Maloletnici i dalje kockaju iako to zakon zabranjuje
Društvo
Autor: Glas javnosti
Autor: Glas javnosti
Slučaj iz Šapca još jednom je otvorio pitanje poštovanja Zakona o igrama na sreću u Srbiji, koji jasno propisuje da je osobama mlađim od 18 godina zabranjen ulazak i boravak u prostorijama sa automatima za igre na sreću.
Ipak, praksa pokazuje da maloletnici i dalje imaju lak pristup kockanju, kako u fizičkim kladionicama, tako i putem interneta. Psihoterapeutkinja Jelena Manojlović, specijalizovana za odvikavanje od kocke, upozorava da je put od prvog uloga do ozbiljne zavisnosti kod dece izuzetno kratak.
"Iz moje prakse koja traje 18 godina nalazimo da je u poslednjih deset godina svaki moj klijent počeo da kocka upravo u razdoblju od 13-14 godina, znači završetak osnovne i početak srednje škole", ističe Manojlović.
Iako su priređivači igara na sreću zakonski obavezni da legitimišu posetioce i spreče ulazak maloletnika, u praksi se to često ne dešava.
"Postoje lokalne kladionice koje poznaju tu decu. Nekad stariji brat kocka u istoj kladionici pa povuče mlađeg, i kažu: ‘Ajde, pusti moje’. To jeste direktno kršenje zakona", kaže Manojlović.
Ona dodaje da se deca često snalaze i na druge načine.
"Vi možete da vidite decu kako ispred kladionica čekaju starije ljude i mole ih da im uplate tiket. Ti ljudi često ne shvataju da tako hrane zavisnost kod dece."
Poseban problem predstavlja online klađenje, koje je mladima dostupno u svakom trenutku.
"Možete ukrasti ličnu kartu od roditelja, napraviti nalog i kockati. Online klađenje je jednako adiktivno kao i rulet. Rulet je najadiktivniji, ali danas je kladionica postala identična njemu", upozorava Manojlović.
Prema njenim rečima, uprkos razvoju online platformi, fizičke kladionice ne nestaju.
"Ne postoji ulica koja nema bar tri kladionice. Ne postoji dete koje nema neku kockarsku aplikaciju."
U SOS centru za prevenciju i lečenje patološkog kockanja, pozive gotovo nikada ne upućuju sami zavisnici.
"Od 100 poziva na SOS liniju, 99 poziva dolazi od roditelja ili članova porodice. Sam kockar ne prihvata da ima problem", objašnjava psihoterapeutkinja.
Ona navodi da se zavisnost od kockanja zasniva na izgovorima i stalnom uverenju da je potrebno "još samo jednom" odigrati.
Tinejdžerski mozak je, kako objašnjava Manojlović, posebno osetljiv na obećanje brzog novca i društvenog statusa.
"Svaki tinejdžer želi da izađe, da se pokaže, da bude baja. Kocka pruža iluziju brzog uspeha. Ako sa 15 godina uložiš 1.000 dinara i dobiješ 5.000, u glavi se javlja ideja da sledeći put možeš da dobiješ još više."
Ključni problem je u tome što kocka mora da "nagradi" igrača da bi se razvila zavisnost.
"Da ne daje, ne bi bilo zavisnika. Dobitak je najgora moguća nagrada", napominje psihoterapeutkinja.
Roditelji često kasno prepoznaju problem, jer najpre sumnjaju na druge oblike zavisnosti.
"Pad ocena, neodlazak u školu, nestanak para, krađa iz kuće, gubitak interesovanja za izgled - to su prvi znaci. Fokus energije se prebacuje na kocku, a za život ostaje vrlo malo", kaže Manojlović.
Kazne, zabrane i agresivan pristup, prema njenim rečima, nemaju efekta.
Glas javnosti /B03S
Glas javnosti /B03S
SKINI APLIKACIJU
.png)
.png)
