General ili izdajnik? Istoričar Bojan Dimitrijević o ulozi Milana Nedića u okupiranoj Srbiji

Odluka generala Milana Nedića da 29. avgusta 1941. godine, posle više odbijanja, prihvati mesto predsednika kvislinške vlade u okupiranoj Srbiji i danas izaziva oštre polemike u društvu, politici i istoriografiji.

Za jedne – Nedić ostaje simbol izdajstva i saučesnik u nacističkom teroru. Za druge – bio je tragična ličnost koja je svesno žrtvovala sopstveni obraz da bi spasio srpski narod od totalnog uništenja.

Jedan od onih koji ulogu Nedića tumači u svetlu lične žrtve i patriotizma jeste istoričar dr Bojan Dimitrijević, koji već decenijama proučava period Drugog svetskog rata u Srbiji. Dimitrijević Nedićev potez vidi kao čin očajničke odgovornosti čoveka koji je, pred licem katastrofe, odlučio da „izdaju“ prihvati kao jedini mogući način da sačuva narod.

Dobrica Glišić nepravedno isključen sa konkursa za direktora JKP Mladenovac

„Nedić između sebe i Srbije bira – otadžbinu“, ističe Dimitrijević, podsećajući na Nedićev vlastiti zapis iz oktobra 1941. godine:

„Lako je dati život za otadžbinu, jer to boli sekund-dva. Ali nije lako dati obraz, jer to boli i u grobu. Vi ćete me streljati ili obesiti kad se tragedija svrši. Ali ja ću leteti ka raju, ne ka paklu, videti bar milion Srba koji mi duboko zahvaljuju, jer ih je u životu ostavila moja ‘izdaja’.“

Za Dimitrijevića, ovaj citat najbolje odražava ličnu dramu čoveka koji je, kako kaže, dobro znao da je „mrtav čovek“ od dana kada je preuzeo civilnu komandu. Njegov strah nije bio lični – bio je to strah za opstanak Srbije.

Zato ovaj istoričar odlučuje da aktivno učestvuje u procesu rehabilitacije Milana Nedića, jer, kako tvrdi, nije bilo nikakvih „ideoloških, lukrativnih ili slavoljubivih motiva“ koji bi mogli da objasne Nedićev pristanak na kvislinšku ulogu. Po njemu, general je bio isključivo motivisan željom da spreči potpunu propast i fizičko uništenje srpskog naroda, posebno nakon ustaškog terora u NDH i nacističke odmazde nad civilima u Srbiji.

Ipak, Dimitrijević ne negira činjenicu da je tokom Nedićeve vladavine došlo do saradnje sa okupatorom, progonstva Jevreja, Roma i političkih neistomišljenika. Ali on upozorava da bi istorijski kontekst, kao i alternativa koju bi Nedićevo odbijanje moglo doneti, morali biti ozbiljno razmotreni u svakom ozbiljnom pristupu prošlosti.

Jedna majka, dve vere i dva naroda: Priča o Ružici Pejović i njenim sinovima Luki i Aliji

Pitanje Milana Nedića ostaje duboko podeljeno – za jedne je on simbol izneverene slobode, za druge čovek koji je, kako kaže Dimitrijević, „umro još dok je bio živ, da bi Srbija imala šansu da preživi“.



Glas javnosti

SKINI APLIKACIJU