je duvao veoma jak vetar, a učenici nisu odustajali. Nosili smo kopije pukovskih zastava boraca sa Kajmakčalana i one su se veličanstveno vijorile na tom vetru. Svi zajedno smo otpevali himnu okupljeni oko kapele. Generacija je doživela neku vrstu inicijacije i dubokog ozarenja. Kao da se snaga naših ratnika prenela na njih. Nisu bili isti pre i posle uspona... – dočarava za „Politiku” Bojan Vučković, direktor Trinaeste beogradske gimnazije.

Osim iskazivanja poštovanja našim precima i njihovoj borbi za slobodu, pojašnjava on, namera je škole bila da gimnazijalci sa ovog puta ponesu i pouku da ako su naši pradedovi u nemogućim okolnostima uspeli da prežive, pobede i obnove državu, možemo i mi u miru da se borimo i ne posustajemo, da su svakodnevni problemi sa kojima se suočavamo daleko manji od onih koje je imao naš narod u Prvom svetskom ratu.

– Mnogo mi je drago zato što smo kao generacija posetili Zejtinlik, Krf, Vido i bili prvi koji su se organizovano popeli na vrh Kajmakčalana. Ovo putovanje, čini mi se, jedno je od najbitnijih i najlepših na kojima sam bio. Videli smo i čuli mnogo potresnih stvari, kao i onih koje nam pokazuju zašto je bitno ko smo, odakle smo, da ne smemo da odustajemo od onoga što želimo i za šta se borimo.

„Zastava film” snima dokumentarac o Prištinskom korpusu

Želim svim narednim generacijama da kao mi otpevaju našu himnu na Kajmakčalanu, „Tamo daleko” na ostrvu Vido i da opominju „carske galije” da klize tihim hodom. Zauvek. Sve dok gori plamen sveće za dedove koji su ginuli za državu i nas, njihove potomke. Zahvalne potomke. Zahvalan sam i ponosan. Slava im i hvala im – utisci su koje za naš list izdvaja Strahinja Novaković, učenik trećeg tri Trinaeste beogradske.

Iz istog odeljenja, gimnazijalac Luka Denić uverava da su pre ovog putovanja, bitke srpske vojske u Prvom svetskom ratu, o kojima su i ranije učili, za njega ipak predstavljale samo informacije, da nije razumeo njihov značaj, bar ne u potpunosti.

– Međutim, prolazeći putevima srpske vojske, osetivši hladan vetar na padinama Kajmakčalana i videvši rovove i municiju koja je ostala tu duže od veka, napokon sam razumeo i mogu samo da izrazim zahvalnost za privilegiju odavanja pošte srpskim herojima. Bila mi je čast – rezimira Denić.

Ovaj uspon za Žaklinu Matijević iz trećeg pet bio je, kaže, momenat kada je shvatila da pripada generaciji učenoj pravim vrednostima – vrednostima istrajnosti, vere i poštovanja prema našoj istoriji.

– Ponosna sam što znamo šta je sveto za nas i što, baš kao i naši preci, nosimo u sebi svest o tome koliko je važno čuvati ono što je teško stečeno. Kajmakčalan podseća da se sloboda uvek teško plaća, ali i inspiriše da budemo hrabri i istrajni u svojim ciljevima, baš kao što su i naši preci bili u svojim borbama – pojasnila je ona.

Sam Krf, ali pogotovo ostrvo Vido, kao da nose večnu setu, večnu slavu, utisak je Alekse Lazića, učenika trećeg sedam odeljenja Trinaeste beogradske, nakon studijske posete značajnim mestima sećanja.

– Naše horsko pevanje „Tamo daleko” na Vidu nosilo je sa sobom poseban ton uzvišenog. Zajednički pohod na Kajmakčalan prizvao je snažno sećanje na naše ratnike, naše pretke u Prvom svetskom ratu, a poseban je osećaj kad se malo osamiš idući ka planinskom vrhu i zamišljaš svog čukundedu kako trči pored... – prepričava Lazić za naš list.

A zatim Ivona Đokić, iz trećeg sedam, napominje da je njen čukundeda Ristivoje Đokić bio jedan od solunskih boraca.

– On se vratio živ i bio je nagrađen sa dve Karađorđeve zvezde. Sama pomisao na njega i srpsku vojsku onog doba, na njihovu neiscrpnu snagu i hrabrost, učinila je uspon još lepšim i posebnim. Taj prizor, kada smo se približavali vrhu, dok su se vijorile zastave koje smo nosili i gde smo se mi, potomci neverovatnih srpskih vojnika, kao ogromna četa penjali uz planinu je zaista nezaboravan i smatram ga jednim poduhvatom zahvalnosti i sećanja na sve hrabre srpske borce koji su sve dali da mi danas slobodno stojimo na toj „kapiji slobode” – razjasnila je Đokićeva.

Ordeni pradedova u amanet

Penjanje na Kajmakčalan je zaista nezaboravno iskustvo. Staza je izazovna, ali nagrada na vrhu je neverovatna, uverava i Tamara Slavković, učenica trećeg devet odeljenja Trinaeste beogradske gimnazije.

– Pogledi sa vrha su spektakularni, posebno kada se sunce spušta i obasjava okolne planine. Ponosni smo na naše pretke koji su osvojili Kajmakčalan, jer su njihova hrabrost i odlučnost oblikovali našu istoriju. Njihova borba na ovom strateški važnom mestu simbolizuje otpor i borbu za slobodu. Ponosno mogu da kažem da su moji pradedovi učestvovali u balkanskim ratovima, kao i u Prvom svetskom ratu. Jedan od njih je bio i komandant. U amanet su mi ostali ordeni, koje moja porodica sa ponosom čuva. Sećanje na njih nas inspiriše da cenimo slobodu koju imamo danas i da čuvamo njihovu zaostavštinu – ističe Slavkovićeva.

Glas javnosti/P02S