NEUSTAVAN I APSURDAN ZAKON: Ne može da ZAŠTITI tradicionalne vrednosti jezika
Autor: Glas javnosti
Ustav Srbije ne dozvoljava da se srpski jezik piše hrvatskim pismom (latinicom), po Ustavu mora ćiriličkim.
Ustav Srbije ne dozvoljava da se srpski jezik piše hrvatskim pismom. Po Ustavu mora ćiriličkim pismom, a sve novine i sva glasila da se štampaju ćirilicom, ako su na srpskom jeziku.
Kod nas čak se i ruska (svakako ćirilička) firma Gasprom (u originalu GAZPROM) piše latinicom (hrvatskom) GAZPROM! To mogu da rade samo budale, neznalice, globalisti, antisrbi, antićiriličari.
Sve što se kao obaveštenje, vest, znanje i informacija upućuje svim ljudima ili većem broju ljudi, to je službena upotreba i mora biti pisana ćirilicom.
Svaki jezik, piše se jednim pismom, a to je primenjeno i u srpskom Ustavu.
Latinica nije srpsko pismo i ne može ni da je bude u službenoj upotrebi srpskog jezika
Neustavan i apsurdan zakon o srpskom jeziku i ćirilici (a apsurdan je u svetskim razmerama, jer po njemu nemaju iste obaveze i prava svi subjekti i građani) treba da stupi na snagu, 15. marta 2022. pa ćemo videti kako će taj zakon da “zaštiti ćirilicu”
Povodom stupanja na snagu Zakona o upotrebi srpskog jezika i ćirilice, 15. marta 2020.
Čega god od ozbiljnih pitanja da se u Srbiji dotaknemo, ništa nije normalno razrešeno iz naše prošlosti, pogotovo jugoslovenske. Na primer, i drugi ustavi spominju “službenu upotrebu jezika i pisma”, jer ustav i ne može da određuje privatnu, ličnu upotrebu. Ja mogu u kafani da pišem, svojim kolegama u piću, i neslužbenim pismom.
A samo kod nas je problem što se ne određuje ispravno šta je “službena upotreba jezika i pisma”, pa i neki lingvisti i političari misle da “javna upotreba” nije službena upotreba. Umesto da objasne zaduženi i plaćeni za to da je službena upotreba jezika i pisma kada se jezik i pismo koriste u svakoj komunikaciji zvanično, a da je suprotnost službenoj upotrebi samo neslužbena, tj. lična i privatna upotreba. Prosto rečeno, sve što se kao obaveštenje, vest, znanje i sl. upućuje svim ljudima ili većem broju ljudi, to je službena upotreba. I čuveni akademik Lukić je pisao da je službeno sve što nije privatno.
Po Ustavu u Srbiji sve što ide srpskim jezikom mora biti ispisano ćiriličkim pismom
Najbolji primer za neustavnost u jeziku i pismu u Srbiji su glasila (sredstva obaveštavanja). Ustav Srbije ne dozvoljava da se srpski jezik piše hrvatskim pismom, po Ustavu mora ćiriličkim pismom sve novine da idu, sva glasila ako su na srpskom jeziku. Jer Ustav ne određuje i ne dopušta drugu vrstu pisma, bez obzira čiji je to list i sl. i u kakvom je vlasničkom statusu, da li je državno, javno ili privatno vlasništvo.
Po Ustavu u Srbiji sve što ide srpskim jezikom mora biti ispisano ćiriličkim pismom. A kod nas čak se i ruska (svakako ćirilička) firma Gasprom (u originalu GAZPROM) piše latinicom (hrvatskom) GAZPROM! To mogu da rade samo budale, neznalice, globalisti, antisrbi, antićiriličari.
Čini se da nigde kao kod Srba nije smišljeno posejano toliko gluposti, neznanja, nesloge, izdajstva i ponižavanja. To je sejano planski sve vreme trajanja federativne Jugoslavije. Jedino je u Srbiji Jugoslavija još omiljena s Brozom. Naši političari, ali ni naučnici, još nisu gotovo ništa kolektivno učinili da Srbi shvate kako su i zašto varani i kako sve obmanjivani, pa ne znaju ni zašto to sve ovako naopako traje u Srbiji.
Srpsko pismo je, možemo reći, najbolji znak koliko su Srbija i srpski narod unazađeni i kako se i zašto unazađuju i dalje po principima iz komunističke Jugoslavije. Srpski političari i naučnici su jedini krivci što Srbi i dalje žive u jugoslovenskom mračnjaštvu ne samo u pismu, ali u pismu naročito. Ali, kako političari i naučnici da osveste narod, kad se još ni sami nisu osvestili?
Srbima se danas “prišiva” genocid da bi se od stvarnih genocida oprali stvarni genocidaši
Mnogo je mučno i žalosno za onoga ko voli svoj narod za onoga ko zna i vidi muke i žalosti što je to sve tako kod nas i dalje.
Srbima se danas “prišiva” genocid da bi se od stvarnih genocida oprali stvarni genocidaši, da bi se oprali oni koje objektivna istorija oprati ne može, a Srbima se još nije objasnilo, a moralo bi se objasniti, zašto je i kako Jugoslavija za Srbe izrastala u gotovo svakovrsnu genocidnu trvorevinu koju srpski političari, zarad svog opstanka, nisu hteli, a nisu ni smeli da objasne srpskom narodu. Ko je pokušavao da to objasni, ostajao bi usamljen, ostavljen i od Srba i tragično bi završio.
Mi, iz humanosti i razumevanja pojava, ne želimo da krivimo srpske političare i naučnike za srpsku propast u vreme Jugoslavije, ali je danas njihova odgovornost za svaku zdravu osudu. Mi smo i danas, zbog tolerisanja otvorenog izdajstva, zemlja bez budućnosti. Ako se nešto ne promeni u odnosu prema otvorenom izdajstvu, srpski narod će sve više upadati u sve gušći opšti (globalni) mrak.
Reći da Kosovo i Metohija nisu naši – srpski je ljudska pokvarenost i beda
Predsednik SANU kaže da “Kosovo nije naše” i – nikom ništa, i dalje je predsednik, i to u najvišoj naučnoj i umetničkoj instituciji SANU, a predsednik Srbije A. Vučić ga je pohvalio što je bio “hrabar da to kaže”. To bi bila “luda hrabrost” u nekoj normalnoj državi, a kod nas to odavno nije nikakva hrabrost, nego ljudska pokvarenost, samoživost i beda ljudska. Ako Kosovo i Metohija nisu srpski, pa čiji su po pravdi Boga i sveta onda!?
Ne možemo nikako zaboraviti kakav je neustavan i apsurdan Zakon o srpskom jeziku i ćirilici usvojila 15. septembara 2021. godine, čak jednoglasno, Skupština Republike Srbije (valjda se još zove i “Narodna”).
Svako normalan u mislima kada pročita tačno kako piše u našem Ustavu iz 2006. godine ne može da ne razume stav prvi člana 10. koji određuje potpuno jasno u skladu sa Evropom i svetom:
“U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.”
Džordž Bernard Šo: Ćirilica je najsavršenije pismo
Nobelovac, veliki irski pisac, romansijer, esejista, novinar, književnik i čovek snažne, izdržljive prirode, Džordž Bernard Šo za srpski jezik i kulturu bio je značajan, jer je uvek isticao „da je ćirilica najsavršenije pismo na svetu i jedan zaokružen i logičan sistem“.
U svom testamentu ostavio je novčani iznos 367. 233 funti Englezu koji uspe da reformiše i uprosti englesku abecedu po uzoru na Vukovu ćirilicu (jedno slovo jedan glas).
Dakle jasno i bez izuzetka jedan jezik i jedno pismo i naveden je tačno koji jezik i koje pismo.
Stav drugi, koji se ne odnosi na već imenovani srpski jezik i ćiriličko pismo, u tom istom članu 10. glasi:”Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.”
Za normalnog pravnika i svakog ko zna i hoće da ozbiljno razmišlja to znači da zakon određuje kada može, uz srpski jezik i ćiriličko pismo, da bude u službenoj upotrebi neki drugi jezik i njegovo pismo. A ovo, izričito i jasno određeno – “na osnovu Ustava”, određuje da se srpski jezik i ćiriličko pismo ne može isključiti, pa da taj jezik i pismo budu zamenjeni nekim drugim jezikom i pismom na teritoriji države Srbije, nego da uz taj jezik i pismo može biti i još neki drugi jezik i pismo.
Na primer, nije fer nekoga ko je stranac, pa ne zna srpski jezik i pismo, osuditi bez saslušanja na njegovom jeziku i pismu. A kad je naš državljanin, ma ko bio, on, po Ustavu mora znati srpski jezik i pismo, i Ustav ne zabranjuje da se našem državljaninu sudi na srpskom jeziku i pismu. ali naš zakon zanemaruje stav prvi člana 10. pa i našim manjinama obezbeđuje se suđenje na njihovim jezicima i pismima, što najvećim delom plaća iz poreza srpski narod čija je to matična država, i to je lepo jer tako čine i još neke demokratske države. Problemi se, međutim, pokazuje u našim zakonima o jeziku i pismu (sada ih imamo dva). Oni se ne sačinjavaju, kako u članu 10. u drugom stavu piše “na osnovu Ustava”, nego se ustavna obaveza u tome zanemaruje.
Srpski jezik i ćirilično pismo su Ustavna svetinja
Ono što bi morala svaka i prosečna osoba u Srbiji da zna, zakoni se moraju u svemu usaglasiti s Ustavom. Ali to u Srbiji nije tako, naročito kad je reč o kristalno jasnoj ustavnoj odredbi u stavu prvom člana 10. Ustava jasno i izričito kaže, kako malopre citirasmo, “srpski jezik i ćiriličko pismo”, a kod nas se u oba zakona to zanemaruje i ne određuje se ćiriličko pismo uz srpski jezik, nego se zamišljaju i dalje dva pisma, kao u srpskohrvatskom jeziku. I to stvara problem u obama zakonima koja nisu sačinjeni “na osnovu Ustava”, nego na osnovu ranije jugoslovenske prakse.
Problem su napravili prvi srpski lingvisti koji nisu hteli da uvaže srpski Ustav i praksu u svetu da uz jedan jezik normalno ide jedno pismo, jer su dva nepotrebna, oni su normirali u Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske (str. 15.) iz 2010. godine – dva pisma. Kako je svako od Srba školovan na srpskohrvatskom jeziku u Jugoslaviji, on je naučio da “imamo dva pisma”.
Po Ustavu za jedan jezik vredi jedno pismo
Zato poslanici u Skupštini Srbije usvojiše novi zakon o “zaštiti ćirilice”. Oni nisu shvatili da taj novi zakon nisu smeli doneti bez uvida i saglasnosti sa stavom prvim člana 10. Ustava Srbije. Oni nisu shvatili da je taj zakon bio nepotreban, jer citirani član 10. u stavu prvom nije ni predvideo poseban zakon za srpski jezik i ćiriličko pismo, zato što Ustav nije ni predvideo više pisama ni za jedan, pa ni za srpski jezik. Oni nisu valjano ni pročitali citirani član Ustava u vezi s jezikom i pismom i nisu umeli (ili nisu hteli) da shvate da se srpski jezik, po Ustavu Srbije, piše uvek u službenoj upotrebi samo jednim, naravno srpskim pismom, jer ustav nije predvideo ni za jedan, pa ni za srpski jezik više pisama.
Stoga, oni nisu shvatili zašto druge države nemaju poseban zakon o upotrebi matičnog, državnog jezika, jer svaki jezik osim srpskog, piše se jednim pismom, a to je primenjeno i u srpskom Ustavu. Stoga, kad je to već svuda u Evropi i svetu tako, i kada je to primenjeno i u srpskom Ustavu (u Ustavu Srbije), tu nema šta da se naknadno rešava.
Ustav nije predvideo izuzetke, pa da treba uvoditi još neko pismo osim onog koje je Ustav izričito propisao: ćiriličko pismo. Dakle, u svakoj službenoj upotrebi srpski jezik se piše uvek, bez izuzetka, ćiriličkim pismom. Samo su srpski poslanici u Evropi i celom svetu zanemarili ustavnu odredbu i usvojili su zakon kakav ne postoji ni u jednoj evropskoj i svetskoj državi u vezi s pismom matičnog jezika. Ako je svaki ustav u Evropi rešio pitanje svakog matičnog jezika u jednoazbučju, ako je to jasno na isti način odredio i Ustav Srbije za matični srpski jezik, tu nema šta više da se rešava.
Rešili su jedino to neustavno i apsurdno zakonom poslanici u Skupštini Srbije, jer su obrazovani na srpskohrvatskom jeziku . Naravno, najveći krivci su naučnici za to pogrešno rešenje su u srpskoj lingvistici. Oni su i u novom pravopisnom rešenju pitanje pisma u srpskom jeziku vezali za dvoazbučje iz srpskohrvatskog.
Zbog te greške u srpskoj lingvistici, i predsednik Srbije je, prilikom političkog propagiranja “zaštite ćirilice” izjavio: “Moramo zaštititi ćirilicu, iako je naša i latinica”, što uopšte nije tačno ni po naučnom ubeđenju i izjavi predsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika koji je ispravno izjavio da “latinica nije srpsko pismo i ne može ni da je bude u službenoj upotrebi srpskog jezika, ali, nažalost, još nije uspeo da tu istinu sprovede u normiranju pravopisno-jezičkog rešenja pitanja pisma u Odboru.
Samo je u Srbiji donet zakon o matičnom jeziku i njegovom pismu bez usaglašavanja s ustavnom obavezom
Dakle, neustavno i apsurdno rešenje pitanja pisma srpskog jezika u novom (praktično nepotrebnom) zakonu direktna je najviše posledica nerešenog pitanja pisma srpskog jezika u skladu s članom 10. Ustava Srbije u Pravopisu srpskoga jezika i lingvističkoj struci. Najviše stoga su i poslanici u Skupštini Republike Srbije usvojili zakon o upotrebi srpskog jezika i ćirilice bez primene ustavne obaveze i bez spominjanja ustavne odredbe, što je u svetu nezamisliv postupak, jer se svuda u demokratskim državama donose zakoni samo u skladu s višim, najvišim pravnim aktom – ustavom. Samo je u Srbiji donet zakon o matičnom jeziku i njegovom pismu bez usaglašavanja s ustavnom obavezom, pa čak i bez spominjanja rečene ustavne obaveze.
Takav, očigledno neustavan i apsurdan zakon o srpskom jeziku i ćirilici (a apsurdan je u svetskim razmerama, jer po njemu nemaju iste obaveze i prava svi subjekti i građani) treba da stupi an snagu, tj. da počne njegova primena 15. marta 2022. pa ćemo videti kako će to i ko da stvarno primeni takav neustavan i apsurdan zakon i kako će takav zakon da “zaštiti ćirilicu”, kako se to spominje u zakonu. Kako će to “štititi” ćirilicu po više osnova neustavan i apsurdan zakon, ostaje nejasno.
Nažalost, mi tvrdimo da nema nikakve zaštite ćirilice na taj, neustavan i apsurdan, način.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
