NJEGA VEĆ 112 GODINA NEMA, ALI NJEGOVA DELA KAO DA SU PISANA JUČE: ‘U nas Srba ima dve vrste ljudi: oni koji znaju, a neće da rade i ljudi koji ne znaju ništa, ali…’

Na današnji dan 1908. nakon duge borbe sa hroničnim zapaljenjem pluća i tuberkulozom, umro je srpski pisac Radoje Domanović, satiričar.

Oštro je prikazivao vlastodršce, ali i lažno rodoljublje i servilno građanstvo. Nakon završetka Velike škole u Beogradu radi kao nastavnik u Vranju, Pirotu, Leskovcu. Otpuštan je iz službe kao protivnik Obrenovića. Od 1905. do smrti, predvodi odeljenje korektora Državne štamparije u Beogradu.

Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Preostali njegovi književni radovi koji su ostali u rukopisu, kao i slikarska dela, propali su tokom Prvog svetskog rata.

Uređivao je satirični list "Stradija". Osim opore satire pisao je i gotovo idilične pripovetke iz seoskog života. Dela: satirične pripovetke "Stradija", "Vođa", "Danga", "Mrtvo more", "Kraljević Marko po drugi put među Srbima". 

 Tako je govorio Domanović 

“U nas Srba svuda i na svim poljima ima dve vrste ljudi: ljudi koji znaju i razumevaju stvari, a neće da rade, povukli se, gledaju jezivo i razočarano u svoje doba i očajavaju; a s druge strane imamo ljude koji ne znaju ništa, ali se koriste neaktivnošću pametnih i rade. Razume se da oni onda rade po svom umu i hesapu. Ništa onda ne vredi što oni pametni gledaju s bolom kako se na njihove oči čine ludosti i gluposti.” Ako vam se čini da su ovo reči savremenog analitičara društva  grdno ste se prevarili. I ako tako dobro opisuju sadašnji trenutak napisao ih je Radoje Domanović. Njega već 112 godina nema, ali njegova dela govorte više o nama od svih studija i analaiza društva

Odlomak iz “Mrtvog mora ” samo dokazuje da se Srbija od vremena s kraja dinastije Obrenović i Domanovića nije mnogo prmenila.

 Pogledam, kad sa sviju strana panduri nose na leđima građane. Svaki uprtio po jednog pa ga nosi na zbor. Neki, mirni, ćute i gledaju ravnodušno oko sebe, neki zaspali, a nekolicina njih se praćaju i otimaju. Neke, uporne, doteruju vezane.

— Kakav je ovo zbor? — pitam jednog.

— Ko ti ga zna! — odgovori mi ravnodušno.

— Valjda nije opozicija?

— Opozicija! — odgovori opet ne gledajući ni ko ga pita.

— Pa zar vlast saziva opoziciju na zbor, i još ljude silom dovodi? — upitam.

— Vlast!

— Pa zar protiv sebe?

— Sigurno! — odgovori mi s dosadom, kao u nekoj nedoumici.

— Možda je zbor protivu naroda? — upitam.

— Možda — odgovori onaj na isti način.

— A šta ti misliš? — upitam.

On me pogleda tupo, bezizrazno, sleže ramenima i raširi ruke, kao da bi rekao: „Šta me se tiče!”

Ostavim ga i htedoh prići drugom, ali me njegovo lice bez ikakva izraza odvrati od tog ludog, bezuspešnog pokušaja.

Odjednom, čuh neki ljutit glas:

— Šta to znači? Niko živ neće u opoziciju! To se dale ne može trpeti. Sve same pristalice uz vladu i vlasti, sve poslušno, sve mirno, pa to tako iz dana u dan, da se već čoveku zgadi i na tu poslušnost.

SKINI APLIKACIJU