„Apoteke Beograd“ iza zatvorenih vrata

Zaposleni u apotekarskoj ustanovi „Apoteka Beograd“ prvi put u svojoj višedecenijskoj istoriji poslovanja stupili su u četvrtak u štrajk.

Apeli zaposlenih kojima plate kasne mesecima, glasno o neuslovima u kojima rade u vremenu kada svaka reč prolazi kantar politikanata, propisima koje favorizuju privatnike, nevrednovanju znanja i razmahivanju komercijalne farmakologije ignorisali su gradski oci. Bešćutno Šapić pregazio zbog ega. Neki iz opozicije istrčavali da na muci ubeleže poen.

Samopromociju sazdali na kandidovanju za „spasioce“. Ne razumem se u brojke koje predstavljaju, ne znam ništa o sistemu u kome egzistiraju, ponešto vidim, nečega se i sećam.

O čak tri u blizini Čubure gde sam odrastala. Kako nam je nekada kesica kombinovanog praška koji su spravljali odagnala svaku glavobolju, losion njihov bio spas za prve bubuljice, krema za bebe bila potrebnija od svih sada zvučnih preparata kojima punimo police.

Kako sam ovih meseci „spoljni momak“ za unuku, bar sam desetak puta ulazila u apoteku na Bulevaru. Miris je tamo drugačiji. Postoji razlika između butika i starih apoteka. Ovde te ne gledaju reklame sa svih strana. Iza pulta je osoba, uvek u belom mantilu zakopčanom do grla, koja sluša, ima strpljenja, savetuje ako je pitana. Nikada nisam videla začuđenost što je lekar nešto prepisao ili polemiku oko određene terapije. Nema povereničkog namigivanja i šapatom domunđavanja o tome šta je bolje da se kupi. I jezik je drugačiji. Ne nude se stvari sa akcije.

APEL DRŽAVI: Šta se uči tri meseca na vožnji kad sve više mladih gine? Šta je falilo ranije?

Jednom sam zatekla stariju gospođu koja je drhtavim rukama iz torbe izručlila preda se sve papire i nalaze sa lekarskih kontrola. Dugo objašnjavala tegobe, pričala o nejasnoćama sa kojima se sudara. Puno poverenja je imala u osobu kojoj se obraća. I jedna i druga udubljene u ono što ne rade prvi put. Na kraju je stidljivo zamolila da joj i danas izmeri pritisak. Apotekarka je upitala mene mogu li sačekati, uvela ženu u malu kancelariju, izmerila pritisak i ispratila umireniju za saznanje da i sutra ima ko da je čuje.

Zbog takvih svakodnevnih susreta u njihovom radu, verujem, moramo i mi njih čuti i pomoći da se vrata ne zatvore. Ne odlučuje nostalgija. Ni uverenje da sadašnji ništa ne umeju. Presudno mora biti znanje koje apoteke imaju. I odnos uzajamnosti građen godinama. Sudbina Apoteka Beograd ima zaista dublje značenje od stotine katanaca na raznim kapijama.

Tu se vidi ne samo nesposobnost upravljanjem već i odnos prema dobrom, proverenom, vrednom, naučenom. Zaposlene, koji su mahom završili fakultete, ne ostavljaju bez posla ljudi na ulici nego oni koji svoje poslove sklapaju na tuđoj nesreći. Zato nam i blokovi reklama na svim frekvencijama izgledaju kao moderna verzija prvih trgovačkih putnka, torbara sa Divljeg zapada.

Čudesna vodica, magična mast, univerzalne kapi. Samo nam je društvo sve bolesnije od takve politike. Umesto da nam „Apoteke Beograd“ budu nerazlučiv deo primarne zdravstvene zaštite, vlast ih gura na stepenište ispred Skupštine grada.

Glas javnosti /D01S 

SKINI APLIKACIJU