"Roditelji neće početi da poštuju nastavnike, zato što se u ovakvom sistemu ne vrednuju ljudi koji slabo zarađuju i nemaju status. Suština je da se ne može povratiti ugled prosveti i nastavnicima ukoliko si nastavnik u instituciji koja stvara ljude za poredak u kojem se vrednuje samo osoba sa novcem, a ne osoba sa znanjem. Samim tim, novac postaje vrhovna vrednost, a znanje sredstvo za sticanje novca. Nastavnik ne može imati autoritet, jer nema novca, i tu se nešto može učiniti, ali je pitanje koliko bi to promenilo situaciju pošto ta zarada ne prati tržišnu vrednost nastavničkog poziva. Isto tako, empatija ne može da raste jer je neupotrebljiva pri sticanju novca, a isto tako se ne može povratiti dignitet škole ukoliko ona ne donosi zaradu."
"Stalno se priča o pravima, a nikada o obavezama. Umesto generacija koje su odrasle na trpljenju i muci, što je bilo i više nego pogrešno, sada imamo generacije odrasle na ideji o večnoj sreći i komforu i izbegavanju bola, što je takođe pogrešno. Materijalni status ne znači mnogo ako ne ide uz društveni. U ovom društvu se ne poštuje nauka, obrazovanje i kultura. Poštuje se laka zarada, glupost i sve ono što je prilagođeno lakoj zaradi i uništavanju nivoa opšte kulture. Deca se ugledaju na one koji postižu brze uspehe, jako se slabo trpi bilo kakva doza neizvesnosti, nema se strpljenja, a tolerancija na frustraciju je niska. Zabrane nemaju smisla ukoliko ih ne prati konkretna kazna, a to se neće desiti, pošto uvek ima roditelja sa posebnim privilegijama, i zato sistem ne može da se sprovede. Nisu svi jednaki, neki su u boljem položaju."